Neka detelina blago pada

Minibus je nezaustavljivo grabio ka Zlatiboru, probijajući se kroz maglovito, hladno veče užičkog kraja. Sa sobom sam nosio platu i stomak pun kaprićoze, željan da što pre stignem do hotelske sobe, izujem svoje nove Patrick cipele i zaspim. Da odmorim od inače napornog, dinamičnog dana.

U minibusu još nekoliko, na prvi pogled, podjednako umornih lica. Verovatno se sa posla vraćaju kući, možda su krenuli za Mačkat, Čajetinu, ko će ga znati. I oni, kao i ja, jedva čekaju da dodju do kreveta, da iza sebe ostave dan i urone u san, san sa manje briga, san sa manje svakodnevnice Srbije. A onda tu pomalo sablasnu tišinu prekine zvono mog mobilnog telefona.

Otac me zove i kao da nemam 30, već 13 godina, kreće sa pitanjima, gde si, šta radiš, gde je Pedja. Inače ni Pedja nema 13 godina, ali dobro. Sa tim se u nekom trenutku ili pomoriš ili ne, mada, čak i kad se pomiriš ne možeš, a da se ne začudiš i zapitaš, dokle oni misle tako. Kad je završio sa standardnim pitanjima, onda su počela ona druga, njemu vrlo važna, bitna, pitanja koja ne mogu da sačekaju. „E, da te pitam, a jel su ovo sad nove epizode Igre prestola na HBO? Ja ovo nisam gledao do sada.“ Režao sam u sebi jer sam mu već sto puta ponovio, objasnio, da nova sezona tek treba da počne.

Sad sam se ja ponavljao. Ponovo objašnjavao ono što sam po sto puta rekao. I nije zvao jednom, zvao je još dva puta, isto za neke serije, možda je i neki film bio u priči. Možda se i zaželeo društva, ko će ga znati, šta god da je razlog, serija, film ili nešto treće, put od Užica do Zlatibora prošao je brže dok sam razgovarao sa njim. Ubrzo posle razgovora javio se i Pedja, sačekaće me na autobuskoj stanici pa da idemo na večeru.

Cica ćevabžinica, svakom po pola porcije i sok. Jedemo i razgovaramo u pauzama izmedju zalogaja, gde ćemo sutra, klasične turističke teme, jer Bože mi smo ovih 5,6 dana turisti. A onda, na samom kraju, kada je ostalo još samo da ispijemo sok, Pedji je zazvonio telefon. Javlja se i već na startu jasno je da zovu od kuće. Šta li su zapeli da mi je znati, pomislio sam u sebi. Pedja se hvata za glavu i naglas ponavlja, „Ana je uginula“.

Istog trenutka obojicu su nas stigle suze, plač, a zbunjeni konobar nije smeo ni da nam pridje, očito shvatajući da smo dobili za nas izuzetno tužne, loše vesti. Ubrzo smo ustali, platili račun i krenuli ka hotelu. Plakali smo usput obojica, ne znam ko je više. Srce mi se stezalo jer je do pre dva dana bila tu, istina bolesna ali ipak tu. Dan pre put odveo sam je kod veterinara ne bih li se uverio da će izdržati dok se ne vratim. Tek posle sam odlučio da idem. Medjutim sada to nije bilo važno, krivio sam sebe, krivio sam sebe što sam otišao na odmor iako mi je veterinar rekao da ne vidi nikakve dodatne probleme.

Zvao sam roditelje iz hoteske sobe, teškim glasom, glasom punim suza, slinavim nosem, raspitivao sam se šta je bilo, kako je bilo. „Dolazim sutra kući, dolazimo“ nekoliko puta sam ponovio. „Šta ćeš sad kući, sedite tu.“ zapovedno je odgovorila keva. Te noći nekoliko puta smo se čuli. Šta, gde, kako, kad ti ugine pas. Sve su to pitanja na koja nismo znali odgovor jer tako nešto nam se nikada nije desilo. Svakako ne možeš i ne želiš da ga tek tako zakopaš negde, a groblje za ljubimce nema. Ta pitanja su me pomalo i smirila, odvratila pažnju i fokusirala. Pretražuj internet, zovi veterinara, a već do sledećeg jutra sve je bilo organizovano i spremno.

Znam da ima ljudi koji nikada neće razumeti kako čovek može da spava u istom krevetu sa psom. Da priča sa psom po nekoliko minuta, kao sa osobom, i jedan i drugi ubedjeni da se odlično razumeju. Da provede dva, tri sata napolju, jurići ptice, fazane. Sve to, ali i mnogo više od toga, mogao sam i voleo sam. A danas, gotovo godinu dana posle, i dalje se desi da je očekujem na vratima kad dodjem kući, pazim da je slučajno ne nagazim kada ustajem od stola. Mama se ponekad zanese i nakon ručka ili večere odvoji deo za Anu, baš ono što je ona volela da jede. Nedostaje i svojim drugarima iz kraja, mnogi još uvek kada me vide očekuju da se ona pojavi iza ćoška, vitka, jarko crvena, do poslednjeg dana borac, do poslednjeg dana mlada u srcu.

Neka detelina blago pada najbolji prijatelju. Trči slobodno.

Nisam ja taj

Šetali smo ćale i ja već neko vreme. Sa svakom autobuskom stanicom bilo je, možemo još malo. I tako minut po minut sigurno smo prešli, prošetali, nekih sedam kilometara. Istine radi, zastali smo kod stanice Vukov spomenik, ali ne autobuske, već one, podzemne. Hteli smo, mislili smo, iako je nedelja da krenemo Bg vozom do stanice Tošin bunar. Ah, nedeljni vozni red. Voz ide na sat vremena, a da stvari budu još gore, zadnji je otišao pre 10 minuta.

Nastavili smo dalje i iza sebe ostavljali, Vukov spomenik, Metropol, Pravni fakultet. Svugde smo našli po neki razlog da otvorimo neku novu temu. Tako na primer kod Metropola smo pričali o liftu za podzemnu garažu, kako je to dobra stvar. Kod Pravnog fakulteta sam saznao da moj otac ne zna da sam pre, sad već 8 godina, možda i više, upisao Pravni fakultet. Pomislio sam, ej bre ćale, rano je za demenciju, nasmejao se i nastavio dalje.

Tašmajdanski park, njegov sadašnji izgled, pričali smo i o aktuelnom vlasniku Madere. Realno, da li se politika uopšte može zaobići u nekom razgovoru u Srbiji. Na uglu Generala Ždanova i Bulevara Revolucije, lokal. Stari, svima poznat kao JATova poslovnica, nekada mesto polazaka JATovih autobusa. Majstori koji užurbano rade i doteruju, skidaju nalepnice  stare, nekada velike firme i stavljaju nove, mladje. Šta Etihad donosi Srbiji, našoj avio industriji, eto i to smo dotakli.

I negde kod Skupštine, odnosno posle nje, blizu pešačkog prelaza ugledam ja komšiju. E sad, kako je mene moja majka lepo vaspitala, razdaljina nije predstavljala nikakav problem da ja uputim kratko, jasno, i nedvosmisleno „dobro veče komšija“ uz blag osmeh i mali naklon.  Šta je moj otac radio u tom trenutku ne znam, znam da je i on bio okrenut ka njemu, nisam siguran da li sam čuo nešto.  Komšija prilazi, pruža ruku i uzvraća „dobro veče, kako ste“, a odmah zatim, krajnje neočekivano „nisam ja taj“. I mada komšiju znam kao izuzetno ozbiljnog, kulturnog čoveka, pomislih ovaj mene zeza, nasmejah se i rekoh „kako to komšija“.

Moj otac, ljubi ga armija u kojoj je proveo više od 30 godina, sad već prelazi u defanzivu i ukopava svoje snage pred nastavak očite blamaže. „A pogrešio si“ kaže moj ćale meni. „Sad kad je čovek prišao vidi se da nije“, istine radi ja i dalje to nisam video, ali dobro. Otac nastavlja „ali stvarno ličite, kao da ste blizanci“. Ne znam da li znate kako izgleda LGBT zastava, sve one boje, e pa otprilike tako su se menjale na mom licu, a u jednom trenutku počeo sam sam sebi i da se smejem. U tom trenutku, neidentifikovani čovek, uz smešak pita „odakle ste, iz kog dela grada“. Kad smo rekli njemu je bilo jasno, ma, bilo mu je jasno odmah, čim je video da ga mi znamo, a on nas ne. Njegov brat blizanac, da, da...blizanac, je zaista moj komšija.

Tek onda sam počeo da se smejem. Inače zbog prirode posla svaka faca na ulici mi je poznata, ali ovo je bio apsolutni, totalni hit. Verovatno zato što je bilo neočekivano, verovatno jer uopšte nismo trebali da budemo tu, u to vreme, verovatno zbog svega toga, ovo je bio i definitivno utisak nedelje.

Pričali smo još malo. O tome kako je nekad bilo, kad su bili mladji, kad su jurili devojke. Pričali smo o poslu, gde je, šta radi, čime se bavi. O našem rodjaku koji je takodje iz njegove struke. Konstatovali smo i da je Beograd u stvari jedan mali, ali grad velikog srca. Grad koji će ti pokazati puno toga, dovoljno je da samo da si spreman da pružiš ruku strancu i kažeš „Dobar dan komšija“. Jer u Beogradu, svi smo mi zaista komšije.

Španski borci

Sasvim slučajno, šetajući raznim tvitovima poznatih i manje poznatih ljudi, naišao sam na nekoliko postova vezanih za Španski gradjanski rat. Razne fotografije, od jedinica pa sve do plakata raznih poruka. Kako god, to me je podstaklo da se malo vratim unazad i prisetim susreta sa jednim mladim, visoko obrazovanim čovekom, biznismenom.

Mislim da je bio, tada, direktor nekog sektora u C marketu. Pre njegove uspešne privatizacije. Pojavio se na vratima brokerske kuće u kojoj sam radio, sav pun sebe, odelom koje je vrištalo ekstravaganciju, cipelama za koje je stradalo više goveda nego za Big Mek obrok, a sat, za sat je opušteno mogao da izvadi oružani list. Istini za volju nisam sve to video kao negativnu stvar, naprotiv, uspešan mlad čovek, sa stilom. Odudarao je od naših standardnih klijenata.

Nije dugo trebalo da započnemo razgovor, a poput kule od karata, raspao se taj prvi, kažu najbitniji utisak, koji sam stekao o ovom mladom čoveku. Stigao je on da se predstavi, da kaže gde radi, šta radi, koje je silne, velike, škole završio. Negde kog adrese prebivališta, da, da, negde tu počelo je to rušenje. Kako smo došli dotle, sada je manje bitno, ali kao da je juče bilo pamtim njegovu rečenicu: „Eto ja živim u ulici Španskih boraca. Mislim šta će nama ulica tamo nekih boraca iz Španije.“

E moja tugo, pomislio sam u sebi, a onda se trgo, pogledao ga očima punim neverice ali i razočarenja. „Dobro, Vi znate da su to ljudi iz Kraljevine Jugoslavije, koji su išli da se bore protiv fašizma?“ usledilo je s moje strane. Nije dugo trajalo moje predavanje iz istorije, da budem iskren ni sam se nisam bavio španskim gradjanskim ratom tokom svog školovanja, ali sam za razliku od ovog mladog čoveka, znao one osnovne stvari. Činilo se da lično njemu to ništa ne znači, kao da dok nisu neke pare u priči, sve je to nebitno, sve su to samo slova na listu papira udžbenika iz istorije.

Da li je problem bio u njemu, njegovoj aroganciji, lično mislim da nije. Srbija je danas takva, Srbija se stidi te prošlosti, Srbija se stidi antifašizma.  Sve to smo stavili, pohranili u najdublje depoe naših sećanja, svesno ukaljali sećanje na velike žrtve i život koji su nam one donele. Smrt fašizmu, sloboda narodu.

