Sike

Jedno od dragih, smešnijih sećanja na putovanje u Norvešku je ono kada smo od izlaza do autobusa za Honefos pričali gde i kada treba da izadjemo. Naizgled glupa i jednostavna stvar, u suštini zaista je takva i bila, uspela je da izmami osmehe tad, pa čak i danas više od 5 godina posle. Možda i to ne bi bilo meni toliko smešno, rado premotan film u glavi, da ja zapravo i sam nisam takav. Neki bi rekli, živi u momentu, neki da živim neobavezno, mudrosti sa tvitera bi rekle “živi široko, galantno, a novčanik mu prazan”. U suštini trudim se da na život gledam sa osmehom, pa iako mi da limun, ja se kiselo nasmejem.

Od samog sletanja, drugarice koja je zaboravila uopšte da joj dolaze gosti, granične kontrole kao da ulazim u predsednički bunker u Beloj kući, sve baš sve je bilo nadrealno, što bi jedan moj prijatelj rekao, totalno ludilo. Željan visokog računa za mobilni telefon sa drugaricom sam pričao gde treba da sidjemo nakon što uopšte udjemo u autobus. I tu negde izmedju otkucaja srca i sata, dok roming curi, a infarkt kuca na vrata, uspeo sam samo da razaznam Sike. Znači, zaključio sam kada smo prekinuli vezu, mi moramo da sidjemo kod nekih Sika. Kakve bre sike, začuo sam. Ali rekla mi je da sidjemo kod sika. A ne, nisi ti nju nešto dobro razumeo, kakve bre sike. Bože, ti nisi normalan šta se tebi mota po glavi. Tako nekako otprilike je išao razgovor dok smo vukli kofere ka peronu broj 5 odakle je polazio minibus.

Sad pošto mi je već bilo smešno, stalno sam ponavljao sike. Sike ovo, sike one, šta misliš kakve su to sike i hoćemo li znati da smo tamo kad stignemo. Znam, krajnje detinjaso, ali ne marim, tada ali i sad meni je to bilo zabavno. No približavali smo se Honefosu i sada je već trebalo pitati vozača, mi bismo kod Sika da sidjemo, recite nam gde su sike. Mislim se u sebi, valjda mi je rekla reč na Norveškom, mislim logično je da jeste, ali opet. Šta ti misliš, kako da ga pitam? Jel da kažem samo sike ili? E, pozovi Prase i pitaj je još jednom, još bolje neka ti pošalje poruku, usledio je odgovor. I tako je bilo. Drugarica ili ti odmila Prase je odgovorila i za trenutak dodatno podigla zbunjenost gde mi to uopšte treba da sidjemo. Više nisu bile Sike, sad je to bio Sike Jem. Jem? Dzem? Sike? Gde smo mi uopšte pošli i zašto nismo otišli ranije, zezao sam se.

 

Vozač je razumeo naravno i vrlo brzo našli smo se ispred Sike Jema, gde nas je čekala drugarica, sa širokim osmehom, dobrog raspoloženja, srećna što vidi drage goste iz zemlje koju je napustila u potrazi za boljim i srećnijim životom. Odmah smo morali da rasčistimo, kakve su to Sike kod kojih smo izašli iz minibusa i gde su. Nažalost ispostaviće se da je Sike Jem odnosno Sykehjem dom za stare i da se nikada nije radilo niokakvim sikama. Ni o sikama, ni o džemu, ali je zato prelepe, netaknute prirode bilo na svakom koraku. Prirode na koju ne utiče grad, užurbani život modernog, savremenog čoveka mnogih evropskih, svetskih gradova, već naprotiv prirode  koja utiče na sve to, prirode kojoj se čovek prilagodjava, sa kojom uči da živi, a ne protiv koje uči da živi. Zato me ne čudi što je tu, pored mnoštva za mene smešnih reči na norveškom, ona našla svoj mir i sreću.

