Mrzim Beograd

Kao po običaju ustajem i započinjem sa pripremama za još jedan radni dan. Po utvrdjenom rasporedu prvo izvodim Anu napolje, a zatim tuširanje, pranje zuba. Unazad mesec dana celu jutarnju proceduru pomerio sam za čitavih 45 minuta, ranije. Najviše zbog Ane koja više ne može da izdrži.

U pola sedam sam već na autobuskoj stanici, ukucavam šifru da proverim kada će stići autobus. Za tri stanice, odlično. To znači da ću u Kneza Miloša, na poslu, biti već u sedam ujutru i da ću stići da odradim sve hitne lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole. Iznenadjujuće nema gužve. Istina, sva sedišta su zauzeta i ne može da se sedne, ali ipak, suprotno standardnoj zimskoj autobuskoj slici, ovog puta moglo je da se diše.

Slobodno bih mogao da kažem da je cela vožnja protekla, pa skoro idilično. Vozio sam se u toplom autobusu, nije bilo gužve, a non stop napolju je padao sneg. Padao ne može u pravom smislu da opiše to što se dogadjalo napolju. U poslednje vreme kad god bi sneg padao, barem u Beogradu, ili je padao sitan, ili praćen vetrom, sve u svemu nije se moglo uživati. A ovaj sneg, e pa on je padao baš kako treba. Padao je polako, bez vetra, krupnim pahuljama.

Još jedan semafor i stigao sam na odredište. U Kneza Miloša više od pola autobusa na liniji 74 izlazi. Neki idu ka Kliničkom centru Srbije, većina, neki idu u MUP i stanicu Savski venac. I dok  se gužvamo na izlazu, svako gleda u onog pored, tipa „silazite li na sledećoj“ iza sebe sam čuo „jao što mrzim Beograd“. Došlo mi je da se okrenem odmah, istog momenta, da vidim, ko to mrzi moj grad, ko može da mrzi Beograd. Po glasu odmah mi je bilo jasno da je reč o ženi srednjih godina, koja je u tom trenutku razgovarala sa koleginicom, komšinicom, nebitno, ali koja očito mrzi grad u kome je. Da li trenutno ili tu živi opet je nebitno.

To malo parče puta, od stanice do zgrade prošlo je u razmišljanju baš o toj ženi. Neko će reći „lud si“ ali nisam mogao da se otmem utisku da se ponekad, suviše lako, odlučimo za teške reči. Jer kakav god da je Beograd, njega ne možeš mrzeti. Nemožes ga mrzeti zbog ljudi koji žive u njemu, zbog bulevara, zbog parkova, zbog kale brdo, zbog Ade Ciganlije. Čak i posle 30 godina života u Beogradu i dalje ima mesta koja mi oduzmu dah svaki put kada ih posetim.

Mislim, iskreno, mogao bih da hvalim Beograd barem na 10 stranica. Mogao bih da vam pišem o svim onim mestima koja u meni bude osećanja radosti i ponosa što živim u ovom gradu, ali neću. Umesto toga svima onima koji mrze Beograd, poželeću srećan put i povratak u sela iz kojih su došli.

Mekić pis

Pogledom sam uporno tražio neki restoran, bilo koji ugostiteljski objekat, pošto mi je hitno trebao WC. Šetanja je trajala već nekoliko sati i za to vreme uspeo sam da popijem više flašica vode i koka kole pa je sad došlo vreme za naplatu moje alavosti. Stislo je, a po starom dobrom pravilu nigde WCa kad ti treba.

Uspeo sam nekako da je obuzdam da ne udje u svaku radnju na koju smo naišli, a bili smo u turističkom osinjaku. Tužnim pogledom pratila je izloge i pokušavala da zapamti gde je šta videla ne bi li se vratila posle, sutra. Žene i kupovina, to je poseban neki odnos, nadrealna veza. Kad se polako pomirila s činjenicom da u ovom trenutku od šopinga nema ništa pridružila mi se u mojoj mukotrpnoj pretrazi za nekim restoranom.