Buca a la carte

Strogo vojnički, onako kako je živeo i radio zadnjih 30 godina, tj. više radio nego živeo, moj otac, od mila zvan Buca upustio se u avanturu pre nekih 10 godina. Avanturu racionalizacije i optimizacije, sveobuhvatne reforme sistema nabavke i trošenja sredstava za prehranu. Od paradajza za salatu, preko krompira za prženje, pečenje, pa sve do junećeg buta, ovog puta, kako je on odlučio, za sve će se znati vreme i mesto. 

Krajnje sistematično, rasčlanio je problem do sitnih detalja, rešen da se svakom posebno posveti, a u cilju dobijanja sveobuhvatnog sistema koji će, kao krajnji cilj imati šta. Da, motiv je zaista važan. Ima ih barem dva, možda i tri. Jedan je svakako da se smanje troškovi. Nema više pohovanog mesa, krompirića, pljeskavica i raznih prženih mesnih djakonija svaki dan. Sad mora da se napravi takav plan, da svakog dana u nedelji ima i kuvanog, ima ručka za dva dana, uvek nešto u frižideru za doručak i tako dalje. Takav plan sasvim sigurno bi kao krajnji rezultat imao smanjenje troškova. Drugi, za njega možda i bitniji razlog je, što bi sve češće, njegov odgovor na pitanje „Šta ima za ručak“, bio „ne znam“. I siguran sam da ga je to pomalo i nerviralo, jer kuhinju je voleo i još uvek voli. Mama ima običaj i danas da kaže kako će ga sa šporetom sahraniti.

U Excelu je napravljena tabela, kalendar. Svaki dan ima odredjena polja u koji se upisuju šifre. Ima mesta za tri šifre, što je i logično, doručak, ručak, večera. Na posebnom papiru, to valjda vuče još iz vojne škole, legenda. Poseban papir sa šiframa, da neprijatelj ne može da otkrije planove. Ukratko to je rezultat par dana mozganja, kako i na koji način, treba novi sistem da izgleda. Primena je počela, kako to ide u ozbiljnim sistemima kao što je vojska, odmah. Depeša je poslata svima i očekivalo se da se prema istoj postupi odmah.

Prihvatili smo mi to nekako. Da se razumemo, niko od nas u ovom sistemu nije ostao gladan, daleko od toga, ali nismo mi junaci „Male neveste“. To planiranje, organizacija, dobro nije počeo i ženu da mi traži. Da, da...danas kada imam 30 godina, ovo sasvim drugačije zvuči nego tad, ali o tome u nekom drugom blogu. Sve u svemu, meni se to, nije dopalo. Kao što rekoh, prihvatili smo svi, ipak je on glavni, faca, šef, Kuhinje.

I taman kad sam mislio da će ovo postati nešto na šta ćemo se navići, a onda, onda tome nema kraja, rešio sam da se pobunim protiv sistema, i u ime onih kojima je svaki obrok u narednih 30 dana organizovan, kažem jasno i odlučno NE. Jer zaboga zašto bih se ja odricao svih tih divnih, svinjskih, pilećih, junaćih stvari. Onih koje se tako lepo kupaju u litri zejtina ili idu u saunu na dobrih 250 stepeni. Kakav kuvani kupus, paprikaš ili punjene paprike. Za to nisam hteo ni da čujem, a nekako sve češće, te šife su se pojavljivale. Ne, ne, tome se moralo stati na put.

Odlučio sam da pustim jedan mesec. Za tih mesec dana, u posebnu svesku pisao sam šta je bilo za koji obrok, a onda na javno dostupnoj tabeli, tabeli sa šiframa, gledao šifre i upisivao pored imena obroka. Znači, ako je danas bila sarma, pogledam u plan, „aha, sarma je šifra 30“, i tako 30 dana, za svaki obrok. Pošto je naučio da čak i najbolji mogu da greše, da promene strategiju, šifre je u tabelu upisivao običnom olovkom i posle mesec dana nastupio sam ja.

Svi, za mene bitni obroci, izvrteli su se u mesec dana koliko sam se strpeo, pritajio. Onda, onda sam uzeo gumicu i obrisao šifru večere koja je trebala da bude za tri dana, a upisao šifru za meni omiljeno jelo, prženo testo sa sjeničkim/zlatarskim sirom. Rekao sam sebi, „ako ovo prodje, idem dalje“. I prošlo je. Onda sam prešao na ručkove, doručke istina nisam dirao. Deset dana je prošlo, dvadeset dana je prošlo, a ja sam već sad postao majstor menjanja i unošenja mojih šifri. Bezobzira trebalo je biti oprezan. Ako se uoči neka nepravilnost, šablon u obrocima koji se ponavlja, ceo sistem može dodatno biti zaštićen.

Negde na isteknu 45og dana od početka menjanja šifri, Buca je primetio da mu se neki obroci sve češće ponavljaju. I sećam se kao da je juče bilo, „Nemoguće, pa testo smo jeli pre dva dana“. Šta ti je čovek. Nije mi bilo dosta što sam uspeo manje više da manipulišem jelovnikom, na jedan razumam, umeren način. Ne, nego sam morao, a kad duša želi onda duša želi, da svoje omiljene obroke ponavljam sve češće i češće. Stoga i ne čudi što je nedugo posle iznete opaske, shvatio da mu je ceo sistem provaljen, da ne funkcioniše.

Kad sam mu ispričao tačno šta se desilo, i kada su njegove sumnje dobile i zvaničnu potvrdu, krivca seo je. Pogledao je papir, pa mene, još jednom papir i počeo da se smeje. „Pa vidim ja već par dana, i nije mi jasno, hehe...mali“. „Dobro i šta ćemo večeras za večeru“ upitao me je, a priča sa jelovnikom više nikada nije pokrenuta.

Peto jaje

Mislim da sam u zadnja tri meseca možda ušao jednom u autobus. I ne, nisam se to vreme vozio kolima, s obzirom da auto stoji na parkingu ne registrovan. A nisam išao ni taksijem, već bicikl ispod sebe i pravo na drum. Radni dan, vikend, posao, vreme i mesto nisu bitni. Svugde sam išao na sopstveni pogon i svugde sam stizao bez ikakvih problema.

I tokom ta tri meseca, a naročito kada sam radio drugu smenu, slušao sam od svojih roditelja, ali i kolega „što ne nosiš kapu“, „budalo stavi kapu na glavu“ i slične primedbe i opaske, s namerom da mi se skrene pažnja kako ne vodim dovoljno računa o svom zdravlju. Da su upravu, upravu su. Nije da mi je pozlilo, ipak vožnja do posla je svega 25 minuta, ali da bi mi kapa, kačket, dobro došla, naročito kada prelazim preko mosta, to svakako.

Sve u svemu, nikome ne zameram na komentarima, kao što rekoh, dobronamerni su. Ali mi komentari mojih roditelja ipak nisu jasni. Naime svi koji me znaju duže, a gde ćeš duže od onoga što te znaju roditelji, znaju i za moju, hm, specifičnu glavu. Još davnih, ranih devedestih, možda čak i kasnih osamdesetih, dok sam živeo na petom spratu u bloku 38, nadimak mi je bio peto jaje.

Jasno, peto jer živim na petom spratu, jaje, e to jaje ima veze upravu s glavom. Razume se meni je moja glava uvek bila normalna, lepa, dostojna jednog Pikasa, Monea, Rembranta, ma svih njih zajedno. Medjutim ostali, kako već to ide, videli su sve ono što ja nisam. A to je čudan, gotovo elipsoidan oblik glave, koji ih je sve podsećao na jaje. Kakvi su sve nadimci mogli da budu i koliko su samo zlobni mogli da budu, ovo sa jajetom i nije bilo tako strašno, a svakako nije ni uticalo posebno na mene. Dobro, mislio sam tad, peto jaje, pa šta.

Mogu reći da sam čak zahvaljujući tom nadimku i sam postao svestan svoje glave i načina na koji je oblikovana, a i informacija da sam na svet došao carskim rezom dobila je i svoje opravdanje. No da se vratim na priču. Vreme je prolazilo, mi smo se preselili, deca su se promenila i porasla. Peto jaje nije više bilo aktuelno, čak i pomalo zaboravljeno.

Gotovo 10 godina posle zadnjeg izgovorenog petog jajeta, našao sam se u Mek Donald restoranu, na svom prvom radnom danu. Ne sećam se sad kako je sve tačno išlo. Razgovor sa menadžerom, pokazivanje zajedničkih prostorija, zaduživanje bedža. Sve u svemu, kada sam obukao uniformu i krenuo hrabro u nove radne pobede, čulo se kratko, jasno, otresito, „Markoviću, stani“. Okrenuo sam se, pogledao iza sebe kad tamo, menadžerka. „Gde si ti pošao bez kačketa“, upitala me je. Uz blagi smešak odgovorio sam joj da sam rekao, ali da me niko nije slušao, ta kapa, na moju glavu, taj film neće gledati. I dodao sam, ne zato što ne nosim kape, kačkete, već da im je dovoljan jedan klovn u restoranu.

Očito je mislila da lažem, da iz samo njoj znanog razloga ne želim da stavim kačket na glavu, jer nedugo posle mog izlaganja, moje tužne životne priče, uzima kačket i pokušava da mi ga stavi na glavu. Već u prvom pokušaju jasno je da to zaista neće ići tako lako. Sa onom trakom na kraju, podešenom negde na sredinu, kačket uopšte nije mogao da se stavi na glavu. Počela je da ponavlja više puta, sebi u bradu, „ma ovo je univerzalno“ i pokušavala sve rupe dok nije stigla do zadnje.

Tu smo već imali publiku, saučesnike u pokušaju. Sad  već jedna menadžerka, dve hostese i radnik pokušavaju da mi navuku kačket na glavu. Pozadi je podešeno na zadnju rupu, a i dalje glava pruža snažan otpor. Navlače svi, svako je dohvatio po neki deo kačketa, a svo to vreme ja stojim, ćutim, i pomalo se smeškam. A onda, sve je prestalo, menadžerka me je pogledala i rekla „Eto, vidiš da može da stane. Ajde sad na posao.“

Dovoljno je reći da je ono slomljeno jaje bolje stajalo Kalimeru nego meni njihov uspešno navučeni kačket. Keče da sam nosio bolje bi mi stajalo. Jednom rečju smešno. E sad, s obzirom da su me plaćali da radim, nije mi bilo teško da ga nosim. Uf, šta me briga. Njihovu uniformu, njihov logo na istoj, što bih se ja stresirao. Ali svaki put kada bih stavio ispred ogledala, uvek, ali uvek bi se nasmejao samom sebi.

Kasnije kako je vreme prolazilo, a rad u Mek Donaldu se završio, bilo je prilika za neke nove šale, neke nove nadimke. Rodjeni otac je voleo da me zeza, kako će me osloboditi vojske jer neće moći da nadju šlem za mene.  Danas je tih šala istine radi sve manje, gotovo da ih i nema. Ko zna, da moram da nosim kapu na poslu, verovatno bi nešto od materijala isplivalo, a ovako, tek ponekad, s nekom vožnjom bicikle i jakim Suncem, ja se setim jednog jajeta, koje je živelo na petom spratu.

Poljubite me u dupe

Trendovi, samo trendovi, najbitnije je biti u trendu ma o čemu god da se radilo. Tako i moji roditelji. Evo, primera radi, ja sam u maminom stomaku već šest meseci, a još uvek mi nisu dali ime. Nisu počeli ni da razmišljaju. Pitam se pitam, ko koči, mama ili tata. Druge bebe mi kažu da je to sad moderno. Mame čekaju porodjaj pa tek onda, onako iznenadjene, biraju ime.

Valjda nisu u tom fazonu. Iskren da budem pomalo se i ljutim. Nisam ja više mali. Jednom za promenu mogao bih da čujem umesto „beba“, „dečak“. To sam zaboravio da vam kažem, dečak sam. Možda ste ovo saznali i pre mojih roditelja. Ne, ne, sigurno ste saznali pre mojih roditelja, a ispričaću vam i kako to znam.