Levo kod Albukerkija

Negde na obroncima Kosmaja vrteli smo se već pola sata, možda i više. Očekivao sam da će se iza svakog ćoška pojaviti tražena destinacija, očekivao sam da ću videti konje, da ću videti štale. Ali ništa. I tako, lutajući solidnim, skoro asfaltiranim, lokalnim putem, u žamoru medjusobnih dosetki, kratkih i vrcavih komentara na razne teme, začuo sam „za tristotine metara skrenite desno“. A odmah zatim, „skrenite desno“. Na stranu što desno nije bilo ništa, za mene je u vožnji to jedan jako iritantan zvuk, zvuk njenog veličanstva Navigacije.

I kao što rekoh, na stranu što bismo završili u nečijoj njivi, navikao sam kad idem na put da se oslonim na solidne pripreme, putokaze i papirnu mapu. A tamo gde mape nisu pomagale, gde nije bilo putokaza uvek sam se oslanjao  na lokalne meštane, dobre ljude pored puta, pešake, bicikliste, ljude u bašti. Na ljude koji bolje od svake navigacije znaju gde ste, ali i gde treba da odete, najbolje, najbrže i za auto najbezbolnije. Možda im neće biti jasno kad im kažete da idete na neko mesto, sa specijalnim imenom na Instagramu, jedno od onih mesta koje koristi moderne, da ne kažem kul heštegove. Ali ako im pojednostavite, kao naprimer ja „tražimo neke konje, drži konje čovek za jahanje“, sasvim sigurno stižete na destinaciju.

Koliko god mladi napuštali sela još uvek možete da naidjete na te ljude. Još uvek možete kao mi danas, da se zaustavite na makadamskom putu, pored čoveka koji sredjuje baštu i potražite pomoć. „Dobar dan, srećan rad“. „Hvala“ odgovorio, u jednoj ruci držeći motiku, a drugom brišući svoje umorno, od rada i letnjeg Sunca oznojeno čelo. „Kako da dodjemo do reke?“ upitah. „A meni stvarno nije jasno, zašto svi vi skrećete sa onako lepog asfaltnog puta i idete na ovaj makadam.“ I šta sam mogao drugo da mu kažem, stvarno, zašto bih skrenuo sa dobrog, asfaltnog puta, na makadam, tražeći inače popularnu lokaciju lokalnih valjevaca ali i mnoštva posetilaca iz svih delova Srbije, sem da me je navigacija odvela tuda. Nasmejao se, rekao još jednu, dve stvari i poželeo nam srećan put.

A začudo u blizini gore opisanog mesta, na Taorskim vrelima imao sam takodje jednu sličnu situaciju. U pokušajima da se izvučemo iz vrleti Taorskog kraja odlučili smo da krenemo put Kosjerića. Zbog lošeg puta do lokacije, nekako smo hteli da izbegnemo povratak istim putem, bojeći se za bubrege, ležajeva na autu, trap, kad bolje razmislim, bojeći se za ceo auto. Nisam bio siguran ako ostanemo nasukani, da li će vredeti ono članstvo iz AMSS-a.  Do Kosjerića dva putića išla bi pesma...i koji odabrati. Jedan put ima oznaku „samo za terenska vozila“, drugi nema oznaku i na njega nas naravno vodi, ko drugi do Navigacija. Taman pred skretanje s glavnog puta, taman pred početak još jedne makadamske avanture, odlučujem da ipak stanem pored jedne kuće, jedine gde sam naišao na lokalne meštane. „Dobar dan, može li ovuda za Kosjerić“. „Pa, može, ali bolje nemoj, loš je put jako. Vrati se dole do mosta i idi uz brdo“. Da mi je auto živ, ispričao bi vam svašta o putu do tamo, ali i onome što ga je posle čekalo. „Ali tamo piše, samo za terenska vozila, i put je jako loš“ odgovorio sam. „Vidi, ovaj je lošiji“. Sećam se samo da smo posle hrabrili Puntića „hajde lave, možeš ti to“.

