Neka detelina blago pada

Minibus je nezaustavljivo grabio ka Zlatiboru, probijajući se kroz maglovito, hladno veče užičkog kraja. Sa sobom sam nosio platu i stomak pun kaprićoze, željan da što pre stignem do hotelske sobe, izujem svoje nove Patrick cipele i zaspim. Da odmorim od inače napornog, dinamičnog dana.

U minibusu još nekoliko, na prvi pogled, podjednako umornih lica. Verovatno se sa posla vraćaju kući, možda su krenuli za Mačkat, Čajetinu, ko će ga znati. I oni, kao i ja, jedva čekaju da dodju do kreveta, da iza sebe ostave dan i urone u san, san sa manje briga, san sa manje svakodnevnice Srbije. A onda tu pomalo sablasnu tišinu prekine zvono mog mobilnog telefona.

Otac me zove i kao da nemam 30, već 13 godina, kreće sa pitanjima, gde si, šta radiš, gde je Pedja. Inače ni Pedja nema 13 godina, ali dobro. Sa tim se u nekom trenutku ili pomoriš ili ne, mada, čak i kad se pomiriš ne možeš, a da se ne začudiš i zapitaš, dokle oni misle tako. Kad je završio sa standardnim pitanjima, onda su počela ona druga, njemu vrlo važna, bitna, pitanja koja ne mogu da sačekaju. „E, da te pitam, a jel su ovo sad nove epizode Igre prestola na HBO? Ja ovo nisam gledao do sada.“ Režao sam u sebi jer sam mu već sto puta ponovio, objasnio, da nova sezona tek treba da počne.

Sad sam se ja ponavljao. Ponovo objašnjavao ono što sam po sto puta rekao. I nije zvao jednom, zvao je još dva puta, isto za neke serije, možda je i neki film bio u priči. Možda se i zaželeo društva, ko će ga znati, šta god da je razlog, serija, film ili nešto treće, put od Užica do Zlatibora prošao je brže dok sam razgovarao sa njim. Ubrzo posle razgovora javio se i Pedja, sačekaće me na autobuskoj stanici pa da idemo na večeru.

Cica ćevabžinica, svakom po pola porcije i sok. Jedemo i razgovaramo u pauzama izmedju zalogaja, gde ćemo sutra, klasične turističke teme, jer Bože mi smo ovih 5,6 dana turisti. A onda, na samom kraju, kada je ostalo još samo da ispijemo sok, Pedji je zazvonio telefon. Javlja se i već na startu jasno je da zovu od kuće. Šta li su zapeli da mi je znati, pomislio sam u sebi. Pedja se hvata za glavu i naglas ponavlja, „Ana je uginula“.

Istog trenutka obojicu su nas stigle suze, plač, a zbunjeni konobar nije smeo ni da nam pridje, očito shvatajući da smo dobili za nas izuzetno tužne, loše vesti. Ubrzo smo ustali, platili račun i krenuli ka hotelu. Plakali smo usput obojica, ne znam ko je više. Srce mi se stezalo jer je do pre dva dana bila tu, istina bolesna ali ipak tu. Dan pre put odveo sam je kod veterinara ne bih li se uverio da će izdržati dok se ne vratim. Tek posle sam odlučio da idem. Medjutim sada to nije bilo važno, krivio sam sebe, krivio sam sebe što sam otišao na odmor iako mi je veterinar rekao da ne vidi nikakve dodatne probleme.

Zvao sam roditelje iz hoteske sobe, teškim glasom, glasom punim suza, slinavim nosem, raspitivao sam se šta je bilo, kako je bilo. „Dolazim sutra kući, dolazimo“ nekoliko puta sam ponovio. „Šta ćeš sad kući, sedite tu.“ zapovedno je odgovorila keva. Te noći nekoliko puta smo se čuli. Šta, gde, kako, kad ti ugine pas. Sve su to pitanja na koja nismo znali odgovor jer tako nešto nam se nikada nije desilo. Svakako ne možeš i ne želiš da ga tek tako zakopaš negde, a groblje za ljubimce nema. Ta pitanja su me pomalo i smirila, odvratila pažnju i fokusirala. Pretražuj internet, zovi veterinara, a već do sledećeg jutra sve je bilo organizovano i spremno.

Znam da ima ljudi koji nikada neće razumeti kako čovek može da spava u istom krevetu sa psom. Da priča sa psom po nekoliko minuta, kao sa osobom, i jedan i drugi ubedjeni da se odlično razumeju. Da provede dva, tri sata napolju, jurići ptice, fazane. Sve to, ali i mnogo više od toga, mogao sam i voleo sam. A danas, gotovo godinu dana posle, i dalje se desi da je očekujem na vratima kad dodjem kući, pazim da je slučajno ne nagazim kada ustajem od stola. Mama se ponekad zanese i nakon ručka ili večere odvoji deo za Anu, baš ono što je ona volela da jede. Nedostaje i svojim drugarima iz kraja, mnogi još uvek kada me vide očekuju da se ona pojavi iza ćoška, vitka, jarko crvena, do poslednjeg dana borac, do poslednjeg dana mlada u srcu.

Neka detelina blago pada najbolji prijatelju. Trči slobodno.