Mama i tata su se upoznali, venčali i sve već kako to ide. Jednog dana, mama je shvatila da sam se pojavio. I onda standardno, lekari, pregledi, manje promene u životnom stilu, a sve da bih ja mogao nesmetano da rastem i da se razvijam. Polako su prolazili dani i dok si trepnuo, eto i treći mesec i novi pregled kod lekara. Moj prvi ozbiljni susret sa ultrazvukom. Onih ranijih se ne sećam, ipak sam bio mali.

Položaj „slobodni stil“, mama je verovatno legla. Nedugo zatim razni zvukovi počeli su da dopiru do mene. I nije to kao kad se tata priljubi uz mamin stomak i krene da peva, inače jedva čekam da izadjem, progovorim i da mu kažem da ne zna da peva. Ovo je neki jednolični zvuk i šeta na sve strane. Pomalo i golica. Kad je sve prošlo, priljubio sam se uz stomak i slušao. Priča doktor mami, kako je sve dobro, otkucaji, i gomila nekih meni nerazumnih reči. Ali shvatio sam da su me gledali.

Drugi pregled kod doktora, opet zvukovi. I opet mama priča sa doktorom, tata je isto tu. Ponovo je sve uredu, istina opet neke nerazumljive reči i izrazi, ali po reakciji mame i tate jasno je da problema nema. Taman kad su se spremali da pitaju za pol, neko nov se pojavio, počeo da priča sa doktorom, a mama i tata su izašli. „Hej, stani, čekaj“ vikao sam, ritao se. „Zar ne želite da znate da sam dečak“. Mama me samo pomazila par puta, nasmejala se i zajedno su izašli na vrata.

Ma dobro, sledeći put valja neće zaboraviti. Kad ono, sledeći put nikako da dodje. Slušao sam pažljivo tih dana šta se dogadja. Prvo doktor nije bio tu. Otišao je na našto što se zove odmor. Kasnije mama nije mogla. Bili smo u poseti kod neke tete, koju mama zove mama. Ta teta i još brdo nekih teta pritiskali su mamu, pritiskali mene, govorile mi kako ću biti lepa beba, pevale mi i svašta nešto...i onda „kladim se da će biti devojčica“, „ma ne, biće dečak“. Predlagali su mami svakojaka imena, a ona, ona je samo slegala ramenima jer još uvek nije znala da li ću biti dečak ili devojčica.

To me je pomalo i nerviralo. Mislim, ja znam da sam dečak. I hoću kad dodjem na svet, da mi daju lepo ime, ime za dečaka. Ne bih u poslednjem trenutku da mama i tata smišljaju pa u panici da mi daju neko...recimo čudno ime. Ovako je bolje, na vreme. I da su saznali verovatno bi mi i sobicu spremili. A sve one tete više me ne bi zvale devojčicom. Počeo sam da osećam i maminu potrebu da sazna. Sad je već nju i tatu toliko interesovalo, da su lako našli prvi termin kod lekara. Malo ih je i teta koju mama zove mama pritiskala. Čuo sam kako je kritikovala mamu što još nije saznala.

Pa dobro, kad je već tako, hajde idemo kod lekara. Slobodni stil poza, mama u ležećem položaju. Jasan znak da se sprema zvuk. Sad već znam će im zvuk reći da sam dečak i onda, odjednom, pomislio sam, a zašto da sad oni znaju. Sad je njima bila žurba, sad su oni hteli da znaju. E pa ne može. Pre nego što je zvuk počeo da se čuje, brzo sam se okrenuo ledjima u pravcu iz kog inače dolazi zvuk. Nego šta nego da ću da sakrijem pišu, nek se pitaju još malo.

U medjuvremenu u svetu van stomaka teta koju mama zove mama, dobija SMS poruku od tate. „Pregled je prošao, sve je OK, beba je okrenula dupe“

Bucket list

Svako od nas u jednom trenutku počne da razmišlja o svim onim stvarima koje je sanjao, hteo i želeo da ostvari, ali iz nekog razloga nije. Istina je da se kod nekog to desi pre, kod nekog posle, ali bez obzira u jednom trenutku svima nama se to desi. Danas, kada imam 30 godina, možda malo drugačije gledam na te teme, jer istini za volju i ovih 30 brzo je prošlo.

Bucket lista ili lista poslednjih želja, stvari za uraditi pre smrti, ne mora uopšte zvučati tako depresivno. Naprotiv inspirisan istoimenim filmom, ali i raznim životnim situacijama raznih ljudi, odlučio sam da ovome posvetim malo vremena. Jedno je sigurno, ako i sastavim takvu listu ona ne treba da me podseti šta sve nisam uradio, već da mi bude podstrek i da snagu da sve stvari sa liste uradim, doživim.

Moja Lista, ako bih je danas pisao svakako bi sadržala i nju. Biti sa njom..to ružno zvuči, barem za ovakvu listu. Mnogo je komplikovanije od biti, mnogo komplikovanije od prostog deljenja prostora i vremena. Umesto toga, rećiću samo da je ona na broju jedan, jer nekako svi ostali brojevi gube smisao ako se ne podele s nekim. Hm, shvatite jedno, naročito vi koji me znate, one ne mora imati ime, ne mora imati prezime, ni lik. Ona je poput same liste, motivacija, želja, pokretačka snaga.

Broj dva ili tri, možda četiri ili pet, sasvim je svejedno, bilo bi jahanje. Danas sam baš pričao sa jednom koleginicom o tome. I mada se slažem sa njom da je reč o skupoj aktivnosti, nekako u ovom trenutku, naspram svih onih drugih želja, ova zvuči totalno na dohvat ruke. Imam neku viziju jahanja kroz Košutnjak u rano jutro ili u sumrak, ne znam zašto ali mislim da je to izuzetan doživljaj. Možda grešim ali hteo bih da se uverim, pa i da pogrešim ako treba, ali da probam.

Videti Afriku. Ne, ne..doživeti Afriku. I ne mislim tu na Piramide, kupanje u Hurgadi. Već videti, proći, doživeti, ceo afrički kontinent. Gorile, majmuni, nilski konji, nosorozi, slonovi. Safari sa divljim mačkama. Od pustinja preko prašuma do stepa i opet nazad. Jezera i velike reke. Sve bi bilo na meniju, makar se i zadužio u banci, po najgoroj kamatnoj stopi.

Ovo je samo deo, fragment, mojih razmišljanja. Prosto i sebe samog sam zatekao. Medjutim jedno je sigurno, ova lista dobiće svoj oblik, a sigurno će se dodavati, nikad oduzimati, jer kao što sam rekao poenta liste nije da podseti šta nije uradjeno, već da podstakne i stimuliše da se sve uradi, da se sve iskusi i doživi. 

Uhvaćeni

Ustao je iznenadjujuće rano. Na prvu loptu pomislio je da kasni, da se uspavao. Napolju je uveliko svanulo, a on, on je još bio u krevetu. Psovajući mobilni telefon, alarm, ali i komšinicu koja ga inače svojim ranim lupanjem nogama budi, odlazi u kupatilo. Tuširanje, pranje zuba.  Bukvalno je uskočio u garderobu, a onda, tako potpuno razbudjen uzima mobilni u ruke i shvata. Probudio se sat vremena ranije.

Šta sad da radi. Da sedne i uključi televizor, pogleda jutarnji program. Ne, svakako  ne. Još mu je samo nedostajao izveštaj Nade Macure pa da jutro potpuno bude upropašćeno. Da se razumemo, nije on bio mrzovoljan što je nenaspavan, naprotiv, naspavao se, bio je odmoran. Bio je mrzovoljan zato  što je to ona situacija, niti da krenem, niti da sačekam još malo. A odluku je lomio i na kraju prelomio, krenuće odmah na posao.

Na putu do stanice standardno svraća u pekaru po kuvani djevrek. Maša, radnica za kasom, nije navikla da ga vidja tako rano. „Otkud ti čoveče ovako rano“. Samo je odmahnuo rukom, izvadio pare i pozdravio je. Jutro je bilo prohladno, a zbog juče najavljenih visokih temperatura, sa sobom nije poneo jaknu. Pomislio je „Boga mi, smrznuću se dok ne dodjem na posao“. I dok je zubima kidao prekuvani djevrek stigao je na praznu stanicu.  Ni dva minuta posle dolazi autobus, kao i stanica prazan, ulazi unutra i seda.

Klackao se tako gotovo sat vremena. Doduše sada mu to nije smetalo. Autobus je ipak bio prazan, bilo je mesta koliko hoćeš i mogao je da pojede svoj kuvani djevrek na miru. Negde kod zgrade opštine Novi Beograd zamalo da je i zaspao. Svakim sekundom Sunce je bilo sve jače, dan sve svetliji, a on, sve bliži poslu.

Sat u hodniku pokazivao je pola sedam kada se otkucao da je ušao. „Cccc, bravo ja“, rekao je naglas i krenuo da uzme ključ sa prijavnice. Kuca na vrata i pre nego što je glas s druge strane i odgovorio, može, on otvara vrata. Pogledala ga je, setila se koji ključ mu treba, „ključ je uzet“. Uzet? Nije mu bilo jasno. Napravio je dva koraka unazad, pogledao ponovo na sat u hodniku. „Daj reci mi molim te, ko ga je uzeo. Mislim videću kad sidjem, ali me neizvesnost ubija“ i poče da se smeška. Znao je on ko dolazi tako rano, samo ovaj put, ovaj put nije znao baš sve.

Čim je stigao na sprat odlazi ka svlačionici. „Da, da...on je.“ Video je po stvarima, po otvorenom ormariću, korišćenom tušu, svi znakovi bili su tu. Mada zašto je i on poranio, on koji dolazi inače rano, zapitao se. Obuo je klompe. Šta sad? Skuvaće sebi kafu. Nije to stvar budjenja, već stvar navike. Jutro se ne počinje bez kafe. I dok se kretao prolazeći pored ženske svlačionice, zastao je. Glavu je okrenuo na desno, pogled u svlačionicu. „Upaljeno svetlo?“. U nečemu što drugima ne bi bilo čudno, on je već sad počeo da kuje razne teorije, mogućnosti. Kakva crna kafa, mora odmah da ode da vidi, ko je sve to došao tako rano. A sada, sad je već bilo jasno da su to dvoje kolega, ona i on.

Polako je ušao u prostor. Kao lavica koja se približava plenu. Mic po mic, stalno držeći glavu pognutu, nekako ispod linije vida, da se plen ne uznemiri. Nešto se tu zbivalo čudno i pre nego što oda svoju poziciju mora da vidi, da sazna, šta. Po glasovima koji su dopirali do njega ranije izneta predpostavka bila je na mestu. Dvoje kolega, ona i on. Još je daleko pa ne može da razazna o čemu se radi, a tek po neki smeštak, kikot, daje mu do znanja da se tu „nešto dogadja“. „Da li da podignem glavu“, razmišljao je i nervirao se u isto vreme. Ako je prerano videće ga, a on, on neće videti ništa.

U trenutku kada je svaki šum, govor, smeh, nestao odlučio se da pogleda. Kao i dok je ulazio, polako je podizao glavu, kretajući se ka najboljoj poziciji, ka poziciji sa koje ni jedan detalj ne može da mu promakne. Sakrio se iza stuba, ispravio, udahnuo tri puta dok mu se osmeh nije skidao sa lica. „Ako je ovo što ja mislim da jeste, a po svemu sudeći jeste, biće mnogo, mnogo interesantno“. Jedan, dva, tri, izbrojao je u sebi i pogledao.

Ona je sedela na stolu, pored pet praznih stolica, a on, on je bio uz nju. Rukama ga je obavila oko struka, pribila uz sebe. I dok je on prolazio rukama kroz njenu dugu kosu, ona je glavu držala naslonjenu na njegove grudi, s osmehom na licu kakav ima samo iskreno zaljubljena devojka. „Oohoho, džek pot, premija“ i poput voajera nastavio je da gleda, skriven iza stuba. Brzo se uhvatio za džep u želji da izvuče mobilni, da fotografiše, snimi, šta god, samo da ima dokaz, da mu neko poveruje u ono što je video. Srećom po mladi, zaljubljeni par, telefon je ostavio na drugom mestu. A oni, oni se gotovo nisu ni pomerali, Tako zagrljeni pričali su nešto, smeškali se. U jednom trenutku stavio je dlanove na njene obraze, podigao glavu sa svojih grubi i pogledao, pravo u oči. Oni, ali i on, znali su. Sad će da je poljubi. I bilo je tako. Doduše polako, bez žurbe, totalno neopterećeni činjenicom da će i ostale kolege uskoro stići.