Iskustva su naravno različita, ne sporim, ne mogu ni kad bih hteo. Neko je prosto imao sreće sa navigacijom, neko će reći da sam probleme imao zbog loše unetih mesta u mapu. Možda. Znam samo da su mi sa putovanja podjednako drage uspomene sa samih lokacija, ali i sa svih pauza, stajanja, svakog traženja uputstva kako negde da stignem. I to mnogo pre pametnih telefona, mnogo pre Google mapa i drugih tehno čuda. Neću zaboraviti na području Deliblatske peščare, pijanih dvadeset ljudi, koji mi objašnjavaju kako da nadjem neku ulicu u selu sa možda 5 ulica. Prvu, drugi, treću ćošku, kutiju za struju. Neću zaboraviti ni kad nisam mogao da nadjem ulicu, ali sam našao čoveka kog sam tražio, jer zaboga, ko njega još ne zna. Dobrog čoveka u Beloj Crkvi koji je ustao sa svoje klupe, jedne od onih što su ih stavljali ispred svojih kuća, koji mi je pomogao da zamenim svoju prvu gumu na autu. Lice policajca u Paraćinu koga sam pitao kuda za Zrenjanin, misleći na Zaječar.

Možda to nije mnogo, ali zato, ne, navigacija.

Nema te (priče iz doba Korone)

Danas prolazi još jedan dan kako te nema. Ne znam gde si, dal si dobro. Ne razumem zašto si otišao, a da se nisi javio. Ne razumem kako to, da si jedan dan bio tu, a danas, danas te nema. Sve se odigralo kao u treptaju oka, brzo, neuhvatljivo. Ne znam ni gde živiš, dal si kući i dal mogu da te posetim. Sve što smo imali bilo je ovde, na ovaj klupi, pod našim drvetom i to je bilo sve što mi je trebalo. Bez tebe ovaj park je prazan, a drugovi naši davno su otišli. Odleteli svako na svoju stranu u potrazi za nekim drugim, novim prijateljima, za nekom drugom trunkom hleba, semenkom suncokreta. Ali ne i ja, ja još verujem, čekam, nadam se da ćeš ponovo doći i da će biti sve kao ranije, kao da nikad nisi ni odlazio.

Nema te na našem pristanu, nemate da rasklopiš svoju stolicu i sedneš. Niko više draga moja ne osluškuje kanal, niko više ne priča sa prirodom, sa nama. Niko više ne zastane i samo, samo pokuša da ceni ono što se oko njega nalazi, ceo jedan svet, mogućnosti. Ne, niko više. Sad je samo važno da nas fotografišu, da naprave što bolje fotografije za društvene mreže, da se čekiraju da su bili. A sem tebe niko još nije posmatrao Sunce kako se radja dok njegovi zraci, kao svila, miluju mirne vode našeg kanala. Vrati nam se ružno pače, vrati nam se da ponovo čekamo jutra, da ponovo uživamo u jutarnjem povetarcu koji nam miluje perje.

Čekamo te, kao i uvek. Čekamo te na raskrsnici prijateljstva i odanosti, kod kuće, kod doma i skloništa koje si nam svojim rukama napravio. Čekamo te jer si nam oduvek bio prijatelj. Ne možemo da zaboravimo sve što si uradio za nas, nikad ne tražeći ništa za uzvrat. Ni ovo mesto, ni svu hranu koju si nam donosio, vode u preteškim kofana koje si nespretno vukao od kuće. Ne možemo da zaboravimo kako si nas skrivao od onih koju su hteli da nas odvedu odavde, silom. Ne možemo da zaboravimo šta si učinio za Blesavog kad ga je udario auto, kako si ga lečio, vodio kod doktora. Ni sve lekove koje si nama davao kako bismo još dugo bili ovde, s tobom, u našem kraju. Zato te čekamo, čekaćemo, koliko god bude trebalo, jer mi smo čopor, ti si naš i mi smo tvoji.

