Opa gerijatrija stajl

Auto se približava kućici sa policajcem. Pasoši su spremni. Brzo prolazi red na našem delu granice, šta nas čeka kod Madjara...e to niko ne zna, ali ohrabreni smo malim brojem vozila koje vidimo u ovom trenutku.

Carinik šeta pored reda i „merka“ potencijalne klijente za tzv. trkeljisanje. Širok spektar mogućih klijenata. Ima tu švajcaraca (čitaj šiptara), austrijanaca (čitaj turaka), ima naših, ima raznih. Razmislim koliko je posao na granici naporan, barem ako ga ozbiljno radiš. Sprečavanje šverca, bilo ljudi ili robe.

Kum je za volanom, njegovim autom smo krenuli za Segedin. Pored njega i mene u kolima su ćale i mladji brat. Stižemo na red i kum kod koga su bili pasoši predaje ih policajki. Simpatična devojka duge kovrdžave kose, nasmejana iako je poprilično hladno, a vetar koji non stop duva dodatno otežava stvari.

A onda, na moje, lažem, uopšte se nisam iznenadio, kum započinje priču. „Vidi kako lepa devojka“, naravno „milena generacijo“ moj otac se odmah javlja kao da je neko prozvao njegovo ime. I dok ona gleda u pasoš, proverava šta već proverava, njih dvojica sa proste opservacije prelaze na komunikaciju. Čas se obraćaju meni, čas bratu po sistemu „gledaj u devojku, mora da te vidi“, pa onda njoj „njega gledajte, on je mlad, njega treba da gledate“, a sve uz osmeh, veselog, razdraganog penzionera. Smejala se ona, kako i ne bi...bilo je smešno. Pedja spuštene glave, ruke preko očiju, mrmljao je, a opet jasno „zemljo otvori se, odmah“..uz poneki prateći kiseli osmeh. S druge strane ni meni nije bilo sve jedno. Krenuo sam na put sa dvojicom penzionera koji su očito zaboravili da imam 29 godina, a oni da su penzioneri,  da mi odavno ovakve scene nisu potrebne. Mislim da je što se njih tiče to bilo rezonovanje „sad će da ti namestimo curu, nemoj ti ništa da se brineš“.

Napokon smo prošli i za sobom ostavili veselu policajku. Sad više nije bilo pitanje da li nas čeka gužva na madjarskom delu, da, čekala nas je. Ali iznad svega razmišljao sam da li nas u madjarskoj kućici čeka neka madjarica, jer ako smo onako prošli kod naše, kod madjarice bi tek nastao haos. Srećom, policajac, tupavog lica, ali fin, otvoren, druželjibiv.

Sa blamiranjem je gotovo, barem za sad. Ima još vremena iako je Segedin blizu.

Gej i divljač

SMS poruka. Na prvi pogled sasvim obična, po ničemu specijalna. Kad, čekaj malo, ni manje ni više nego poznanik iz jedne od značajnijih ambasada me poziva na večeru. Odnosno da budem iskren, krajnje kulturno pita da li sam raspoložen da se vidimo na večeri.

Zaboga, što ne bih bio. Svaki susret sa nekim od savetnika bilo koje ambasade, za mene, zaljubljenika u diplomatiju, je prilika da se nešto novo nauči i čuje. Mora se tako, ni jedna prilika se ne sme propustiti, bar mi u Srbiji to smo morali do sada da naučimo, a da budemo iskreni i pomisao na besplatnu večeru u nekom, po svemu sudeći, fensi restoranu, nije za bacanje. Odgovorio sam mu, naravno ne odmah, mislim neću da ostavim pogrešan utisak, da sam zainteresovan. Gde, šta, kad...to su pitanja koja su usledila, a na koja je on već imao spreman odgovor. Restoran „Žabar“, četvrtak u 18h.

Hahaha, večera u 18h. Pa mislim se, zna li on gde je došao. Istine radi, danas, verovatno bi se on smejao meni, s obzirom da težina odudara od visine više nego što treba. Kud nisam sam počeo sa tim večerama u šest uveče pre nekih 5 godina. No dobro, dogovor je pao i ostalo je samo ne zaboraviti.