Vrhom svog nosa dodirivao je njen. Pričao je nešto, usne su mu se micale, polako. Rukom je ponovo prolazio kroz njenu kosu, a ona, ona ga je i dalje grlila, čvrsto držala uz sebe. Kao da nije htela da ga pusti, kao da joj nije bilo bitno da li će ih neko videti. Samo taj trenutak, taj momenat je sve što je važno. Polako, otpočeo je i taj, finalni prilaz. Glave su počeli da krive, strane su bile izabrane. Od svih njegovih šapata, slatkih reči i rečenica, uspeo je da razazna jedno, kratko i jasno, volim te. Zatim, ne čekajući ni trenutka spustio je svoje usne na njene.

Ima tu nešto, nešto više. Umeo je on da prepozna takve stvari, da namiriše tudje želje, da spoji one za koje nikad ne bi rekao da su spojivi. Video je u tom poljupcu da im treba dati šansu, da nije to neka obična kombinacija i tiho, kao što je i ušao, povukao se van prostora. Čim je izašao na vrata, sa smeškom je prokomentarisao, „Da, da, lep su par, zaista lep. Ali sledeći put kada bude menjala smenu, dolazim još ranije i dolazim s kamerom.“ Tako veseo, pomalo i ponosan, što je eto, uhvatio kolege na delu, izgubio se na stepenicama, a oni, oni su se i dalje ljubili.

Vasilije

Uhvatio je nežno za ruku, pogledao s osmehom i rekao „Brate, mi smo rešili da se uzmemo“. Gotovo još dve sekunde nakon toga on nije skidao pogled sa svoje buduću žene. Videlo se da je još uvek, iako se zabavljaju 5 godina, ludo zaljubljen u nju, baš kao i prvog dana kad su se sreli.

Jasmin, njegov najbolji drug, kome su upravo saopštili tu vest takodje je bio presrećen. Ustao je od stola, prišao Nikoli, podigao i čvrsto zagrlio. „Brate moj neka ste mi živi i zdravi, želim vam puno sreće, puno dece...“ redjalo se tako još nekoliko minuta. Taman kad je pomislio da nema više šta da poželi neki glasić u glavi rekao bi mu, ovo si zaboravio. Ni nju nije preskočio. Izgrlio je i izljubio, a kad se na kraju smirio ponovo su svi seli za sto.

Osmesi su im i dalje bili na licu kada je Nikola rekao „Ako te je ovo obradovalo ovoliko, šta ćeš tek reći na to da bih voleo da mi budeš kum“. I s pravom je to rekao, jer Jasmin nije mogao ni da predpostavi da će ga to pitati, ne zato što je možda Nikola imao nekog drugog, bližeg prijatelja od njega, već zato što je još uvek bio pod utiskom prve informacije. „Pa, pa...naravno da prihvatam“, odgovorio je Jasmin. Svi vidno srećni, uzbudjeni što venčanje svakim sekundom sve više napreduje, vratili su se jelu i piću.

A onda se setio. „Vi ste planirali u crkvi da se venčate?“, upitao je Jasmin. Nikola je zastao, viljušku koju je držao u ruci polako je spustio u tanjir. „Da, čoveče, skroz sam zaboravio“. Jasmin je bio musliman, i posle onolikog slavlja, čini se, naišli su na prvi problem. „Pa ništa onda, venčaćemo se samo u opštini“, odgovorio je Nikola  sa velikom dozom odlučnosti , a Dragana ga je bez razmišljana pratila. „Da, da..samo u opštini“ ponovila je ona. Logično je da o ovome nisu razmišljali. Ipak Nikola i Jasmin se znaju dugo, religija nikad nije bila nešto čemu su pridavali pažnju.

Gledali su se tako, jedni u druge, neki kraći muk nastao je za stolom. Jasmin još jednom pogleda svog najboljeg prijatelja, njegovu buduću suprugu i reče „Dobro, dobro, vidite šta je sve potrebno da se krstim. U stvari idemo zajedno. U kojoj crkvi se venčavate“. I dok su pokušavali da mu objasne da nije potrebno, Jasmin je odmahivao glavom. Za najboljeg prijatelja sve, to je bila njegova politika, njegov princip, stav.

Dan, dva, najviše tri su prošla i svi zajedno našli su se u jednoj od beogradskih crkvi. Gužva pred ulazom. „Sigurno neko crveno slovo u kalendaru“ tiho je prošaputao Nikola. A kad su posle nekoliko minuta uspeli da udju u crkvu pred njima se našao sveštenik Petar. Sveštenik, otac, kako god, bio je stariji čovek. Krupnijeg stasa, a znate da za krupne ljude kažu da su po prirodi veseli i razdragani. Ni otac Petar nije odstupao od tog nepisanog pravila. Nasmejan, pozdravio ih je i pitao o čemu se radi. „Mi treba da se venčamo, a moj najbolji drug nije kršten, pa eto...“ i pre nego što je stigao da završi otac Petar ih pozva bliže. „Da li ste sve poneli“ upita ih. „Jesmo oče, jesmo. Ne mora sad, mi to imamo, samo smo došli da se raspitamo“. „Ma nema šta, kad ste već tu, sačekaće ovi ljudi malo, dajte da završimo to odmah.“

Otac Petar je seo, otvorio neku vrstu sveske, deble, sa tvrdim povezom. „Dobro, dobro...reci ti meni, kume, kako je tvoje ime.“ „Jasmin“. Otac je polako, tek za koji stepen, podigao glavu, pogledao Jasmina i vratio pogled nazad na svesku. „Dobro, a kako ti je prezime Jasmine.“ „Hadžibegović“. Otac ponovo podiže glavu, a sad pogleda i mladence, pa opet Jasmina. Verovatno je pomislio da je u tom trenutku bio žrtva neke skrivene kamere. Jasmin Hadžibegović se nalazi u njegovoj crkvi, musliman. A na sve to iz porodice hadžija. „Dobro Jasmine“, nastavio je otac Petar dalje, „kako ti se zove otac“. „Nusret“, odgovorio je, „ali majka je Desanka“. „ A Desanka, dobro, dobro...to je baš lepo srpsko, pravoslavno ime“. Ve

 u tom trenutku svi, i mladenci i kum, ali i otac Petar imali su osmeh na licu.

„Jasmine ti si znači rešio da se krstiš. „Nego šta. Najbolji prijatelj me je pitao da mu budem kum, a oni hoće da se venčaju u crkvi. To je najmanje što mogu da uradim.“ „Lepo. Nego hajde vi dodjite kasnije, posle 13, kad ode sav ovaj narod. Da mi to u miru obavimo“

Tako je i bilo, svo troje napustili su crkvu i ostavili oca Petra veselo začudjenog. Šalili su se kako upravo sad, vrućom linijom zove patrijaršiju i podnosi izveštaj kako ima muslimana koji hoće da se krsti. „Ja da ti kažem još jednom, ne moraš ovo da radiš.“ ponovio je Nikola dok su ispijali kafu. Jasmin koji je sve to prelomio pre nekoliko dana, osmehnuo se blago i nastavio da pije kahvu. Dragana je za to vreme delovala odsutno. Verovatno kao i sve mlade mislio o trista hiljada i jednoj stvari, iako su još davno unajmili organizatora.

Sat je otkucao 13 časova i neposredno zatim našli su se pred crkvom. „Stigli ste“ reče u glas otac Petar. Kako je u crkvi još bilo ljudi, zamolio ih je da se pomere i sačekaju malo. „Molim vas, samo malo mesta, imamo jedno krštenje ovde“. I tako je počelo. Minuti su prolazili, otac Petar radio je već šta treba da se radi. Jasmin je bio glavni akter ovog pravoslavnog, verskog, obreda. Mada je bilo prvi put da se našao u takvoj ulozi, dobro mu je išlo. Bio je miran, sve što je trebalo da uradi naučio je još juče, sve što je trebao da kaže. Ozbiljno se pripremio, jer ništa manje od ozbiljnog nije dovoljno kada je njegov najbolji prijatelj u pitanju.

Krštenje je gotovo. Opran od greha i obasjan svetlošću sveće, prešao je u svetlost novog života sa Hristom i postao sin svetlosti, Vasilije. Drug, prijatelj, a iznad svega čovek. Osoba koja je na Balkanu, još uvek osakaćenog verskim sukobima, verskim fanatizmom, odlučio da se krsti, zbog svog najboljeg prijatelja. Ne mogu, a da se ne zapitam, da li je voda, kojom je očišćen od greha uzalud prolivena, jer može li ovakav čovek uopšte biti grešan. Ja mislim da ne može.

Evo banke cigane moj

„Brate, ti si lud. Kako misliš tako da nosimo šporet“. Više se ne sećam ko je kome rekao, ali sasvim sam siguran da je tako počelo, a sve zbog nečijeg smešnog, glupog predloga, kako da spustimo šporet sa šestog sprata do prizemlja.

Naime, tetka se rešavala neporednih kućnih uredjaja, a šporet je bio jedan od njih. Pozvala je sestriće da ga snesu i što da ne. Mi ćemo da ga snesemo do prizemlja, tetka će da časti, a sutradan, prve subote u mesecu, doći će gradska čistoća i odneti ovaj kabasti šporet i kabastu mašinu za pranje veša. Reklo bi se, dobro njoj, dobro nama.

Sve u svemu, šporet je već na prvo dizanje bio lak. Star poprilično, beo, Gorenje. Mislim da je u trenutku kada je rešila da ga baci na njemu radila još samo rerna. Uhvatili smo ga i krenuli da manervišemo uskim hodnikom, vešto izbegavajući štokove, plakare. Lift je išao samo do petog i bili smo sigurni da ćemo kada ga uguramo u isti sve biti lakše. Ni u ludilu nam nije palo napamet da šporet neće ući.

Iako nosimo šporet, sem po neke psovke koje smo medjusobno upućivali jedan drugom, bili smo poprilično tihi. A u ovoj zgradi malo treba da cela počne za odzvanja od malih, iskompleksiranih pasa, koji stanu pred vrata i laju dok im se baterije ne isprazne. Ukupno šest spratova, da šest s obzirom da šporet nije mogao da udje u lift, trajala je ova naša fizikalija. Ne naporna, kao što sam rekao, šporet nije bio težak, a i zastali bi po malo na svakom spratu. Kada smo stigli do kontejnera, ostavili smo šporet, srećni i zadovoljni što sve ukupno nije trajalo duže od 10 minuta.

Stigli smo ponovo u stan, otišli u kupatilo, i na sličan način pristupili mašini za pranje veša. Jedan, dva, tri...“STANI, STANI“. Već nakon 2 sekunde i 1 santimetra bilo mi je jasno, a bogami i Pedji, da ovo sa mašinom uopšte neće biti lako. Do ulaznih vrata izneli smo je na nekom ćebetu ili tepihu i tu počinje naša avantura koja je trajala pola sata, možda nešto manje, i šest spratova.

Kako je bilo jasno da mašina neće biti nošena došli smo na genijalnu ideju da je pustimo da se kliza. Položili smo je na stranu i izabrali ko će gde. Ja sam išao ispred mašine i „pridržavao je“, a Pedja je išao iza nje i....pa i on je pridržavao. Od šestog sprata do prvog medjusprata još neke stvari su postale jasne, a prva medju njima da će cela zgrada saznati za nas. Mašina je pravila takvu buku dok se klizala niz teraco, to mu je neka vrsta betona kako su mi rekli, da bi probudila i medveda iz zimskog sna tamo negde, čak u Bosni.