Pusti su parkovi, klupe, šetališta Kalemegdana. Nema te da izadješ, nema te da se družiš s nama. Svi su tako užurbani, nervozni, uplašeni. Mi ne poznajemo ove ljude. Nedostaješ nam i mi ćemo čekati da se vratiš, ti, ona, on. Čekaćemo sve vas, od novobeogradskih parkova, preko kanala u Borči, do brojnih šuma koje naš grad ima. Čekaćemo da sve ovo prodje, da ponovo, zajedno s vama, s tobom, živimo svaki dan, onako kako smo živeli i pre nego što ste otišli.

Izadji napolje (priče iz doba Korone)

Izadji napolje, hajdemo negde, bilo gde. Reci i vodiću te tamo. Ponavljao je uporno, dok ga je kroz terasu posmatrala, sva raščupana, bez šminke, u jednoj od onih iznošenih majica, izbledelim od godina, pranja. Ti si čoveče lud, gde da idemo? Bilo gde, nema veze, sipaćemo benzin, sešćemo u auto i idemo. Nije važan ni policijski čas, ni kazne, ništa, važno je sad. Rekao je, ako mi veruješ, izadji, izadji imam mnogo toga da ti pokažem, daj mi ruku i idemo. Ma gde da idemo ti si lud, opet je ponovila, ne možemo da se vratimo na vreme. Uostalom, rekla je, šta ti to možeš da mi pokažeš, što ja već nisam videla.

Pokazaću ti sve, sve ono što ne stižeš da vidiš, sve ono što godinama prolazi pored tebe. Pokazaću ti život u sporoj traci, život kada osluškuješ pesmu ptica u praznoj šumi, šarenim bojama cveća išarane površine. Pokazaću ti maslačak na vetru, koloniju mrava koja se seli. Odvešću te da vidiš polja suncokreta, da zajedno s njima pratimo Sunce. Pokazaću ti divlji, neukroćeni, duh konja, pokazaću ti najviše vrhove. Odvešću te da slušaš staru vodenicu, da čuješ snagu vodopada. Da u bistrim rekama vidiš ribe, da piješ hladnu izvorsku vodu. Pokazaću ti pčelu koja leti s cveta na cvet, pokazaću ti leptira najlepših krila.

Sve to ćeš da mi pokažeš, upitala ga je s osmehom. Da, sve to i još mnogo toga. Samo me uzmi za ruku i idemo. Ali nećemo stići da se vratimo, opet je rekla, zabrinuta zbog nastupajućeg policijskog časa. Ako me sad uzmeš za ruku i kreneš, mi idemo, možda ne odmah, možda ne ni sutra, ali idemo, krenućemo iako krenuli nismo. Stićićemo donekle, a sutra, sutra ćemo nastaviti dalje. Daj mi ruku ako mi veruješ, ako želiš i hoćeš da sve to vidimo zajedno, ti i ja. Izadji napolje, pogledao je ka njenoj terasi očima punih nade, iščekivanja. Nestala je sa terase i u momentu se stvorila pred njim, uhvatila ga za ruku i rekla, idemo.

Djole

Djole, a gde ti živiš? Zar je bitno, pomislio je u sebi. Setio se trenutka, samo sat ili dva pre, kada je skroz mokra ušla medju njih, okupljenih oko stola, još uvek suvih, nasmejanih. Setio se kako joj se voda slivala niz čelo, obraze, patike koje su se cedile po loše postavljenom laminatu. Zar je bitno, izustio je tiho, gde živim, sad smo ovde gde smo, pričaj mi gde treba da skrenem. Jer kako je išta drugo mogao da uradi, kako je mogao tad da je ostavi, u te kasne, nesretne sate, da čeka i da se nada. Čemu, kome? Da je imao neko, već bi bila kod kuće. Večeras ona će biti njegovo dobro delo.