Stigao sam nekoliko minuta ranije, ko veli, bolje ja da čekam njega nego on mene. I on je izgleda isto tako razmišljao. Obojica smo stigli pre vremena, pozdravili se. Doneo mi je poklon, viski, i to ne bilo koji, nego onaj što stiže sandukom kao diplomatska pošta. Verujte mi, kasnije ću utvrditi da viski s akciznom markicom i onaj bez nje, pa to je nebo i zemlja. Ulazimo u ovaj preskupi i prenaduvani restoran. Restoran za koji je čovek morao da rezerviše sto pre dva dana, a on, mislim restoran, još malo pa skroz prazan.

Vrlo ugladjeno osoblje, doterano, sve pod konac. Sprovedeni smo do stola, smešteni. Kako smo počeli razgovor, a da pri tom ništa od hrane nisam uzeo, zub počinje da mi se klima. Biće ovo vrlo zanimljiva večera. Prilazi nam, pa pomislio sam Rektor Beogradskog univerziteta, s obzirom na neki golemi lanac i svašta nešto na njemu. Daje mom domaćinu vinsku kartu, neka skupa vinca reklo bi se. Samo da vidite kako izgleda čovek koji zna šta je dobro vino, s kojom lakoćom, gracioznošću i pomalo prepotentnošću on bira i kasnije proverava valja li vino. Nemajući iskustva, mogu samo da kažem da je nepcu prijalo. Konobar dolazi i sad treba hrana da se poruči, šta jesti, okom sam šacnuo cene i...kuku majko, šta prodaju ovi.

Krajnje ljubazno preporučena nam je divljač. I to kakva, sveža i lično ulovljena od strane gazde. Mislim, po priči bih rekao da je gazda, vlasnik, neki opaki lovac. Da nije lovac ko Tito, pomislio sam, u sebi. Vidim da ozbiljno shvataju lovačke sposobnosti svog vlasnika, ko zna, možda bi lično shvatili neku šalu u tom pravcu. Domaćin, pregledavši meni još jednom, ljubazno krenuo da se raspituje o preporučenoj divljači. Ono kao, da li je bila krupna, da li je ženka, da li je izbušio ovim oružijem ili onim, kako ste je očistili i tako...nije meni to bilo čudno, vidi se da čovek ne večera ovde prvi put. Da, uzećemo divljač.

Klima se zub, klima..samo što ne ispadne. Seckam divljač koja je stigla na sitne delove, drvca na palidrvca rekao bi moj kolega Joviša..baš tako, možda i sitnije. Bojim se ako jače malo zagrzem biće belaja. Sve teram hranu na levu stranu i počinjem da shvatam da smešno izgledam. Domaćin je primetio i kao  uvek ljubazno postavio pitanje. Da li je problem u hrani. Ma kakva crna hrana...

Uz večeru razgovarali smo o politici, ipak zbog politike smo se upoznali. Od izbora, političkog angažmana, njegovog diplomatskog angažmana, malo i o mestima na kojima je bio. Šaren jedan razgovor, prijatan u svakom slučaju. Lična mišljenja i pogledi na mnoge u tom trenutku aktuelne dogadjaje u Srbiji...mada non stop sam vodio računa šta pričam, koliko pričam. Bio sam upozoren prethodno, mada sam to donekle i sam znao, da ljudi poput njega, na takvim pozicijama imaju odredjene zadatke.

No dobro, sve se to lepo završilo i svako je otišao na svoju stranu. Nastavili smo naš kontakt, a često sam pozivan da prisustvujem raznim ispraćajima i dočecima koje je njegova ambasada organizovala za svoje zaposlene. Mnogo dobrih i interesantnih ljudi sam tako upoznao. Upoznao sam i njegovog dečka. Da dečka, mislim valjda..nikad nisam skontao da li je on bio dečko ili devojka, mada mi je prijateljica koja je samnom išla stalno govorila, „ovaj tvoj je dečko“.

A onda, onda mi je sinulo, pa ja sam imao večeru sa homoseksualcem. Nasmejao sam se, nastavio dalje da pijem viski i razgovaram o totalno drugim stvarima.

Smalltooth

S vremena na vreme tražio sam je pogledom. Kako i ne bi, malo osveženja u moru prezategnutih starijih dama i suviše namrgodjenih, uštogljenih muškaraca, uvek je dobro došlo. A bila je upravo to, osveženje.