Peti sprat. Ne znam gde sam više pazio i „pridržavao“ da mašina ne dobije na ubrzanju. Da li sa vrha stepenica ka medjuspratu pošto je na dnu bilo staklo, a iza stakla pad od pet i ½ spratova, ili od medjusprata do dna stepenica gde su vrata od komšijinog stana. A upravo tu. na petom spratu, povučena bukom koja je dolazila spolja, iz stana izlazi komšinica i upita nas, „Šta radite to“. „Pomažemo tetki da izbaci mašinu“, zadihano joj odgovori Pedja i nastavi dalje, „pošto je sutra prva subota u mesecu pa čistoća nosi kabasto smeće“.  „Baš lepo, mogli biste i moju da snesete“. A?! Pogledasmo jedan drugog, prvo u zbunu, a onda Pedja, onako preduzetnički pogleda ženu i reče, „Dogovoreno, za 2.000 dinara, može“. Usledilo je medjusobno dobacivanje zbun pogledima. „Ih, 2.000 dinara. Ja mislila kad već nosite i moju da spustite, šta vam je to teško.“ Kao što rekoh, dobacivanje zbun pogledima. „Dovidjenja. Ajde brate idemo dalje“ reče on i pogleda me onom vrstom pogleda koja kaže „au, ova nije normalna“. Kad je zatvorila vrata, obojica smo počeli da se smejemo, malo svojoj muci, malo njenoj smelosti.

Nekako smo stigli do prizemlja. Uz po neku promenu strana, uspeli smo da izguramo i ostalo je još samo tih, nekoliko metara do samog ulaza u zgradu, a posle i do kontejnera. Pedja se opasno smorio, toliko da je sam vukao mašinu od stepenica do ulaza, a posle i niz ulicu. Vrlo prometnu Resavsku. Da je kojim slučajem neki tramvaj sa nervoznim vozačem naišao mislim da bi ostavio mašinu tu, na sred pruge, okrenuo se i otišao.

I tu, na kraju golgote, usledio je najveći šok. Ciganin, sa svojim biciklom, praktično preuredjenim za brzi prevoz otpada, kartona i sl. stajao je pored nečega što je do malo pre bilo šporet. Uredno je slagao njegove delove i utovarivao u kolica. Gledali smo i nismo mogli da verujemo, a on, on nam se obradovao kad je video da ima još stvari za rasturanje. Pardon, rasklapanje, jer čovek je bio iznenadjujuje pedantan. Nikakav nered nije ostavio iza sebe. Prišli smo mu, pozdravili ga i prosto, jednostavno, rekli, „pa dobro majku mu, kud nisi došao kad smo doneli šporet“. Jer da se pojavio tad, uzeli bi ga za ruku, odveli na prokleti šesti sprat i dali mu prokletu mašinu. Šta dali, pomogli bismo da je i snese tako rastavljenu do prizemlja i još mu dali neki dinar.

Jeftina radna snaga ili ne, dobro je ponekad pogledati. Malo levo, malo desno. Možda se upravo tu, iza ugla, krije neki ciganin, spreman da vas za neki dinar reši gomile neželjenih stvari. Verujte mi, uz malo cenkanja, sigurno ćete dobro proći. Bolje nego Pedja i ja, svakako.

Protiv mašine

Pred svaki septembar, negde krajem avgusta, uvek se u kući Markovića drži kraći kurs. I to ne bilo kakav kurs, već kurs za muško čeljade, čeljade koje nije služilo vojsku, u cilju njegovog uspešnog preživaljavanja godišnjeg odmora svojih roditelja. U početku to je bio jedan kompleksan kurs koji je obuhvatao više predmeta. Od kuhinje preko kupatila, osigurača, pegle i tako u krug. Ponavljalo se to po nekoliko dana, a spremana je i adekvatna literatura.

Sasvim logično najmanje problema je bilo sa kuhinjom, bilo da je reč o spremanju hrane, pranju sudova. Ne kažem da nije bilo problema, bilo ih je, ali nekako su nestajali uz malo Cifa i ozbiljnog angažovanja zglobova. Krompir pire u pokušaju, zejtin koji je prskao po pločicama, Cif zaista sve skida. A šmek pranja sudova Ferijem, i to sa onim sa mirisom limuna, sa novim sudjerom, to je posebna priča. Mnoge čase su ostavile trag na rukama, duboke tragove, bolne, ali šmek je šmek. Kad se na to doda i 80l tople vode koje se potroši za pranje 4 tanjira, 6 časa i nešto viljuška, onda je ugodjaj potpun.

U svakom slučaju gladni nismo ostali. Baci se po neka pljeskavica, belo meso. Kuvala se supa, pasulj...Istina je da se nisam usudio da eksperimentišem poput ćaleta, ono kao, punim lignje svim i svačim, ili npr. da spremim neku skušu, škarpinu. Ali bilo je ribe, odnosno ribljih štapića koliko hoćeš. Vodio sam se onom da je poželjno jednom nedeljno jesti ribu, makar se ona spremala u pola litre zejtina.

Već posle tri dana, od odlaska na svoj prvi godišnji odmor bez svoje drage i mile dece, stvorila se urgentna potreba za pranjem veša. I nije to bio slučaj, ostali smo bez gaća, već nekako, u ta tri dana, uspeli smo da ostanemo bez dosta toga čistog. Dobro, dobro, pomislio sam u sebi, udahnuo duboko, u glavi napravio listu prioriteta i krenuo sa stolicom u kupatilo. Postavio stolicu, odštampao pripremljenu literaturu i seo. Mislim sve to je započeto u kasnim večernjim satima, što se ispostavilo kao velika greška, ali greška koju uspešno ponavljam od prvog susreta.

Veš razvrstan. Odluka je pala, idemo prvo sa belim vešom. Ju, zastadoh prilikom stavljanja u veš mašinu. Ova majica ima neke detalje u boji, šta sad. Neko će reći slobodno nastavi dalje, da li može biti veći blam od ovoga što sam do sada napisao. Jednostavno može, pa neću napisasti kako sam došao do rešenja za svoju muku, sem naravno da je majica oprana uspešno. Prema ranije pripremljenom uputstvu sledi sipanje praška, okretanje programatora, stiskanje ovog, odpuštanje onog dugmeta i na kraju finalno uključivanje. Hjuston imamo lansiranje, u 23:45 po lokalnom vremenu.

Ostavio sam mašinu da radi. Rekoh sebi malo ću da blejim dok završi prvo pranje, predpranje, kako god, pa ću se vratiti da je pustim dalje. Mašina radi, radi, radi, nikako da završi. U moju odbranu mada to nije dugo trajalo, meni su minuti bili sati. Nikako ne smem da zaspim, govorio sam sebi. U jednom trenutku mašina je stala, pa sam prema uputstvu nastavio dalje. I opet čekaj, čekaj, čekaj. Završilo se sve uspešno, opralo, ispralo, izvadilo i stavilo da se suši.

Stan je sačekao roditelje u čitavom stanju, veš opran, sudovi oprani, čisti tepisi, sve je bilo tip top.

Ali godinu dana posle, susreli smo se ponovo, veš mašina i ja. Kao kad vidite staru ljubav koju ste ostavili posle par nedelja zabavljanja. Već dok joj prilazite vidi koliko ste raspoloženi, samouvereni. I pušta vas da uživate u tome, da potpuno spustite svoj gard, da zaboravite na sve one muke i nerviranja dok ste je prvi put „osvajali“. Jedno pranje, drugo pranje, dani polako prolaze. A onda, prilikom pranja peškira, reši da vas podseti kako je to bilo nekad, onda kad ste radili sve, samo da ona bude zadovoljna. Kvrc, krvc, stop!!! Šta je sad, glasno i poprilično nervozno upitah samog sebe. Odem do kupatila i pogledam u mašinu. Voda ne odlazi.

Eto ti sad. Na dva dana pre dolaska roditelja mašina neće da radi. Šta može da bude, gde je zapelo, zašto voda ne odlazi, tri stotine pitanja u sekundi. Malo gugl, malo tetka, malo danas bivša devojka i zaključaj je jedinstven. Filter. Ok, filter, koliko to može da bude teško. Skinem ja sa interneta, da eto priznajem, skinuo sam sa interneta, uputstvo za ovaj tip mašine. Pronadjem gde je filter i krenem da pristupam otvaranju. E malo morgen, rekli bi stari. Ćale je nešto tu čeprkao, pa ja sa mojim nejakim rukama i usadjemim mišljenjem da mi je sudjeno nešto da pokvarim nisam uspeo isti da otvorim.

Preostalo je samo, da izvadim peškire, dobro ih isperem, iscedim i stavim na sušenje. Izgledao sam kao pralje iz starih filmova, koje peru veš negde na reci, pa onda provlače izmedju dva valjka da ih iscede. Vratio se do kupatila i krenuo da rešim sasvim logično, problem preostale vode u bubnju. Iste one vode koja je trebala da ode kroz filter koji nisam uspeo da otvorim. Kako sad. Uzeo sam malu džezvu i vadio tako što zahvatim malo vode pa prospem u kadu. A kada nisam mogao više sa džezvom onda sam, za još malo preostale vode uzeo sudjer. Pa upijaj sundjerom, pa cedi sundjer. Ali, sad već posle više od sat vremena, bio sam uspešan, pobedio sam mašinu.

Svet kakav poznajem vratio se u normalu. Svi naredni odmori prolazili su bez mnogo muke po mene. Mašina kao da je zaboravila sve moje grehove i pomirila se da je naša ljubav uvek bila i biće, samo mali žar koji traje taman toliko da nikad ne postane vatra. A za uzvrat ja ću je uvek braniti od mogućnosti da je Markovići zamene novim, mladjim modelom. 

Vreme je za bebe

Evo kladim se da „Vreme je za bebe“ nikad niste posmatrali kao rijaliti. A opet, bez obzira na nedostatak neukusnih sadržaja, osmišljenih u kancelarijama „velikih“ produkcijskih kuća on to upravo jeste. Zadiremo u nečiju privatnost, ali na jedan drukčiji, humaniji, svakako lepši način od onog na kakav smo navikli kada je reč o Farmi ili Velikom bratu.

Istina je s druge strane da  „Vreme je za bebe“ nisam gledao, kao što nisam gledao ni Farmu ni Velikog brata. Pa sasvim logično nameće se pitanje, zašto uopšte pišem o nečemu što nisam gledao, bar ne onoliko da mogu da prepričam, shvatim i povatam sve detalje iz barem jedne od epizoda. Zato što se zapravo i ne radi o emisiji.

Proleće je stiglo iznenada. Kalendarski doduše na vreme, ali bez postepenog dolaska, svih onih vesnika koji ga najavljuju. Jedan dan gotovo da smo se probudili, a ono je bilo tu. Vedro, nasmejano i toplo. Doduše možda i previše toplo, ali sasvim svejedno, bilo je tu. Izmamilo je na gradska šetališta, parkove, stotine, hiljade ljudi, biciklista, šetača. Turista bi rekao da Beograd, kada je dan lep, gotovo i ne radi. Svi su negde, napolju, uživaju.

Moj vid rekreacije tada je vožnja bicikle. I nebitna je relacija ni destinacija, već samo da se vozi. Možda sa sobom ponesem i fotoaparat pa napravim po neku interesantnu fotografiju, ili prosto fotografiju meni dragog, posebnog mesta. A voziti biciklu u gradu kao što je Beograd zaista pruža mogućnosti, svašta da se vidi, svašta da se doživi. Možete doživeti bliski susret sa nekom od mnogobrojnih letećih vrsta insekata, koji jedva čekaju da se susretnu s vama pri brzini od 20 kilometara na čas. Možete posle velikog uspona upoznati ljude, takodje bicikliste, koji su baš tu, na kraju uspona rešili da naprave pauzu i blokiraju prolaz. Ili u sred Knez Mihajlove, u sred bela dana, da ispred vas protrči stariji gospodin koji je upravo ukrao torbicu nekoj starijoj gospodji. Zaista svašta.