Eto jedan, uzviknuo sam u sebi, trudeći se da prikrijem nevidjeno oduševljenje, radost, što bih kroz nekoliko minuta rešio svoju situaciju. Ulazimo u objekat i gledamo u ponudu. Neki brza pizza restoran po uzoru na Mek Donald. „I nije nešto“, pogledao sam u nju. Ni ona nije bila zadovoljna ponudom ali je ipak svoje nezadovoljstvo oblikovala u stilu, pa ja nisam gladna. Čuj, nije gladna, pa nisam ni ja ali želudac će morati da primi jedan za tim.

Krenuli smo dalje, užurbanim korakom i nervoznim pogledom koji je lutao levo, desno, tražeći neki novi, bolji restoran. Sad više nema šale, došlo je do granice izdržljivosti. Setio sam se da smo blizu Fontane di Trevi i da je vrlo blizu Mek Donald. „Slušaj, znam gde ćemo, idemo u Mekić“. Zbunjeno pogledala me je, nasmejala se i konstatovala kako nisam normalan što ću u sred Italije da idem da jedem u Mek Donald, na hamburger i krompiriće, umesto da idemo još malo i pronadjemo neke paste, pizze šta god, samo da je italijansko. Nisam hteo da slušam, Mek Donald mi je zvučao kao dobro rešenje, jeftino i predvidljivo. Svugde po svetu ovi restorani su isti, pa ako je to i ovde slučaj sasvim pristojan WC se mogao očekivati.

Mek se nalazi u pešačkoj ulici koja vodi ka fontani. „Hajde, hajde, tu je negde. Eno ga“. Nove patike jedva balansiraju na, od kiše, glatkoj kaldrmi. Prilazim, ne želim da ličim na neko dete koje se raduje Happy Meal-u pa sam usporio malo. Hvatam se levom rukom za vrata, krećem da zakoračim na prvi stepenik i, da, pao sam. Okliznuo sam se i pao, udario lakat, koleno, dupe. Nisam joj video prvobitnu reakciju, mada negde mi se učinilo da sam čuo „paziiii“, negde u toku pada. Sve ono što ide posle, pa podrazumeva se, zezanje.

Stajem u red, ona odlazi na sprat da nam pronadje mesto. Smešan matori italijan uzima porudžbinu. Dok čekam hamburger koka kolu sam već popio. Jeste, išlo mi se u WC, a bio sam i žedan.  Odmah poručujem i drugu. Stiže hamburger, penjem se uz stepenice. I dok tako noga pred nogu ide, pazim na mokar pod, levim okom prepoznajem WC i na vratima od istog podatak na velikom belom papiru „NE RADI“. Ona me dočekuje s osmehom, „da li si video“...šta da joj odgovorim, jesam, naravno. „Eto ti ga Mekić“.

Nije mi bilo dosta što sam hitno trebao WC nego sam morao još i dve koka kole da popijem. E pa stvarno nisam normalan. Izašli smo relativno brzo iz Mekića i krenuli dalje. Ni posle pet minuta naišli smo na jedan restorančić ušli u unutra i rešili da večeramo. Sada se već i njoj išlo u toalet, mada mislim ne koliko od tečnosti koje je unela nego od smeha svaki put kada bi spomenula moj pad i izraz lica kada sam video da u Mekiću toalet ne radi.

Ispostavilo se da će to biti najskuplje pišanje u mom dosadašnjem životu.

Sivonja

Stigli smo koleginica i ja, tog hladnog, jesenjeg dana. Tmurnog i sivog, baš kao i hotel ka kom smo išli. Mada i dalje nisam imao nikakva posebna očekivanja. Putujući dosta po Srbiji u zadnja dva meseca navikao sam da od hotela očekujem krevet i kupatilo, zaista mi ništa drugo i nije trebalo. Parkirao sam auto i uputili smo se ka hotelu.

Ceo hotel, lobi, zaposleni, sve je delovalo totalno, ha, kao da su ostali u vremenu u kome je ovo bio hotel visoke kategorije, s tim što zadnjih 30 godina u njega niko nije ulagao ni dinar. Ni posetioci nisu bili preterano srećni. Na recepciji: „Dobro veče, izvolite“. „Dobro veče, mi smo iz Intercity brokera, trebalo bi da je smeštaj rezervisn“. „Da, da, jeste. Očekivali smo vas. Imali ste sreće, u gradu je festival (ne mogu da se setim čega) pa su nam uključili grejanje tako da su sobe tople“. A?! Sreća, sobe tople. Kakva je to sreća, šta mogu da očekujem kad udjem u sobu?