Pričam sa kolegama koje su zajedno samnom došle na prijem. Razne teme kruže od jednog do drugog, politika, fakultet, posao. Sve je u opticaju. Stali smo nekako, hm, na ćoše. Želeli smo da izbegnemo gužvu i guranje, a opet da budemo dovoljno blizu te tranzitne linije. Ipak treba biti spreman i zaskočiti konobara kad god prodje, ako ne, ostaćemo suva grla i praznih stomaka.

Baš ta, ćoše pozicija, pružala je odličan pogled u njenom pravcu. Da nisam daltonista sada bih vam u detalje opisao koje joj je boje kosa, oči,  haljina koju je nosila. Moj dobar drug i komšija Dalibor kratko i jasno bi na ovo rekao „Stokeru“ aludirajući na osobu koja progoni druge, ali zaista se nije o tome radilo. Prosto kada neko na takav način odudara od okoline u kojoj se nalazi, ne možete, a da ne primetite. Sve na njoj, ona, savršeno.

Završilo se, svi smo otišli svojim kućama, a nedugo zatim, zaboravio sam prelepu devojku koju sam to veče video. Nisam mnogo ni razmišljao, zašto bih to radio. Medjutim, nekako uvek ima medjutim, posle više nedelje, možda čak i nekoliko meseci putem Fejsbuka upoznajem jednu devojku. Na intervale počinjem da se prisećam devojke sa prijema.

Mali je Beograd, definitivno. Da, to je ona. Sa nekoliko kratkih, trudio sam se i nenametljivih poruka, bilo je očito da je to ona. Ćaskali smo malo, čisto da ne budem „Stoker“. Detalj koji sam odmah spazio bilo je krajnje čudo prezime na engleskom Smalltooth. Moram da priznam, profesorka engleskog bi me nagrdila kada bi čula da dugo nisam mogao ni da predpostavim šta to znači. U moju odbranu danas se svašta kači na Fejsbuk, bitno je biti samo drugačiji, interesantniji od drugih, pa onda i nije toliko čudno što sam na rešenju ove, nazovimo zagonetke, zapeo.

„Smalltooth, šta li je to, hm...mali zub“. "Ha...!" uzviknuo sam uzbudjeno, kao da sam upravo ogrebao glavnu premiju na srećki, njeno prezime je Zubić.

Lepa komšinica

Danas sam se na kratko video sa komšinicom, mladom i lepom devojkom. Uobičajno smo razmenili nekoliko reči, klasika sve počinje sa „Gde si“, „Šta ima“.

Prilazi Ani da je pomazi. Čak i kada se ne vidimo uredno se raspituje za nju, pusti po neku poruku na Fejsbuku. Zna koliko je Ani loše, a ponekad pomislim da će njoj, kada dodje tužni trenutak, biti teže nego meni. Stoga rešen da se dodatno ne stresiram i depresiram na inače sumorni nedeljni dan, okrećem temu.

Kaže mi da je skoro proslavila rodjendan i da se sada malo odmara. Verovatno je bio neki super provod, pomislio sam. Iz usta izlazi, krajnje glupo i ne promišljeno, „koliko godina si napunila“. „Isto koliko ćeš i ti u avgustu komšija, nema više dvojke“. Kakav šamar realnosti. Da zaista, uskoro nema više dvojke, uskoro.

Za rodjendan, pa poželeli su joj svašta, a najviše brak i decu. Lično se nisam iznenadio, to je kod nas sasvim normalno kada dodješ u odredjene godine. Smeškala se dok mi je pričala. Kaže da još nije spremna, da ima vremena i da im je sve to lepo rekla.

I ja sam se nasmejao. Eto, bez obzira što nije spremna, ja joj želim da nadje dobrog momka, da se ludo zaljubi i da zasnuje svoju porodicu. Komšinice moja lepa, srećan ti rodjendan. 

Lovac na setera (priče o Ani)

„Treba li da izadjem“, vikao je matori sa prozora. „Ne, ne moraš...“, mislim šta je očekivao, da ću da mu kažem izadji, pas neće da me sluša. Da mi se pola komšiluka smeje odmah, a ostala polovina kada čuju za priču.