A onda kada malo odmorite od čudjenja, skidanja insekata sa sebe, psovanja na glas ili u sebi, i kada pažljivo pogledate, ljude, grad u kom ste možete videti i mnogo toga lepog. Možete videti mlade roditelje kako voze rolere i guraju kolica. One malo starije, sa decom friška odviknutom od pomoćnih točkića, kako zajedno krote kilometre na Adi. Prvo ide mama, pa sinčić, a na kraju tata, na svom moćnom 18to brzinskom mauntin bajku. Za one koji su negde na sredini, još mladi za biciklu, a suviše stari za kolica, oni se voze u prikolicama. Vuku ih mame, tate, bate, seke. Briga ih, oni se voze i uživaju. Uglavnom su dečaci na biciklama. Devojčice one više vole rolere. Komplet oprema na njima, kacige, štitnici za ruke, noge...I oni, zajedno sa svojim roditeljima, mama i tatama, voze se, uživaju.

Parkovi nisu izuzetak. Bilo da je reč o malim, parkićima medju zgradama, ili o onim velikim poput Tašmajdana, u ovim lepim danima traži se ljuljaška ili klackalica više. Redovi na toboganima su kao u akva parkovima. Zoološki vrt, prepun. Mini hipodrom radi punom parom, a konjići, konjići rintaju kao što nisu unazad sto godina. Taman kad završe prvu turu, još jedna, pa druga, pa treća. I tako non stop dok vrt radi.

Beograd je zaista lep, gotovo savršen grad. Takvim ga čine ljudi, a sudeći po Beogradu danas, biće ih još više.

Kako smo smenjivani

Gromoglasan aplauz preneo se prepunom dvoranom Centra Sava. U veliku dvoranu ušao je Predsednik partije sa rukovodstvom. Svi su na nogama, skandiraju, tapšu, a mi, podmladak partije stajali smo i bodrili, uvereni da je upravo ovaj Kongres presudan. Presudan ne samo za politički položaj partije već i za nas, mlade, u Partiji.

Čak i sada, kada više ne obavljam ni jednu funkciju u partiji, verujem u ideju koju je izneo Predsednik, verujem njemu. Možda naivno, ali je tako. Ne doživljam ga kao odgovornog za ono što se kasnije desilo, iako imam prava, ne samo ja, već celokupno članstvo, da ga upravo tako i doživimo. Jedna od najjačih organizacija stavljena je gotovo na kolena u onome što je usledilo posle. I možda bi pravi naslov za ovaj tekst bio „Epitaf opštinskoj organizaciji SPS Novi Beograd“.

Nakon Kongresa usledile su borbe za partijske funkcije, neke jače, neke slabije. Ali svakako borbe koje su, za razliku od ranijih godina, na scenu iznele i neke davno zaboravljene kadrove. Valjda je to zbog položaja u kome se stranka sada nalazila, položaja vlasti, ali iznad svega položaja sa perspektivom da u narednom periodu postane još jača. I ti, davno zaboravljeni kadrovi, svojom voljom zaboravljeni, dobro su procenili situaciju i rešili da se vrate.

Na osmoj izbornoj konferenciji, greškom nas, članova, nerazumevanjem situacije u kojoj smo se našli, ali iznad svega nespremnosti tada aktuelnog opštinskog rukovodstva da se medjusobno dogovori, na funkciju predsednika organizacije došao je čovek, jedan od onih zaboravljenih, čovek iz biznisa, da nas svojim menadzerskim sposobnostima usmeri na pravi i jedino ispravan put. Put od minimum 20 odbornika ili 25, više ne mogu da se setim.

Kako god bilo, ni mesec dana posle ustoličenja počelo je sa pričama, lobiranjima, predlozima i zahtevima, istina još uvek neformalnim za smenu pojedinih rukovodioca u organizaciji. U tome nisam hteo da učestvujem iako je to od mene direktno traženo, zarad sopstvenog obraza i nespremnosti da učestvujem u prljavim igrama. Iz istih razloga izašao sam i iz priče za funkciju potpredsednika još tokom izbornog procesa. Ne, ne. Iako za politiku kažu da je kurva, i nakon 10 godina, nisam bio spreman na kurvanje.

Smetalo mi je što je sve krenulo tim putem, a vrlo često bio sam napadan od strane dela rukovodstva, raznih klubova i interesnih grupa, za nesposobnost, za narušavanje ugleda partije, za činjenicu što nema aktivnih omladinaca. Bilo je važno diskreditovati mene lično, moje rezultate i dotadašnji rad u partiji na Novom Beogradu, kako bi otpor mom uklanjanju bio totalno minimalan. A činjenice su bile suprotne. Činjenice su govorile o nikad jačoj omladini unutar organa partije na opštini. O šest omladinaca u izvršnom odboru, o nekoliko mladih predsednika mesnih odbora, o velikom broju delegiranih mladih u više organe partije. Činjenice su govorile o sve jačem uticaju mladih na politiku opštinske organizacije, njene odluke, i na kraju krajeva to je bilo ono što je tadašnje rukovodstvo omladine i koštalo funkcija.

Želja da me se reše postala je gotovo neizdrživa kada je na jednoj od sednica Izvršnog odbora rezultat glasanja bio 8 na prema 6 u korist predloga dela rukovodstva. Od tada, pored pritisaka, diskreditacije, ogovaranja, počinje i institucionalno delovanje na rešavanju pitanja neposlušnog predsednika omladine. Donošenjem nestatutarnih odluka, i preduzimanjem isto tako nestatutarnih koraka, stvorili su situaciju koja je kulminirala takozvanom izbornom konferencijom gde je izabrano novo rukovodstvo omladine. I da ne bude zabune, verovao sam, i dalje verujem da medju tim ljudima ima izuzetno pametnih i sposobnih ljudi. To nikad nisam dovodio u pitanje. Ali činjenica je isto tako da je naspram „onakve“ omladine, ova danas gotovo nesposobna, ne svojom krivicom, da se izbori za svoje stavove i principe. Njeni institucionalni kapaciteti su slabi, verovatno mojom krivicom, jer povučeni iskustvom više nikada neće dozvoliti da omladina može da dovede rukovodstvo u situaciju da njihov predlog ne bude izglasan.

Posle toga usledilo je i razrešenje sa svih funkcija koje su proistekle iz funkcije predsednika omladine, a možda i najveća satisfakcija, ma šta god pisalo u falsifikovanim zapisnicima, jeste da je od 29 prisutnih članova opštinskog odbora, za moje razrešenja sa mesta člana OO, na jednoj od sednica, glasalo 10, da je 5 bilo protiv, a da se ostali nisu izjasnili. I to jeste moja pobeda, razlog zašto i dalje verujem u ideje, u ljude, članove opštinske organizacije kojoj pripadam već punih 12 godina. Onima koji nisu glasali ja opraštam jer znam da nisu bili za to, opraštam im jer ih znam, jer znam njihove probleme i razloge zbog čega su ustuknuli pred tiranijom.

Drugarice i drugovi ja vam se izvinjavam što nisam uspeo, izvinjavam se što više nisam tu, sa vama, da se zajedno borimo i izborimo da opštinski odbor koji toliko volimo i koji nam toliko znači, ponovo bude odbor drugarica i drugova, a ne odbor poslovnih partnera.

Istanbul

Gotovo je izvesno da će se uprkos relativno lošem početku godine, u istoj desiti mnogo dobrih stvari, a da je april, mesec koji je to i prelomio. Još jedan korak, životni, sam završio i primio gomilu nekih dobrih, radosnih vesti. Shodno tome, nalazim sebe u situaciji kako planiram svoj itekako zasluženi odmor, o nekoliko dana utočišta od Beograda, Srbije.

Kako drukčije proslaviti uspeh ako ne nekim putovanjem, novom, do sada neotkrivenom destinacijom, a koju ti stalno spominju i hvale ljudi koji su tamo bili. Istina je da sam još od novembra stalno razmišljao o tome, gledao razne internet sajtove, turističkih agencija i slično, ali nikad ništa konkretno. Sada, danas, to je već ozbiljno. Tražim i razmišljam pre svega o destinaciji.

Neka evropska metropola, to je svakako sigurno, ali koja. Koja je to destinacija dovoljno blizu, relativno jeftina, da čovek može da ode na pet dana, da nešto vidi, eventualno kupi. Budimpeštu sam oduvek doživljavao kao jedan od onih, srednjeevropskih gradova, u koji ideš da se diviš arhitekturi, gulašu, mostovima. Bukurešt i Sofija, tamo ne bih išao i da mi ponude sve gratis, možda grešim ali tako je. Maturske i razne druge eskurzije završavale su u Grčkoj, Atini. Glavobolja od silnog razmišljanja, ali dobro, neko će reći, slatke muke su to.

U moru solucija, razloga za i protiv nekog grada, odlučio sam, Istanbul. I to ne zbog činjenice da smo svakodnevno bombardovani serijama iz Turske, čije se radnje uglavnom odvijaju u Istanbulu, već sam odluku doneo pošto sam o svemu dobro razmislio. Tražio sam grad koji zaista ima da ponudi gomilu interesantnih lokacija za videti, tražio sam grad sa mentalitetom ljudi, stanovnika, tražio sam pun grad, pune bulevare, ulice. Tražio sam klimu leta u kasnu jesen. Tražio sam pogled koji oduzima dah.

Da li ću sve to naći tamo, ne znam. Idem sa dobrom voljom, željom da nadjem.

Pobeže krst

Istina je da sam se više puta u svom životu obraćao Bogu, mada nikada nisam bio verujući čovek. Razne molbe, da ne kažem molitve. Od toga da ne bude škole, pa sve do ispravljanja nekih velikih nepravdi. Neke su uslišene, a neke, valjda zbog tog Njegovog velikog plana, nisu. Kako god, religija i ja, nikada nismo bili na ti, ni na vi, prosto i jednostavno sem onih važnijih verskih praznika i po neke posete manastiru ili crkvi naša ljubav nikada nije ni počela.

Ako upitate nekog od ljudi koji me znaju vrlo lako se može desiti da kažu „Pa da, komunista“. Dok sa druge strane ima i onih, pre svega bliskih prijatelja koji znaju da se kod mene u kući slave svi značajniji verski praznici i krsna slava, što kada se sve sabere i oduzme ili je vrlo konfuzno ili mene stavlja u poziciju licemera. Objašnjenje je zaista prosto i može se sažeti u dve reči, porodična tradicija. S druge strane, verovao ili ne, ko može odoleti tucanju jaja.

Takav kakav sam, uvek sam se čudio vernicima koji, a naročito dok se vozim autobusom, čim prodju pored neke crkve skupe tri prsta i krenu da se krste. Bilo je dana kada bi cela strana autobusa, a da, zamolo da zaboravim, reč je o autobusu na liniji 74, čim prodjemo pored crkve na Bežanijskoj kosi krenula u zajedničko kršćenje. Pa onda opet kod Bulevara AVNOJa, pa Crkva Svetog Marka, Bogoslovija. Neću da kažem da mi je bilo smešno, daleko od toga, ali sam celu pojavu posmatrao sa čudjenjem i pomalo nevericom. Bilo je situacija da se i vozač krstio. Mislim, da li se krsti svaki put kad prodje, iako je tako, koliko puta i pored koliko crkvi on prodje dnevno na liniji.

Nisu to sigurno stvari koje su morile moju glavicu dugo. Kako došlo tako prošlo, a onda sam danas ugledao čoveka koji je navedenom činu pristupio na totalno jednom super nivou. Isto je reč o autobusu 74, a dotični je ušao kod pijace na Bežanijskoj kosi zajedno samnom. U jutarnjoj gužvi izgubio sam ga iz vida, seo na svoje mesto i izgubio se u svom pametnom telefonu. Kod Centra Sava čovek je seo blizu mene, na onu stranu što gleda ka Adi. Ne znam zašto sam u tom trenutku podigao glavu na tu stranu, možda zato što sam se spremao da ustanem, ne znam. Ali baš tada pogledao je ka meni, u mom pravcu bolje rečeno i prekrstio se.