Lift je  bio, mislim da je još uvek, u stanju srednjeg raspadanja. Vrata su se po svojoj volji otvarala i zatvarala, a ponekad bi stao, eto, da odmori. Otključavam vrata i ulazim, ostavljam kofer, idem ka krevetu. A krevet, kao u bajci o zlatokosi i medvedima. Samo bez kaše. U mom krevetu je neko spavao, ne u tom trenutku, hvala Bogu, ali spavao. Ne razmešten, izgužvana posteljina.

Otišao sam na recepciju, zaista nisam želeo da ostanem u istoj sobi. „Dobro veče, ja se izvinjavam, ali u sobi, u krevetu je neko spavao. Ništa nije namešteno“. „Nemoguće, te sobe smo posebno spremili za vas“. Trajala je konverzacija još malo, a sada sam već bio iznenadjen što recepcionarka nije posebno iznenadjena onim na šta se žalim. Ih, čuj, neko mu spavao u krevetu, samo kad bi znao.

Dobio sam drugu sobu i čim sam ušao odmah sam rekao „dobro veče“. Za svaki slučaj, možda nekog ovde zateknem kad već nisam u prošloj. Niko ne odgovara, dobro je. Ulazim, spuštam kofer. Posmatram sobu u kojoj sam se našao. Kuku majko mila. Na zidu tapiserije u fronclama, žute sijalice, kupatilo kao iz horor filma, sa kanapom na vodokotliću, a uz sve to i hladna. Bacam torbicu na stakleni sto, istina je nije bio providan, mislio sam da je takav tip stakla. Čim je torbica dotakla sto digao se veliki oblak prašine. Cela soba bila je u oblaku prašine kad se bolje prisetim. A na zidu slika poginulog partizana u zlatiborskim šumama. Visoko cenim NOB, partizanski pokret ali nekako i danas sam uveren da to i nije baš dobar izbor za hotelsku sobu.

Brzo sam se okupao, brže od onih u vojsci. Protočni bojler ovde je nepoznanica. Obukao majicu, čarape, trenerku, da trenerku i legao da spavam. Hladno je, teško da zaspim. Svo vreme jedno oko mi ide ka prozoru, brinem za auto i opremu koju sam ostavio u njemu, a drugim okom pratim mrtvog partizana. Celo veče pazio sam na alarm i na njega. Ne znam šta me je više plašilo.

Jutro sam dočekao sa očima na pola koplja. Teško da sam složio i sat vremena sna u kontinuitetu. Samo da odem odavde, ne mogu. Doručak, nisam hteo ni da pridjem restoranu. „Sledeći put spavamo u Požegi, i ako firma neće da plati, evo ja ću“. „Dogovoreno“. Otišli smo da radimo, oboje rešeni ako nas ikad više pošalju u Užice, ni sat vremena ne provedemo u Sivonji.

Njene flajke

Da li sam dobro napisao, mislim da jesam. U nedoumici sam pošto sam baš od nje prvi put čuo taj izraz, bar kada je reč o obući. Eto tako, flajke, čizme. I to ne bilo kakve, nego neke super čizme, čizme za svaki teren i sa ne tako malom štiklom.

Pre nego što smo krenuli dobro sam razmislio šta da ponesem od obuće. Svakako cipele, ipak muškarac mora da ima i cipele kad ide negde, ali sam najviše pažnje posvetio patikama i adekvatnom broju čarapa za iste. Znao sam da ću dosta pešačiti, idem u nov grad, sa toliko interesantnih lokacija, sa centrom koji je sam po sebi grad u gradu. A na sve to treba dodati da je Rim poznat kao grad na 7 brda, brežuljaka, kako god.

Još na aerodromu gde smo se susreli video sam da ona, tipično žensko, nije razmišljala na isti način kao i ja. Naočare za sunce, kofer, jakna i čizme. Ok, putuje u čizmama, a u koferu verovatno ima i neke patike. Ne znam ni sam zašto, ali eto, prošlo mi je to kroz glavu, samo na trenutak. Ukrcali smo se u avion i krenuli put Rima.

Vožnja do pansiona trajala je podjednako ako ne i duže od samog leta. Soba još nije bila spremna pa smo odlučili da ostavimo stvari i odemo u prvu, ice breaker, šetnju.

