Kako smo smenjivani

Gromoglasan aplauz preneo se prepunom dvoranom Centra Sava. U veliku dvoranu ušao je Predsednik partije sa rukovodstvom. Svi su na nogama, skandiraju, tapšu, a mi, podmladak partije stajali smo i bodrili, uvereni da je upravo ovaj Kongres presudan. Presudan ne samo za politički položaj partije već i za nas, mlade, u Partiji.

Čak i sada, kada više ne obavljam ni jednu funkciju u partiji, verujem u ideju koju je izneo Predsednik, verujem njemu. Možda naivno, ali je tako. Ne doživljam ga kao odgovornog za ono što se kasnije desilo, iako imam prava, ne samo ja, već celokupno članstvo, da ga upravo tako i doživimo. Jedna od najjačih organizacija stavljena je gotovo na kolena u onome što je usledilo posle. I možda bi pravi naslov za ovaj tekst bio „Epitaf opštinskoj organizaciji SPS Novi Beograd“.

Nakon Kongresa usledile su borbe za partijske funkcije, neke jače, neke slabije. Ali svakako borbe koje su, za razliku od ranijih godina, na scenu iznele i neke davno zaboravljene kadrove. Valjda je to zbog položaja u kome se stranka sada nalazila, položaja vlasti, ali iznad svega položaja sa perspektivom da u narednom periodu postane još jača. I ti, davno zaboravljeni kadrovi, svojom voljom zaboravljeni, dobro su procenili situaciju i rešili da se vrate.

Na osmoj izbornoj konferenciji, greškom nas, članova, nerazumevanjem situacije u kojoj smo se našli, ali iznad svega nespremnosti tada aktuelnog opštinskog rukovodstva da se medjusobno dogovori, na funkciju predsednika organizacije došao je čovek, jedan od onih zaboravljenih, čovek iz biznisa, da nas svojim menadzerskim sposobnostima usmeri na pravi i jedino ispravan put. Put od minimum 20 odbornika ili 25, više ne mogu da se setim.

Kako god bilo, ni mesec dana posle ustoličenja počelo je sa pričama, lobiranjima, predlozima i zahtevima, istina još uvek neformalnim za smenu pojedinih rukovodioca u organizaciji. U tome nisam hteo da učestvujem iako je to od mene direktno traženo, zarad sopstvenog obraza i nespremnosti da učestvujem u prljavim igrama. Iz istih razloga izašao sam i iz priče za funkciju potpredsednika još tokom izbornog procesa. Ne, ne. Iako za politiku kažu da je kurva, i nakon 10 godina, nisam bio spreman na kurvanje.

Smetalo mi je što je sve krenulo tim putem, a vrlo često bio sam napadan od strane dela rukovodstva, raznih klubova i interesnih grupa, za nesposobnost, za narušavanje ugleda partije, za činjenicu što nema aktivnih omladinaca. Bilo je važno diskreditovati mene lično, moje rezultate i dotadašnji rad u partiji na Novom Beogradu, kako bi otpor mom uklanjanju bio totalno minimalan. A činjenice su bile suprotne. Činjenice su govorile o nikad jačoj omladini unutar organa partije na opštini. O šest omladinaca u izvršnom odboru, o nekoliko mladih predsednika mesnih odbora, o velikom broju delegiranih mladih u više organe partije. Činjenice su govorile o sve jačem uticaju mladih na politiku opštinske organizacije, njene odluke, i na kraju krajeva to je bilo ono što je tadašnje rukovodstvo omladine i koštalo funkcija.

Želja da me se reše postala je gotovo neizdrživa kada je na jednoj od sednica Izvršnog odbora rezultat glasanja bio 8 na prema 6 u korist predloga dela rukovodstva. Od tada, pored pritisaka, diskreditacije, ogovaranja, počinje i institucionalno delovanje na rešavanju pitanja neposlušnog predsednika omladine. Donošenjem nestatutarnih odluka, i preduzimanjem isto tako nestatutarnih koraka, stvorili su situaciju koja je kulminirala takozvanom izbornom konferencijom gde je izabrano novo rukovodstvo omladine. I da ne bude zabune, verovao sam, i dalje verujem da medju tim ljudima ima izuzetno pametnih i sposobnih ljudi. To nikad nisam dovodio u pitanje. Ali činjenica je isto tako da je naspram „onakve“ omladine, ova danas gotovo nesposobna, ne svojom krivicom, da se izbori za svoje stavove i principe. Njeni institucionalni kapaciteti su slabi, verovatno mojom krivicom, jer povučeni iskustvom više nikada neće dozvoliti da omladina može da dovede rukovodstvo u situaciju da njihov predlog ne bude izglasan.

Posle toga usledilo je i razrešenje sa svih funkcija koje su proistekle iz funkcije predsednika omladine, a možda i najveća satisfakcija, ma šta god pisalo u falsifikovanim zapisnicima, jeste da je od 29 prisutnih članova opštinskog odbora, za moje razrešenja sa mesta člana OO, na jednoj od sednica, glasalo 10, da je 5 bilo protiv, a da se ostali nisu izjasnili. I to jeste moja pobeda, razlog zašto i dalje verujem u ideje, u ljude, članove opštinske organizacije kojoj pripadam već punih 12 godina. Onima koji nisu glasali ja opraštam jer znam da nisu bili za to, opraštam im jer ih znam, jer znam njihove probleme i razloge zbog čega su ustuknuli pred tiranijom.

Drugarice i drugovi ja vam se izvinjavam što nisam uspeo, izvinjavam se što više nisam tu, sa vama, da se zajedno borimo i izborimo da opštinski odbor koji toliko volimo i koji nam toliko znači, ponovo bude odbor drugarica i drugova, a ne odbor poslovnih partnera.