„Šta li je ovaj video“ pomislio sam. Nisam hteo baš odmah da se okrenem, bilo bi providno, ali goreo sam od znatiželje da vidim šta je to izmamilo ovaj čin. Sve sam očekivao, neki sudar na mostu u kontra smeru, smešno ili čudno vozilo sa još čudnijim vozačem, čudnu pojavu na nebu, sve sem onoga što je zaista bilo. Okreno sam se, brzinski prešao preko pejzaža, a u daljini, gotovo najviše u tom delu, stajao je krst Saborne crkve. Da, dobro ste razumeli. Mi smo u autobusu na Gazeli, a on gleda u krov Saborne crkve i krsti se.

Da li je ovde reč o religiji, verujem da jeste. Medjutim kako u njegovom slučaju, tako i sa ostalima koji se voze 74kom, ostaje pitanje da nije reč pomalo i o pomodarstvu. Kad sa religije prelazimo na fanatizam? Uostalom da li, ako smo gradjansko društvo, i ostale konfesije zaslužuju istu mogućnost, da se mole, krste ili šta već, na javnim mestima, u javnom prevozu. Tema je svakako osetljiva i treba joj pristupati oprezno. Shodno tome razgovarao sam i sa nekim sveštenicima, a odgovor bi gotovo uvek bio isti. To nikako nije nešto što crkva očekuje od svojih vernika.

Ali ako je već tako. Ako je krstiti se kad prodju pored crkve „must do“, onda se pitam još samo, koja je maksimalno prihvatljiva udaljenost. Iskreno verujem da ovih 5 kilometara izlazi iz zone.

Pegla

„A jel bi ti mogao prvo da odeš po nju, pa onda da dodjete po mene“, upitala je umiljatim glasom. Znala je da ću otići, ali mislim da nije htela da prepusti odluku mom raspoloženju, pa stoga taj umiljati, mazni glas, glas kome se ne može odoleti. Mislim, zašto da ne. Ona je ionako na Novom Beogradu uz put. „Naravno da ću otići“, odgovorio sam.

Anu sam upoznao ranije, Jovana nas je i upoznala. Poslala mi je njen broj kako bih se dogovorio gde i kad da dodjem.  I bio sam tačno na mestu u tačno vreme, a žensko ko žensko, kasni. Mada i nije bilo tako strašno kako sam imao iskustva. Ušla je u Punta, pozdravili smo se i krenuli po Jovanu. Usput je izvadila neku vodicu, keks ili sendvič. „Jel problem da pojedem nešto“. „Naravno da nije“. Kilometri su nestajali pred nema u sekundama. Nov most je skoro otvoren, a Gazela je upravo podmladjena.

Stižemo pred Jovaninu zgradu. Jedan cim, znak da smo stigli. I eto ti nje. Sva doterana, u visokim štiklama, nespretno je gazila niz stepenice, sve vreme pridržavajući se za gelender. Ulazi u auto, ljubi se sa Anom, i onda kreće. Sigurno ste to ranije videli i čuli, kada se sretnu dve drugarice pa onda idu oni ekstremno visoki tonovi. Piskavi glasovi i urlici koje samo medjusobno razumeju. Doduše, da su pod vodom, možda bi ih razumeo i po neki kit, hiljadama i hiljadama milja daleko.

Stižemo na odredište. Žurka bez nekog povoda u jednom od beogradskih kafića. Dosta zajedničkih prijatelja i poznanika je tu. Kako smo uspeli da nadjemo mesta da sednemo to mi nije jasno. „Ej zdravo Pero, gde si šta ima?“ i tako u krug. Dok se pozdraviš sa svima koje znaš, prodje sat, dva. I napokon kad sam seo, počeo da polako pijem svoj sokić. „Joj, ja moram da idem kući, zaboravila sam da isključim peglu“, reče Ana. Jovana je pogleda „ma isključila si sigurno, šta ti je“. Razmenjivale su reči kao reprezentacije Srbije i SAD u Dejvis Kupu lopticu. Jesi, nisam, jesi, nisam. Na kraju Ana je prelomila. Ide kući taksijem pa će da se vrati.

„Ne lupaj bre, kakav taksi. Ja ću te odvesti“ rekao sam, sav važan. Inače tad je još uvek za 500 dinara moglo nešto da se i sipa od goriva, pa kad je već tako, nek ide život. Krenuli smo, a usput je non stop pričala, malo o pegli, a malo se i zahvaljivala. Spustili smo se na autoput blizu kog je i bila žurka, krenuli u pravcu Gazele kad tamo. Gazela ne radi. I onda se setim, ceo dan, vesti „Izbegavajte Gazelu, večeras test opterećenja“.

Dobro, nije strašno. Nov most radi pa ću skrenuti ka njemu. I dok si rekao keks, prošli smo ispod Gazele i pored Sajma, a pred nama nov most sa celim svojim pilonom. Vozimo se preko i pred silaznom rampom ugledao sam ogromnu gužvu. Stotine, hiljade vozila, kretalo se ka ulaznoj rampi iz Jurija Gagarina. Sve tri trake sužavale su se u tu jednu, malu rampu. Videla je Ana da sam polako postajao nervozan.  I ona i ja smo ćutali dok nismo stigli pred njenu zgradu. „Brzo ću ja“, lupa vratima i trči. Istini za volju, da je ostavila peglu već sada bi gledali požar, ali dobro, nek ode i proveri.

Naravno pegla je bila isključena i mi krećemo nazad. Pilon ćemo da izbegnemo, to smo videli i nikako tamo ne treba da idemo. Solucije, tramvajski most ili Brankov. Kocka je bačena, idemo na Brankov. Stižemo do kružnog toka i onda, kolaps. Tu, kod opštine počinjao je red, kolona za koju će se ispostaviti da je sve do kraja Brankovog mosta. Prva, druga, prva, druga. Srednja traka, žuta traka. Sirena, psovke. U 30 minuta koliko je trebalo od kružnog toka do zgrade Ceptera fitilj je skroz izgoreo i spremao sam se da opalim.

Čim je lik iza mene prvi put stisnuo sirenu, koja je bila ili nije namenjena meni, svejedno, poludeo sam i počeo da psujem. Ana se skupila skroz do vrata, izvinjava se. „Ma ništa, kako je tako je, šta sad.“ Trudio sam se da budem smiren, ali zaista, 30 minuta od opštine do zgrade Ceptera, a ni sada, pred zgradom SIVa ništa bolje nije izgledalo. I onda krajnje nepromišljeno, iz besna, „Jovana jebaću ti...“, a Ana sva zbunjeno „Pa nije ona kriva, ja sam.“. „Znam, ali ne mogu tebe da spominjem, zar ne.“ i čim sam to rekao ujeo sam se za jezik. Zaista nisam teko mislio, ali bio sam besan. Srećom neprijatnost je brzo prošla, a ja sam odlučio da se što pre oraspoložim kako ne bih opet nešto lupio.

Još sat vremena smo putovali. Na kraju, mislim  da je pravo čudo što je žurka još uvek trajala kad smo se vratili. S one pozitivne strane, od tada, svaki put kad izlazim iz stana, tri puta proverim da li sam isključio sve što treba, i kad god je to moguće, idem biciklom.

Osmica

Težak je život na odsluženju vojnog roka. Ustajanja, naporne vežbe, nadrndane starešine, stariji vojnici sa specifičnim smislom za humor. E baš takav život, uopšte nisam iskusio. Da li bi se to nekom dopalo ili ne, danas je sasvim svejedno, ali te godine ja sam svoj vojni rok odslužio u civilu.

I da sada ne zamaram, kako sam ustajao u 06:00 ujutru da bih u 07:00 bio u GSP Beograd. Da ne pričam o gomili obaveza koje sam imao, svakodnevnoj borbi za pauzu. Ne, ne, o tome se ne radi. Ali ono o čemu želim da pričam je prilika koju sam imao da maksimalno iskoristim sistem i popravim što više zuba. Nije to meni palo tek tako na pamet, već jedno jutro me je zub zaboleo i sad ima tu još dosta toga. Poenta, barem ova početna je da sam morao što pre da se javim u VMC Novi Beograd da bih isti popravio.

Volim kada idem kod zubara. Baš svaki zub koji me je do tada boleo prestaje da boli, a jednom kad sednem na stolicu i čujem one svima poznate „opustite se“, ja se stegnem i budem sav u grču kao se borim za poslednji dah. Ni sada ništa nije bilo drugačije. Možda je čak i bilo gore jer VMC Novi Beograd miriše na nevolju. Mislim iako mi je otac bio vojno lice, majka je davnih 80tih godina odlučila da brat i ja budemo osigrani preko nje. Ako su se tada odlučili na taj korak, pored takve vojske, onda mogu da mislim kako je to danas. Da nema zabune pričamo o Vojno medicinskom centru, a ne Vojno medicinskoj akademiji. Sedam na stolicu i počinje. Valjda zato što sam „vojnik“ doktorka je očekivala stoički da podnesem svaki bliski susret sa njenim instrumentima, a naročito onim bušilicama i burgijama, ekvivalent Hiltija.

Posle zgrčenih pola sata, evo i sad ne znam koji zub je radila i šta, ustao sam sa stolice. Bla, bla, bla, sam čuo dok mi je, predpostavljam objašnjavala kad i šta smem da pojedem. A kada je bol splasnuo čuo sam i njen predlog, doduše sada je već pisala i uput, da se javim hirurgu kako bih uklonio osmice. „Uradi to sad besplatno, u Domu zdravlja bi te koštalo minimum 150 evra“. Osmice, osmice, da li mi ti zubi trebaju? Konsultovao sam se kad sam došao kući sa mamom, pošto ona ima s tim dosta iskustva, a ja zube imam na nju, i odlučio da izvadim te „viškove“.

Dolazim ponovo u VMC, ovog puta kod hirurga. Nikad nisam ranije išao kod hirurga, bar ne kod zubara. Kucam na vrata, ulazim i predajem knjižicu. Ništa posebno, obična stolica, svetlo, instrumenti. Ha, pa ovo će biti standardno, ocenio sam. Izašao sam napolje, seo na stolicu. U ruci sam držao spremljene papirnate maramice, što zbog brisanja, što zbog toga da nešto stežem i čačkam rukama tokom nervoze. I u tom trenutku istrčava sestra iz ordinacije, i nestaje posle nekoliko sekundi niz hodnik. Iz ordinacije se čuje: „Budite se, probudite se“, „Gospodine, da li me čujete“ A? Misli mi se još nisu sabrale, a one sestra od malo pre vraća se, a sa njom idu još tri i stolica na točkiće. Ulaze u ordinaciju kao PTJ u autobus, i ponovo, u svega nekoliko sekundi, izlaze iz nje. Jedna sestra drži kolica na zadnjim točkovima, blago podignuta u vis spreda, po jedna sa svake strane, a ona napred okrenuta je ka osobi u kolicima. „Budite se, probudite se“, ponavljala je. Pljus, jedan šamar, pa za njim i drugi. „Gospodine, da li me čujete, otvorite oči“. Dok su se gubili niz hodnik, palo je još pet ili šest šamara. „SLEDEĆI“ čulo se iz ordinacije. „Marković Miloš“. Aha, važi. I dok sam gledao, smišljao način kako da pobegnem, sram me obuzeo zbog svih starijih, baba i deda koji su, pored malopredjašnje scene i dalje hrabro sedeli na svojim mestima.

Ulazim i krećem ka stolici koju sam video kada sam predavao knjižicu, ali ne. Doktor me pogleda, odeven ceo u one njihove, hirurške mantile, maska, sve u fulu i pokaza na drugu prostoriju. „Ovde“. Ko je pratio Dosije X, setiće se onih obdukcija nad vanzemaljcima, e sve je ličilo baš da će neko da vrši obdukciju. Hirurški sto, svetla kao u onim „pravim“ operacionim salama“. Gutam knedle i ležem na sto. Pre nego što su mi pokrili celo lice doktor uzima metalni špric, sa iglom koja je duga...brate mili ala je bila duga. „Kažite A“. Čim je anestezija počela da deluje, počeo je i on.