A Ana...Ana se ponašala kao pas bez ijedne jedine brige na svetu. Još mlada, ne trenirana, trčala je gde je stigla. Zovi, zviždi, sve sam probao, ali već tri sata njoj uopšte nije do kuće. Srećom pa je letnji period, nije hladno, kasno se i smračilo. Polako su se smenjivali ostali vlasnici pasa koji su uredno posle nekoliko desetina minuta poslušali svoje gazde i otišli kući.

Jedino sam ja još uvek napolju i jedino ja imam psa koji nikako da se umori.

Medjutim malo po malo, eto nje da leži. Pokušavam da pridjem, ali ne...maše repom, ustaje i laje na mene. Hoće da se igramo. Pokušavam da joj pridjem ali odmah pobegne i opet, ispočetka, legne i maše repom. Pokušavam sada s druge strane, kao da idem kući, ali mislim se prićiću joj s ledja. U medjuvremenu našla je neko drvce i počela je da ga žvaće tako da bi prilazak mogao da rezultira hvatanjem.

Šunjam se polako. Nije me videla kada sam zauzeo poziciju iza nje. Nadam se da će drvce potrajati još malo, taman toliko da skočim na nju i da je uhvatim. Milim, na vrhovima prstiju sam, poput predatora, nevidljivo prilazim svom plenu. A onda, onda je rešila da podigne glavu i da potraži svog zaboravljenog vlasnika, okrenula se posle nekoliko pogleda spreda, i ugledala mene. Skočio sam, ona se izmakla, poljubio sam zemlju, a ona je otišla malo dalje i ponovo pozivala na igru.

Nebrojano pokušaja, ali kažem sebi, još ovaj, ovaj mora da uspe. Zauzimam poziciju, ovog puta ispred nje. Ponavljam naglas „mesto“ i prilazim...Mirna je, gleda me, onako..ispod obrva. Jezik je izbacila ulevo i dahće. „Valjda se umorila“ ponadao sam se u sebi, skačem ka njoj i da, uhvatio sam je! 

Božićni dečko

Uvodno izlaganje je zvršeno i prisutni su aplauzom ispratili ambasadora. Voditelj programa je zatim najavio ostale. Za govornicu se popeo čovek, intelektualac i počeo, na engleskom, da govori o istorji proslave Božica u Srbiji, tradiciji, načinu i običajima koji prate proslavu ovog radosnog verskog praznika. I tako, slušamo brat i ja šta on priča, svako sa po jednim uvetom, a sa onim drugim slušamo se medjusobno dok surfujemo internetom na pametnim telefonima.

Odjednom, iznenada, pogledao sam ja brata, a on je pogledao mene. „Šta je rekao?“ Slegao sam ramenima jer nisam ni sam mogao da verujem šta sam samo pre sekundu čuo. Ostavili smo telefone i potpuno se posvetili ovoj kratkoj, ali iznenadjujućoj lekciji iz verskih običaja u Srba. Iiiii, eto ga, stiže „Christmas Boy“....tako je, ukratko i jasno, dr, opisao tj. preveo na engleski Božić Bata.

Lično nisam mogao da prestanem čudu da se čudim, a onda pomalo i da se smejem. Brzo smo proverili na internetu, preko pametnih telefona, da li smo nas dvojica ludi?! Da li smo upravo čuli da je čovek, pametan po svemu sudeći, bukvalno preveo Božić Bata sa srpskog na engleski. Medjutim, čak se i ovde može postaviti pitanje koliko je prevod tačan. Iskreno ne verujem da je Bata u ovom slučaju isto kao kada žene, majke, pričaju sa svojom decom pa kažu „vidi što je lep bata“...misleći na drugo dete odprilike istih godina. Uopšte cela priča o tome ko, kad i zašto donosi poklone delovala je totalno nestvarno.

Kao i u slučaju religija, gde su Bog, Alah, Buda, Jehova ustvari različiti nazivi za isto..., tako je i u slučaju Božić Bate, reč o simbolu koji poseduju gotovo sve zemlje sveta, bez obzira na religiju. Božić Bata je isto što i Deda Mraz, negde je to Sveti Nikola. Tako da sledeći put kada bude dolazio Božić i budete hteli da darivate vaše najmladje sasvim sigurno nemojte reći da im poklone donosi Božićni Dečko, ako treba smislite nešto novo, budite originalni.