Flajke, dan prvi. Svaka joj čast. Priznajem da su mene noge bolele, jesam stoički to podnosio, ćutao sam. U sebi proklinjao i Romula i Rema, nisam ni vučicu zaboravio, gde nadjoše ovu lokaciju za Rim.  Gore, dole, gore, dole...stepenica koliko ti duša ište. Taj, prvi dan, obišli smo tek uži centar.

Flajke, dan drugi. Poranili smo. Od prvog dana ostao je utisak da je ući u Baziliku Svetog Petra naporan i dugotrajan proces. Gomila azijata, sa fotoaparatima, slušalicama od prevodioca stajalo je u kilometarskom redu čekajući da udju i vide centar katoličanstva. Medjutim to jutro gužve uopšte nije bilo. „Hajdemo prvo na kupolu“ rekoh joj i ona prihvati. Znak, više jezični, lepo je upozoravao. Dve varijante su za odlazak do kupole, 5 eura sve peške, a 7 liftom. S tim što, podvlače ljubazni službenici na ovom znaku, kad stignete liftom, ima još 320 stepenika do vrha. „Haha“, e baš ću da idem stepenicama, sarkastično sam pomislio u sebi. Da mi vežba treba, treba, ali čekaj, dva eura je samo razlika. To je bilo 320 najdužih stepenika koje sam u životu prešao, napornija od svih stepenika koje sam prešao kad ih saberete, tokom celog života. Bez ograde, krivi jer se penju uz zidove same kupole. A ona, ona još uvek nosi flajke.

Flajke, dan treći. Panika, kiša je počela polako da pada. Flajke nisu namenjene za kišu, a mi smo baš odmakli od sobe. Ma nek ide život, hrabro je odlučila, idemo dalje. Maziće ih i paziće kad se vratimo u sobu, ali za sad, misliće na njih i to bi trebalo da im bude dovoljno. Lokacija je, Vatikanski muzej. Hodnik za hodnikom, prelepe tapiserije, skulpture, slike. Svaka sobica nosi u sebi deo istorije, istorije ne Vatikana već sveta čiju je sudbinu Vatikan na izvestan način krojio što i danas pokušava. Opet gore, dole, stepenice uske, ipak je ovo stara zgrada, zgrada koja je verovatno pod zaštitom i ne može se menjati i uredjivati. a ona, ona još uvek nosi flajke, s tim što danas, danas i nju bole noge, polako počinje da priznaje.

Flajke, dan četvrti. Sad smo obišli i periferiju Rima, jurcajući i tražeći te „povoljne“ cene, rasprodaje u velikim tržnim centrima. Jurili na metro, s metroa na voz, s voza na bus. Špartali tržnim centrom, mislim svi muškarci znaju kakve su žene kad se domognu velikog broja radnji sa kvalitetnom robom, špartali uopšte nije prigodan opis, ali ajde. Sve to ponovo, hrabro kao i prethodnog dana, u flajkama.

Da ne zamaram. Da, ceo put je provela u flajkama. Hrabro i odlučno je koračala i stoički podnosila bol koji je sigurno postojao dole negde, barem u onom malom, majušnom prstiću. A ja, ja sam stekao sasvim nov pogled na pitanje ženske obuće, onaj koji se ne tiče fetiša u seksu, već pogled koji i definitivno potvrdjuje moj raniji stav, a to je. Žene nisu normalne kada je reč o obući i tačka.

Titl molim vas

„Da mi čuvaš dete, inače...“ govorio je njegov oštar, pogled pun prekora. I dok nas je pratio gledao je u Punta kao da će se već na prvoj krivini raspasti, a dug put je bio pred nama. Krenuli smo u njeno rodno selo na jugu Srbije, krenuli smo u Leskovac.

Nasuprot priči koju sam kasnije mnogima rekao nije joj mnogo trebalo da me ubedi da idemo, iako smo išli na neku svadbu. Evo iskreno, ni danas se ne sećam ko se to ženio, sem da je reč o nekom porodičnom prijatelju. Trebalo mi je da malo pobegnem iz grada, a i bila je to prilika da sa Ivanom provedem preko potrebnih nekoliko dana.