Krckaj, čupaj, seci, buši. Suza je suzu stizala. On krene da čupa na levo, cela glava mi je išla u levo, on pita da li me boli, a ja mumlam, daaaa. Zbog toga što nije mogao da isčupa zub, morao je da ga seče.  Bzzzzz, a bol, bol ne prestaje. Lice mi je celo bilo mokro, što od krvi, što od suza. Iako umrtvljeno od anestezije osećao sam svaku kap. Krvc, čule se odjednom. Pomislio sam, dobro je, gotovo, a onda je svojim mesarskim rukama odvojio tek naprso vrh zuba od korena. Za svaki krak korena koristio je instrumente Hanibala Lektora.

Kada je mučenju došao kraj. Kada sam predahnuo malo, na stolu, ustao sam i krenuo ka ogledalu. Sve oko usta bilo je krvavo i bolno. Nisam mogao još uvek da pričam, nisam ni hteo, sve što bih mogao da kažem je joj. Polako sam se pokvasio i obrisao, saslušao doktora i nestao brzinom svetlosti. Naredna dva dana gutao sam Nimulide  i sve što mi je došlo pod ruku, a da je za bolove.

Sledeći put kad sam se vratio, iskusno, rekao sam „Dajte odmah dve injekcije“.

Sanjao sam te

Sanjao sam te sinoć, ili bolje reći jutros. I znam kada bih ti rekao da bi bila iznenadjenja, kao što sam uostalom bio i ja. Jer da budemo iskreni, ti i ja, mi smo samo poznanici. Sem tih kratkih, par minuta što podelimo dnevno, ne čujemo se, ne vidjamo, ne razgovaramo.

Pa stoga sasvim je normalno zapitati se otkud sad to, otkud baš ti. Na kraju krajeva, zašto se baš tog sna sećam. Zašto ne i onog juče, ili onog od pre par dana. Možda to ima veze sa činjenicom što sam te sanjao, kao što sam rekao, jutros. Nakon što sam se probudio posle dužeg spavanja, a onda se vratio sa namerom da odspavam još malo, znaš ono, kad zatvoriš oči i kažeš još samo pet minuta. E tad je to bilo, tih skoro sat vremena, mislio sam, sanjao sam, tebe.

Ništa neprikladno se nije desilo. Mislim neprikladno, ko može reći šta je neprikladno. Znam, sa sigurnošću da skoro tako lep san nisam imao. Neka destinacija, daleka, nova. Ti i ja i niko više, baš onako kako treba da bude. Našli smo se zajedno u novoj zemlji, u novom gradu. Svuda oko nas bili su novi ukusi, novi mirisi koje je trebalo ispitati, gomila novih stvari koje je trebalo probati.

Svaki tvoj dodir, svaki poljubac bio je simfonija kojoj se prepuštaš. Tad zaboraviš sve, tada ste važni samo vas dvoje. Prepustiš se i pustiš da te muzika i momenat vode, bez toga da brineš kuda ideš i da li ćeš stići, jer dokle god taj momenat, ta simfonija traje, jedino je to važno.

Dobrodošla u moje snove.

Ljubavni kafez

Nervozno je kontrolisao kartice, očekujući svakog časa da se ona pojavi na vratima. Malo u kartice, pa malo u sat. Pomislio je kako vreme nikada sporije nije išlo. „ Da li je uopšte došla na posao?“ zapitao se u sebi. I ne samo to, već gomila nekih drugih, iracionalnih pitanja i zaključaka prošla mu je kroz glavu u tih nekoliko, kratkih, minuta. Zašto? Pa sinoć su po prvi put izašli.

I negde izmedju čekanja i kontrolisanja kartica, mašina je završila posao. „Skinuću ga, ali mislim stvarno“, ipak bilo je pet minuta do dva, a niko iz druge smene još uvek nije sišao. Ni jednog trenutka nije ni pomislio nju da kritikuje, zašto ona nije sišla prva u kavez, a ne, ovog puta ona je bila poštedjena tog unutrašnjeg prekora, možda ponekog komentara unutar smene. Njoj je danas sve bilo oprošteno.

Koraci su bili sve bliži, neko se i definitivno kretao ka kavezu. Zamalo da mu kartice nisu ispale iz ruku dok ih je iz magacina prebacivao u kutiju. „Da li je ona?“ Da, to je bila ona. Ušla je brzim korakom i odmah krenula da se izvinjava. Prvo njemu jer na njega je prvog i naišla. Ljubazan pogled, kao i uvek, ali pogled koji nije ništa više rekao od prostog. „Izvini što kasnim“. Odmah je produžila dalje i ostavila ga zbunjenog i pomalo razočaranog na sred kaveza.

„Da li je moguće da ono sinoć...“ pitao se u sebi i nastavio sa skidanjem posla. Svaki korak ka brojaču bio je dug stotinama metara, a sa svakim metrom hiljadu misli napadalo je ludu, zaljubljenu glavu, da tad je i shvatio da je zaljubljen. „Pa zar njoj nije bilo lepo? Mogla je barem da se nasmeši kad je ušla, kučka.“. Da,da, kučka. Već je polako prelazio u gard, „možda je već i pričala sa nekom od koleginica i svašta joj rekla“. I dok je brojao kartice onaj zbunjeni pogled sada je zamenio bes, gorčina. Kolege iz smene su napustile kavez i ostalo je samo još da ostavi kartice za kontrolu.

Ušao je u prostor, spustio kartice na sto, pogledao je i rekao, kratko, jasno i besno „Ćao“. Pogledala ga je, blago se nasmešila i rekla ćao. Brzo, bez mnogo razmišljanja kretao se ka izlazu, a onda krajnje neočekivano čuo je „čekaj“. Niko drugo nije mogao da ga zove, bili su sami. Okrenuo se i stao. „Kad si već tu, da li bi mogao da dodješ da mi objasniš nešto.“ Ni na trenutak nije pomislio da se radi o bilo čemu sem u poslu. Otišla je iza jedne od mašina i istog trenutka kada je i on stupio iza, zgrabila ga je za kragnu od košulje, pribila uz sebe i poljubila.

„Nedostajao si mi. Sinoć je bilo neverovatno.“

Cepanje

Zgrada tipično vračarska. Stara, sazidana još pre onog, velikog rata. Sa ulične strane fasada još uvek odoleva zubu vremena i užurbanom gradskom životu. Tramvaji koji prolaze ulicom tresu je iz temelja, a tanki sloj cigle kojom je zidana kao da se jedva drži.

Šta sam ja radio u toj zgradi? Pitanje sa više odgovora, ali ipak govoriću samo o jednoj, o običnoj priči, o kranje neobičnoj osobi koja je živela u toj zgradi. Baka Jela, kratko i jasno. Žena koja je u trenutku kada se ovaj dogadjaj desio imala već 90 godina, a ja, mislim da sam imao nekih 18 ili možda čak 20 godina.

Kao i nebrojano puta do tada ušao sam u zgradu i pozvao lift. Mislim da je i pre nego što joj je jak motor lifta skrenuo pažnju na nekog u hodniku, njeno oko već bilo na špijunci, gledalo i vrebalo. Dok čekam čujem kako se ključ okreće, odmah zatim i one stare brave, što imaju točkić sa unutrašnje strane. Kroz jedva odškrinuta vrata pojavila se njena mala, seda i naborana glava sa pitanjem: „Mišo ti si sine?“.

„Jasam baka Jelo, kako ste.“ uz osmeh naravo, zašto da ne. Još kao mali često me je tetka dovodila kod nje. Uvek je bilo nekih kolača, sokova. „Da li bi mogao da mi pomogneš do podruma da odem, drva da nasečem“. „Naravno baka Jelo, hoćete odmah?“ I pre nego što sam završio pitanje odula je papuče, ogrnula prsluk preko kućne haljine i krenula ka podrumu.

Podrumi, strašna mesta i u novim, a kamoli u predratnim zgradama. Približavamo se njenoj šupi. Nema tu katanaca, one touch lokova, već samo kanapče koje drži vrata zatvorena. Sem drveta za grejanje, ničeg ni nema. „Dajte baka Jelo sekiru da sredimo to“ rekao sam kranje samouvereno.  Uzimam sekiru u ruku, stavljam drvo uspravno, zamahujem i, ništa. Sekira je ostala zabodena u drvo, možda sam ga čak i promašio više se ne sećam, od sramote onoga što je usledilo verovatno sam namerno i zaboravio.

Nisam stigao ni da zamahnem još jednom, a ova simpatična, stara baka, u svojoj kućnoj haljini i papučama prišla je, stavila ruku na sekiru i rekla „Mišo pusti mene.“ Pljunula je prvo u levi dlan, a onda u desni, protrljala ruke i uzela sekiru. Drvca na palidrvca. Teško da je imala i 40 kilograma tad, sva pogrbljena, a opet kao stvorena za neki horor film sa sekirom. Baratala je sekirom kao Prljavi Hari svojim pištoljem.

Stajao sam po strani, posramljen. Nisam mogao da verujem. Kad je završila posle par minuta nije joj bilo dosta već je uzela da ista ta drva ponese kući. A ne, ne. Što je previše, previše je. Uzeo sam drva  i odlučno rekao, „ja ću, nemojte da se mučite“. 

Mrzim Beograd

Kao po običaju ustajem i započinjem sa pripremama za još jedan radni dan. Po utvrdjenom rasporedu prvo izvodim Anu napolje, a zatim tuširanje, pranje zuba. Unazad mesec dana celu jutarnju proceduru pomerio sam za čitavih 45 minuta, ranije. Najviše zbog Ane koja više ne može da izdrži.

U pola sedam sam već na autobuskoj stanici, ukucavam šifru da proverim kada će stići autobus. Za tri stanice, odlično. To znači da ću u Kneza Miloša, na poslu, biti već u sedam ujutru i da ću stići da odradim sve hitne lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole. Iznenadjujuće nema gužve. Istina, sva sedišta su zauzeta i ne može da se sedne, ali ipak, suprotno standardnoj zimskoj autobuskoj slici, ovog puta moglo je da se diše.

Slobodno bih mogao da kažem da je cela vožnja protekla, pa skoro idilično. Vozio sam se u toplom autobusu, nije bilo gužve, a non stop napolju je padao sneg. Padao ne može u pravom smislu da opiše to što se dogadjalo napolju. U poslednje vreme kad god bi sneg padao, barem u Beogradu, ili je padao sitan, ili praćen vetrom, sve u svemu nije se moglo uživati. A ovaj sneg, e pa on je padao baš kako treba. Padao je polako, bez vetra, krupnim pahuljama.

Još jedan semafor i stigao sam na odredište. U Kneza Miloša više od pola autobusa na liniji 74 izlazi. Neki idu ka Kliničkom centru Srbije, većina, neki idu u MUP i stanicu Savski venac. I dok  se gužvamo na izlazu, svako gleda u onog pored, tipa „silazite li na sledećoj“ iza sebe sam čuo „jao što mrzim Beograd“. Došlo mi je da se okrenem odmah, istog momenta, da vidim, ko to mrzi moj grad, ko može da mrzi Beograd. Po glasu odmah mi je bilo jasno da je reč o ženi srednjih godina, koja je u tom trenutku razgovarala sa koleginicom, komšinicom, nebitno, ali koja očito mrzi grad u kome je. Da li trenutno ili tu živi opet je nebitno.

To malo parče puta, od stanice do zgrade prošlo je u razmišljanju baš o toj ženi. Neko će reći „lud si“ ali nisam mogao da se otmem utisku da se ponekad, suviše lako, odlučimo za teške reči. Jer kakav god da je Beograd, njega ne možeš mrzeti. Nemožes ga mrzeti zbog ljudi koji žive u njemu, zbog bulevara, zbog parkova, zbog kale brdo, zbog Ade Ciganlije. Čak i posle 30 godina života u Beogradu i dalje ima mesta koja mi oduzmu dah svaki put kada ih posetim.

Mislim, iskreno, mogao bih da hvalim Beograd barem na 10 stranica. Mogao bih da vam pišem o svim onim mestima koja u meni bude osećanja radosti i ponosa što živim u ovom gradu, ali neću. Umesto toga svima onima koji mrze Beograd, poželeću srećan put i povratak u sela iz kojih su došli.