A nije joj bilo svejedno, jer Djoleta nije znala, barem ne dovoljno da razume njegovu želju da joj pomogne u nečemu tako malom, u par više predjenih kilometara, tek po nekom izgubljenom minutu u inače mnogo protraćenih sati. Nije znala kakav je Djole, a znala je da su mnogi zlonamerni, koristoljubljivi. Zato joj je bilo važno da zna, kao da je htela da se umiri, da joj bude lakše ako i on živi u tom pravcu, negde blizu, makar na pola puta. Htela je da prekine tu nelagodnost koju je osećala, iako za njom nije ni bilo potrebe. Nikad mu to nije rekla naravno, niti je morala. Ako su ikad muškarac i žena mogli da se razumeju, onda je to bilo tad, u tom trenutku. Neočekivano za njega, shvatio je njen pogled, njenu boju, dubinu glasa, shvatio je šta je muči.

Ne brini, Djole nikad ne radi nešto, ako mu se ne radi, rekao je i osmehnuo se. I stvarno Djole je bio, i dalje je, toliko jednostavan. Djoleta nisu interesovale razne igre i igrice. Razumevši da se u današnje vreme lepim devojkama ne retko nudi pomoć s različitim očekivanjima, pokušao je da joj objasni, kroz priču, kroz otvaranje, upoznavanje, da je on te stvari davno prevazišao. Pokušao je da joj objasni kako pomoći nekom, ne treba i nije uvek vodjeno nekim interesom, mada priznaće joj kasnije, imao je koristi od te vožnje. Reći će joj da je uvek navikao da se daje, bez obzira na sve padove koje je zbog toga doživeo, reći će joj da drugačije ne zna.

Nikako hladna, već samo zatvorena, naviknuta da je život sve samo ne igra, još dugo ostaće zatvorena prema Djoletu. Momenti u kojima će pričati, dopisivati se, pa i provoditi neko vreme zajedno, biće tek samo fragmenti onoga što je ona zaista, fragmenti onoga što će Djole otkriti svojom upornošću i velikom željom da na nekom nivou dopre do nje. Željom da mu se otvori, možda i iz sebičnih razloga. Možda mu je to bilo potrebno, možda je prosto želeo da zna da i on može nekom da se otvori i pusti iz sebe sve ono što ga je u poslednje vreme mučilo. Reći da je tu neko dobio nešto, da se neko okoristio o nekog, ona o vožnju, on o njenu empatiju, bilo bi previše, netačno, maliciozno. Ako ništa drugo, iskoristili su se jedno o drugo, iskoristili su okolnosti koje su im date i od toga napravili jedno lepo prijateljstvo.

Suncokret

Upoznali su se negde u Banatu, okovani mrakom magistralnog puta, na putu za Vršac, u autobusu koji kao da je sam djavo jurio. Upoznali su se slučajno, iako su znali da će putovati zajedno, iako je njihov susret u autobusu bio dogovoren. Na sada već potrošenim sedištima izgovoriće svoje prve iskrene reči, ne da su one prethodne bile laži, ali ima nešto u lošem vremenu, u mraku, grmljavini koja prekida spokoj usnulih putnika, kiši koja udara po krovu. Tu su se prvi put otvorili jedno drugom, tu su se prvi put zaista upoznali.

I sve im je bilo čudno, drugačije, novo. Iznenadili su sebe, iznenadili su ono drugo. Koliko je tu još stvari, ispod površine, onoga što do juče nisu ni pomislili da će podeliti s nekim, a kamoli sa osobom koja sada sedi pored njih, baš tad, u tom trenutku. Šta je to što ih je oboje obuzelo, da se toliko otvore, da neke stvari kao na poslužavniku stave pred ono drugo. Možda je to bila nezaustavljiva želja da podele sebe s nekim, u momentu koji kao da je bio izvan ovog sveta, na putu ka nepoznatom, gde više ništa nije važno. Možda su se prosto uplašili mraka, ne znam.

