Pegla

„A jel bi ti mogao prvo da odeš po nju, pa onda da dodjete po mene“, upitala je umiljatim glasom. Znala je da ću otići, ali mislim da nije htela da prepusti odluku mom raspoloženju, pa stoga taj umiljati, mazni glas, glas kome se ne može odoleti. Mislim, zašto da ne. Ona je ionako na Novom Beogradu uz put. „Naravno da ću otići“, odgovorio sam.

Anu sam upoznao ranije, Jovana nas je i upoznala. Poslala mi je njen broj kako bih se dogovorio gde i kad da dodjem.  I bio sam tačno na mestu u tačno vreme, a žensko ko žensko, kasni. Mada i nije bilo tako strašno kako sam imao iskustva. Ušla je u Punta, pozdravili smo se i krenuli po Jovanu. Usput je izvadila neku vodicu, keks ili sendvič. „Jel problem da pojedem nešto“. „Naravno da nije“. Kilometri su nestajali pred nema u sekundama. Nov most je skoro otvoren, a Gazela je upravo podmladjena.

Stižemo pred Jovaninu zgradu. Jedan cim, znak da smo stigli. I eto ti nje. Sva doterana, u visokim štiklama, nespretno je gazila niz stepenice, sve vreme pridržavajući se za gelender. Ulazi u auto, ljubi se sa Anom, i onda kreće. Sigurno ste to ranije videli i čuli, kada se sretnu dve drugarice pa onda idu oni ekstremno visoki tonovi. Piskavi glasovi i urlici koje samo medjusobno razumeju. Doduše, da su pod vodom, možda bi ih razumeo i po neki kit, hiljadama i hiljadama milja daleko.

Stižemo na odredište. Žurka bez nekog povoda u jednom od beogradskih kafića. Dosta zajedničkih prijatelja i poznanika je tu. Kako smo uspeli da nadjemo mesta da sednemo to mi nije jasno. „Ej zdravo Pero, gde si šta ima?“ i tako u krug. Dok se pozdraviš sa svima koje znaš, prodje sat, dva. I napokon kad sam seo, počeo da polako pijem svoj sokić. „Joj, ja moram da idem kući, zaboravila sam da isključim peglu“, reče Ana. Jovana je pogleda „ma isključila si sigurno, šta ti je“. Razmenjivale su reči kao reprezentacije Srbije i SAD u Dejvis Kupu lopticu. Jesi, nisam, jesi, nisam. Na kraju Ana je prelomila. Ide kući taksijem pa će da se vrati.

„Ne lupaj bre, kakav taksi. Ja ću te odvesti“ rekao sam, sav važan. Inače tad je još uvek za 500 dinara moglo nešto da se i sipa od goriva, pa kad je već tako, nek ide život. Krenuli smo, a usput je non stop pričala, malo o pegli, a malo se i zahvaljivala. Spustili smo se na autoput blizu kog je i bila žurka, krenuli u pravcu Gazele kad tamo. Gazela ne radi. I onda se setim, ceo dan, vesti „Izbegavajte Gazelu, večeras test opterećenja“.

Dobro, nije strašno. Nov most radi pa ću skrenuti ka njemu. I dok si rekao keks, prošli smo ispod Gazele i pored Sajma, a pred nama nov most sa celim svojim pilonom. Vozimo se preko i pred silaznom rampom ugledao sam ogromnu gužvu. Stotine, hiljade vozila, kretalo se ka ulaznoj rampi iz Jurija Gagarina. Sve tri trake sužavale su se u tu jednu, malu rampu. Videla je Ana da sam polako postajao nervozan.  I ona i ja smo ćutali dok nismo stigli pred njenu zgradu. „Brzo ću ja“, lupa vratima i trči. Istini za volju, da je ostavila peglu već sada bi gledali požar, ali dobro, nek ode i proveri.

Naravno pegla je bila isključena i mi krećemo nazad. Pilon ćemo da izbegnemo, to smo videli i nikako tamo ne treba da idemo. Solucije, tramvajski most ili Brankov. Kocka je bačena, idemo na Brankov. Stižemo do kružnog toka i onda, kolaps. Tu, kod opštine počinjao je red, kolona za koju će se ispostaviti da je sve do kraja Brankovog mosta. Prva, druga, prva, druga. Srednja traka, žuta traka. Sirena, psovke. U 30 minuta koliko je trebalo od kružnog toka do zgrade Ceptera fitilj je skroz izgoreo i spremao sam se da opalim.

Čim je lik iza mene prvi put stisnuo sirenu, koja je bila ili nije namenjena meni, svejedno, poludeo sam i počeo da psujem. Ana se skupila skroz do vrata, izvinjava se. „Ma ništa, kako je tako je, šta sad.“ Trudio sam se da budem smiren, ali zaista, 30 minuta od opštine do zgrade Ceptera, a ni sada, pred zgradom SIVa ništa bolje nije izgledalo. I onda krajnje nepromišljeno, iz besna, „Jovana jebaću ti...“, a Ana sva zbunjeno „Pa nije ona kriva, ja sam.“. „Znam, ali ne mogu tebe da spominjem, zar ne.“ i čim sam to rekao ujeo sam se za jezik. Zaista nisam teko mislio, ali bio sam besan. Srećom neprijatnost je brzo prošla, a ja sam odlučio da se što pre oraspoložim kako ne bih opet nešto lupio.

Još sat vremena smo putovali. Na kraju, mislim  da je pravo čudo što je žurka još uvek trajala kad smo se vratili. S one pozitivne strane, od tada, svaki put kad izlazim iz stana, tri puta proverim da li sam isključio sve što treba, i kad god je to moguće, idem biciklom.