Ljubavni kafez

Nervozno je kontrolisao kartice, očekujući svakog časa da se ona pojavi na vratima. Malo u kartice, pa malo u sat. Pomislio je kako vreme nikada sporije nije išlo. „ Da li je uopšte došla na posao?“ zapitao se u sebi. I ne samo to, već gomila nekih drugih, iracionalnih pitanja i zaključaka prošla mu je kroz glavu u tih nekoliko, kratkih, minuta. Zašto? Pa sinoć su po prvi put izašli.

I negde izmedju čekanja i kontrolisanja kartica, mašina je završila posao. „Skinuću ga, ali mislim stvarno“, ipak bilo je pet minuta do dva, a niko iz druge smene još uvek nije sišao. Ni jednog trenutka nije ni pomislio nju da kritikuje, zašto ona nije sišla prva u kavez, a ne, ovog puta ona je bila poštedjena tog unutrašnjeg prekora, možda ponekog komentara unutar smene. Njoj je danas sve bilo oprošteno.

Koraci su bili sve bliži, neko se i definitivno kretao ka kavezu. Zamalo da mu kartice nisu ispale iz ruku dok ih je iz magacina prebacivao u kutiju. „Da li je ona?“ Da, to je bila ona. Ušla je brzim korakom i odmah krenula da se izvinjava. Prvo njemu jer na njega je prvog i naišla. Ljubazan pogled, kao i uvek, ali pogled koji nije ništa više rekao od prostog. „Izvini što kasnim“. Odmah je produžila dalje i ostavila ga zbunjenog i pomalo razočaranog na sred kaveza.

„Da li je moguće da ono sinoć...“ pitao se u sebi i nastavio sa skidanjem posla. Svaki korak ka brojaču bio je dug stotinama metara, a sa svakim metrom hiljadu misli napadalo je ludu, zaljubljenu glavu, da tad je i shvatio da je zaljubljen. „Pa zar njoj nije bilo lepo? Mogla je barem da se nasmeši kad je ušla, kučka.“. Da,da, kučka. Već je polako prelazio u gard, „možda je već i pričala sa nekom od koleginica i svašta joj rekla“. I dok je brojao kartice onaj zbunjeni pogled sada je zamenio bes, gorčina. Kolege iz smene su napustile kavez i ostalo je samo još da ostavi kartice za kontrolu.

Ušao je u prostor, spustio kartice na sto, pogledao je i rekao, kratko, jasno i besno „Ćao“. Pogledala ga je, blago se nasmešila i rekla ćao. Brzo, bez mnogo razmišljanja kretao se ka izlazu, a onda krajnje neočekivano čuo je „čekaj“. Niko drugo nije mogao da ga zove, bili su sami. Okrenuo se i stao. „Kad si već tu, da li bi mogao da dodješ da mi objasniš nešto.“ Ni na trenutak nije pomislio da se radi o bilo čemu sem u poslu. Otišla je iza jedne od mašina i istog trenutka kada je i on stupio iza, zgrabila ga je za kragnu od košulje, pribila uz sebe i poljubila.

„Nedostajao si mi. Sinoć je bilo neverovatno.“