Ulili su jedno drugom poverenje i neki osećaj sigurnosti, da posle dugo vremena nekom, koga tek upoznaješ, možeš da kažeš sve o sebi, znajući da nikad to protiv tebe neće upotrebiti. Možda je uloga toga mnogo važnija od dvoje ljudi, možda takav odnos ima daleko veću, važniju svrhu, a to je da vrati veru u ljude uopšte. Ušuškani u tu sigurnost, nastavili su da pričaju, da se upoznaju, da idu dublje u ono što su oni, ono što ih čini, davajući sebe bezrezervno.

I dok su pričali Mesec se polako probio iza oblaka, obasjajući tamnu banatsku noć, nepregledne ravnice Vojvodine. Znaš, rekla mu je tad, moj omiljeni cvet je suncokret. Niko mi još nije poklonio suncokret, uzdahnula je, dok je autobus velikom brzinom prolazio pored polja na kom su bili suncokreti, a kapljice od kiše koje su se slivale niz staklo izgledale su skoro kao suze devojke koja sa tugom posmatra svet zarobljena iza prozora visoke kule. Hteo je tad da je zagrli, da je privuče i nasloni na svoje rame, nežno pomilije po kosi i s istom onom smirenošću, toplinom, zbog koje se otvorila, kaže kako će sve biti uredu.

Prošlo je od tad dosta, a put koji su zajedno započeli te večeri i danas traje. Još uvek se upoznaju, još uvek pronalaze iznova, svakog dana, nešto novo, lepo, interesantno kod druge strane. Uče jedno od drugog, ne bojeći se novih stvari i iskustava. Danas kad dolazi kod nje, ona ga dočekuje na prozoru, a pored nje uvek stoji jedan suncokret. 

Večeras

Pogledaj kroz prozor. Što, jel se desilo nešto, upitala je zabrinuto. Ne, ne, nije se desilo ništa, nego pogledaj onu zgradu, jel vidiš. Jel vidiš kako su sva svetla upaljena, to nikad nije bilo tako. I zaista, svako svetlo u toj dugoj devetospratnici ove noći bilo je upaljeno. U toj, ali i u svakoj zgradi koju smo videli sa terase. Ove noći niko nije u gradu, ove noći ne čuje se muzika sa splavova, kafane su utihnule, nema one gradske buke, vreve na koju smo do sad već navikli.

Do juče puni bulevari Novog Beograda večeras su prazni. Tek po neki automobil prekine monotoniju ničeg, po neki pešak napravi buku svojim užurbanim hodom. Nema ni buke sa igrališta, nema zaljubljenih na klupama našeg parka, zvona iz obližnje škole koje svira za kraj nastave. Utihnuli su zvuci svakodnevnice, utihnuo je grad, kao da se sprema za počinak, za najmirniji san u mnogo godina unazad.

Večeras je priroda dirigent u simfoniji koju dugo nisam čuo. Večeras sa terase, ja ponovo slušam vetar. Večeras priroda svira, savijanjem grana, šuškanjem lišća. Večeras su instrumenti ptice čija pesma prekida neplanirani noćni mir inače užurbane prestonice. Sve što gmiže, puzi, hoda, trči, svaka životinja ima svoje mesto u ovom velikom orkestru prirode, dajući nam do znanja da ovaj grad, iako to često zaboravimo, delimo s njima.

Lep i čudan je naš grad večeras. Drukčiji, mirniji, naizgled lepši. Zastali smo da ga poslušamo, zastali smo da ga osetimo, usporili da ga vidimo. Večeras on živi nekim drugim životom, ali i dalje živi, u tebi, u meni, nama. Živi u prirodi koja se probudila, u ptici koja peva ponoćnu baladu. Večeras naš grad je u svetlu tvog prozora, na tvojoj terasi.