Stigli smo u večernjim časovima. Već na samom ulazu problemi. Raskopane ulice, a onda i blokirane. Neki festival je u toku pa je ceo centar Leskovca i sve ulice koje vode ka istom, blokiran. Okolo naokolo stižemo nekako pred zgradu. Da samo vidite taj ponos i diku što ima stan u samom centru Leskovca. Slatko, zaista.

Umorni od puta nekako  smo se popeli na zadnji sprat. Jedva sam čekao da izujem patike, au, kako li će noge da smrde. Kod nje nije bilo tako strašno, ona je gospodjica tokom puta izuvala patike, dremkala, fejsbukovala, jela, a ja, meni nije dodala ni jedan nagets. Istuširali smo se i legli.

Sutra su već počele pripreme za odlazak na svadbu. Inače moju prvu svadbu bez Markovića ili nekog uskog društva sa kojima se dugo poznajem. Ovo je sasvim nešto novo, nedoživljeno još uvek. Jurili smo centrom, hahah centrom, da kupimo cveće i uvijemo poklon koji smo kupili u Beogradu. I tada, već tada počinje. Leskovački, pa to je totalno drugačiji jezik. Misli čovek da je Zona Zamfirova komplikovana ali, od lokala do lokala, na ulici, radnji, svugde je odzvanjao jezik meni totalno nepoznat. Tek ponegde čujem poznate reči, ali uopšteno utisak je bio kao da nisam više u Srbiji.

Napokon spremljeni, našminkani, doterani, uf kako sam bio zgodan, krenuli smo put opštine. Ako ništa drugo ovi Leskovčani baš ne gube vreme, gomila mladih ljudi i njihovih porodica smenjuju se pred opštinom, naredne godine u ovo vreme Leskovac će biti bogatiji za par desetina beba. Ako, neka, samo napred. Ivana se pozdravlja sa roditeljima mladoženje pa onda i sa mladoženjom i sada već suprugom, čestitaju jedni drugima i onda, eto, ponovo neki jezik koji ne razumem.

Proslava se preselila u restoran. Hrana, e hrana je već totalno pozitivni doživljaj cele svadbe. Krkali smo lepo, najbolje roštilj meso u Srbiji. Pljeskavica je bila velika kao da su je pravili za Ginisa. U pauzi izmedju darivanja ili kako se već zove, mlade, starog svata i muzike našli smo se napolju, ivana, otac mladoženje i ja. Započela su neka prisećanja na stare dane i to odprilike ide ovako.

„Spremimo ti se mi sabajle, će da idemo u lov i će povedemo Dragana. Sve se mi tako spremimo, ja si natočim rakiju u balonče, ponesem malko od vešaljke, malo i sirenje,  vince si malko ponesemo i tako mi će krenemo, a Dragan neće ništa da nosi. On će nosi samo jabuke i toj će da jede jer je na dijetu.“ „To li je ono kad vam je pola izeo, to što ste poneli.“. „Da be, slušaj, izlegomo mi u vučiju rupu i Dragan ne poviknu: „a mori će jedemo li nešto“. Razmestismo, sedamo malo da odmorimo, popismo pola balonče rakiju i nastavismo dalje na kud šumu da lovimo divlje svinje. Majamo se tako po šumu ko gluvi kučiki, nesmo ništa ulovili i sg se treba vratimo dom. Sreća pa smo poterali sanke sas nas i kuj će se vozi dod kuću, će se vozi Slobodan i ja. Koje ti, mi pijani ko guzice ke se spuštamo sa sanke niz breg. Dragan ne te ja da se vozi, nema veze, mi će se vozimo. Sednemo ti ja i Cobe na sanke i krenemo niz breg al kude će ti držiš pravac pod gas.....“

E sad, možda ovo i ne zvuči tako strašno dok čitate. Ali tada, u tom trenutku apsolutno ništa ih pod milim Bogom nisam razumeo. Nastavili su oni tako još nekoliko minuta, a meni, meni je svaki sekund bio samo klimanje glavom i kulturno smeškanje, kao, znam o čemu pričaju. S vremena na vreme skontao bih, ali smisao cele priče bi mi uvek pobegla.

I danas, kad se  vidim sa Ivanom i dok šetamo ulicama Beograda, dobijem potrebu da joj kažem „Sto puta sam ti rekao, ja leskovački ne govorim“.

Titanik

Rešila devojka da je vodim u bioskop. Pozvala ona mene, pardon, cimnula ona mene da je pozovem i kreće. „Mogao bi da me vodiš u bioskop“. Nemam ništa protiv, samo da izadjem iz kuće, bojim se stopiću se sa stolicom. Ni u ludilu ne pomišljam da je poput hladnokrvnih ubica sve već unapred isplanirala, pogledala rasporede i tek onda pozvala.

Srećni dobitnik je, Titanik. To mi je rekla kad sam je pokupio kolima, onako sa smeškom, više istina kao pitanje, da li bismo mogli...medjutim svakom je bilo jasno, to veče, gledaću Titanik. I to ne bilo koji, već Titanik u 3D tehnici. Dobro, dobro, de, ajde smiri se, prolazilo mi je kroz glavu. Film traje više od tri sata i to je prilika da se lepo izvataš u mraku bioskopa, mislim nema teoretske šanse da se i ona u medjuvremenu ne smori.

Stigli smo u bioskop, a sem nekoliko parova na kasnoj, vrlo kasnoj projekciji ovog predugačkog filma, izdvajaju se tri muškarca. Svi visoki, nabildovani, obrijanih glava, došli su zajedno da gledaju Titanik, film o potresnoj ljubavnoj, heteroseksualnoj, priči.

I dok se smejem očigledno smešnoj sceni od malo pre, kupujem pucke i koka kolu. A pošto film traje tri sata, sve uzimam u džambo, mega giga varijanti. Gospodjica naravno uzima karte, ja grlim grickalice i sokove, a za uvo sam zadenuo slamčice. Tužnog lica krećem se prema Sali broj 5, dok čujem zvuke pucačine iz sale pored.

Počinje film, naočare na mestu. Kokice koje su do malo pre bile kod mene uveliko su u njenom krilu. Ne drugom kraju sale ona trojica sede, jedan do drugog, a na licu im se vidi nestrpljenje, kao da će ovaj put, brod potopuniti na neki drugi, možda tragičniji način.

Film traje i traje. Kokice su još tu, koka kole više nema. Par puta sam pokušao, prilazio, mazio, ma jok, ona se totalno posvetila filmu. Tek po neki poljubac padne, više kao nagrada za trud i strpljenje. A strpljenje je potrebno. Jer film sam gledao jednom i bilo je dovoljno, a ova 3D varijanta se ništa od te obične ne razlikuje. Brod tone apsolutno, nedvomisleno na isti način.

Napuštam salu po nekoliko puta, ne mogu da izdržim. Ne zbog same priče koliko zbog koka kole koju sam stukao, a da nije ni pola filma. I svaki puta kada izadjem i vratim se vidim koliko se svaki momak koji je došao sa devojkom to veče, smorio. Trenutak potonuća je blizu. Scene momka koji mrzne u vodi, dok na vratima pluta gospodjica i žali se kako joj je hladno dodatno čine film mučnim. Kažeš hladno ti je?! Ili scena u kojoj mu obećava da ga neće pustiti, a ni trideset sekundi posle, on tone u mračne i hladne dubine Atlantika. Da li je svaka od ovih devojka film izabrala jer želi svom momku, pratiocu za večeras da pošalje skrivenu poruku, iako je to tako, kakva bi to poruka mogla biti.

A da, umalo da zaboravim. Ona trojica, mišićavih, pa recimo da ne znam kako se nisu udavili kokicama, s obzirom da su iste gutali enormno velikom brzinom kad god bi situacija na filmu postajala dramatična. Mislim da pogled nisu skrenuli s platna ni za sekundu.

Sve je prošlo, ona je preživela, on nije. Karpatija je stigla i spasila ih. I dok je njih spasila, nas ostale je osudila da unazad, u mom slučaju 30 godina, a neki i preko 50, gledamo priču o brodu koji tone i sa sobom u smrt povlači stotine i stotine ljudi, a čija smrt je stavljena ovim novim holivudskim ostvarenjima u drugi plan naspram smešne priče o dvoje zaljubljenih. Pitam se, šta bi bilo da je Karpatija zakasnila još više?

Dijeta

Posetio sam jednog dana nutricionistu, neki rodjak je u pitanju, već kako idu ta familijarna stabla kod Srba. Od moje mame, njene sestre od tetke, sin, na primer. Otišao sam kod čoveka u ordinaciju, lepo se ispričali, raspitao se o porodici i onda krenuli da se bavimo kilažom.

Skinuo sam se i otišao na merenje, kilaže, struka, mislim da sam još nešto merio ne mogu se setiti šta. Težina je bila 96 kilograma, nešto odprilike kao i sad. Vratio sam se u ordinaciju i započelo je planiranje, pravljenje mučne liste stvari koje treba izbaciti, koje treba smanjiti, koje treba početi jesti. Ovo zadnje je i bilo najteže. Ja, da se hranim zdravo, ha. Povrće i ja nikada nismo bili u ljubavi, a nešto nisam bio posebno ni zainteresovan da prženi kromipir i pohovanu piletinu, možda po neki komad svinjskog mesa zamenim žitaricama. Bilo kako bilo, spremio sam se na žrtvovanje.

Od tog dana gazirana pića, koja sam do juče vezivao na venu, sam izbacio. Meso, samo junetina i piletina, bez dodataka, do 150 grama dnevno. Riba, dosta povrća. Žitarice sa jogurtom, koji inače ne pijem, a koji sam po dogovoru zamenio za Ella sir. Hm, da li imate predstavu kakav je osećaj jesti sir sa 0% mlečne masti, a koliko do juče sam uz paradajz tamanio sjenički, zlatarski...najbolji punomasni sir. Strašan osećaj, strašan.

Dijeta je trebala da dovede do rezultata kroz osam meseci. Planirano je bilo da za to vreme kilažu smanjim na nekih 80 kilograma. Medjutim, već posle pet dana, spori tempo kojim su stvari krenule da se odvijaju naveo me je da ubrzam malo stvari tako što sam počeo da vozim biciklu. Svaki dan 15 do 20 kilometara, vikendom i više, izmedju 35 i 40. Uf sad kad se setim, nekada od kuće do centra, 45 minuta, a znoja sa mene koliko ti duša hoće.

U prvom mesecu počelo je da se primećuje, a do kraja istog skinuo sam skoro 10 kilograma. Kažu kada prodje prvih 10 ostalo ide lako. I već tada počinju prvi komentari pojedinih. „Mnogo ti je to“, „Ne smeš tako naglo“, „Pašćeš negde onesvestićeš se“ i meni omiljeno „Da li si bolestan, šta ti je?“ Bilo je i onih koji me nisu videli ceo period koliko je dijeta trajala. Tek što su ti bilo zapanjeni. Neki su gledali po 15 minuta i bockali, prosto nisu mogli da veruju. U partiji na Novom Beogradu je čak bila i šala da sam izmedju dve sednice Izvršnog odbora smršao toliko.

Dijeta se završila. Na kraju vaga je pokazala 71 kilogram. O Bože kad se samo setim fotografija iz tog perioda. Kao da sam preko Albanije prešao 5 puta. Suvog, koščatog lica, garderobe po 4 broja veće. Sa nimalo smanjenim intenzitetom i dalje je bilo komentara, „šta ti je“, „si dobro“, „da li si bolestan“, „mnogo si smršao, trebao si manje“.

Sopstvenom krivicom, podjednako brzo kako sam smanjio, vratio sam većinu kilograma, a do one stare težine vratilo se polako, postepeno u naredna četiri meseca. A ljudi, e šta su ti ljudi, kada su me sada u „novom starom“ izdanju videli počeli su opet sa komentarima, „ej bre pa onako si lepo smršao“, „što si vratio“, „ono ti je...“ I ta priča, manje više i danas traje. Sada ima i saveta doduše, od onih koji ne znaju kroz šta sam već prošao, kako da smršam, pa mi preporučuju razne dijete. A moj savet u vezi sa dijetom, he, pa to niko neće da čuje. Svi verovatno misle, „šta ovaj zna o dijeti“, a istine je sasvim drugačija.

U principu razmišljam, siguran sam, da ću ponovo početi sa dijetom, u nekom trenutku. Ne zbog ljudi koji vole da se mešaju i komentarišu, iako će misliti da je to zbog njihovih komentara, već zato što sam zaista živeo ta četiri meseca drugačije, zdravije, i vreme je da ponovo bude tako.