Jedna noć u Mažestiku

Penjem se mračnim stepenicama. Tek na po nekom medjuspratu trepti po neka neonka, kao da se muči, bori sa mrakom, nebi li unela malo svetlosti. Na svakom spratu gledao sam levo i desno, tražeći sobu koja mi treba. „Šta tražim ja ovde“ počeo sam da se pitam, da li zaista nisam mogao da izdržim.

Stigao sam. Velika čekaonica, malo više svetla nego na stepenicama, nekoliko ljudi koje je ista muka naterala da dodju. Niko ne govori ništa, bar u prvom trenutku, vlada totalna tišina. Samnom je prijatelj koji me je dovezao, nisam mogao drugačije. Krećemo u razgovor i neposredno posle toga, svi su se po malo oslobodili i krenuli da pričaju, svako sa nekim svojim, sa nekim koga su doveli da im drži strah ili da ih kolima vrati kući.

U jednom trenutku počeo sam da obraćam pažnju na ljude oko sebe. Pozvao sam Dejana da pridje bliže, prišao ustima njegovom uvetu i tiho prošaputao „Dejane, pogledaj ove ljude, pogledaj kakvi su im zubi.“ A zubi su bili strašni, odnosno bolje rečeno nedostatak zuba. Mislim da niko, ali niko nije imao više od pet vidiljih zuba kad bi otvorio usta...Stare mušterije ove zubarske klanice. E tako su zvali ovaj dežurni stomatološki pakao, klanica, mesari. Počeli smo po malo da razgovaramo i saznao sam da su svi oni došli jer ih boli zub, da „svoje“ zubare nemaju, i da uvek, ali baš uvek posete mesaru se završe vadjenjem zuba. Nekad jedan koji boli, a po nekad i dva, za svaki slučaj.

Na vratima se posle duže, ali bučne pauze, pojavljuje doktor i njegova sestra. Scena, kao iz horor filma, on na vratima, znojav, u jednoj ruci krvava gaza, a u drugoj jedan od mnogobrojnih mučilačkih stomatoloških instrumenata. Sestra podjednako znojava, ispasana, doduše bio je i on, izgužvane suknje. „Sledeći“. Ulazi jedan momak, iz Mladenovca je čak došao. Redjaju se tako, a svako izlazi bez bar po jednog zuba. Onaj mučni, ubijajući bol prestaje, otupljuje. Bojim se, inače se ne plašim, mislim ne volim zubare, ali se ne plašim. Medjutim ovo, ovo je nešto drugo, ovo još nisam doživeo.

„Kaži“. Odgovaram šta me boli, koliko, gde...Otvaram usta da izvrši pregled i onda počinje. Karijes ovde, karijes onde, ovde ovo, ovde ono, ovo kvarno, kvaran ovaj...Suma sumarum, predlog je bio da se izvade tri zuba. Ej čoveče ni manje ni više nego TRI!!!. „Čuj doktore, mene uopšte ne boli tu, boli me gore.“ „To se bol prenosi od ovih dole“, odgovorio je. Objasnio sam mu da nema teoretske šanse, da je naučna fantastika scena u kojoj on meni vadi i jedan, a kamoli tri zuba. „Ne diraj ništa, čuješ li. Stavi ti meni lek da je mogu da spavam, a sutra ujutru idem kod svog lekara“. Mrmlja on, mrlja..Sestra je već pripremila blok račun, priznanicu. Tri puta 1500 dinara, 4500 hteo je on da zaradi na meni. Pa nisu zubi kosa da izrastu novi kad ih izvadim.

Van ordinacije sam, čekam. Dao mi je anesteziju. Pola lica mi visi kao u engleskog buldoga. Ne osećam levu stranu uopšte. Kao, da proveri da li anestezija deluje, da li je uošte problem na toj strani sa zubima. Posle pola sata ulazim nazad. Nevoljno mi stavlja lek i šalje kući, a meni, meni je laknulo. Laknulo što sam odbranio momke, što sam rešio problem i mirno na kraju spavao te večeri.

Dan posle uredno sam krenuo put Doma zdravlja Novi Beograd kod svog zubara. Ostavio sam knjižicu na predvidjeno mesto i uredno seo da čekam svoj red. Sestra me proziva posle pola sata, ulazim. „Dobar dan doktorka, ja došao neki dan ranije“. „Šta je bilo, zašto?“. „Pa bolelo me sinoć, otišao sam do Mažestika“....“Koliko zuba“.

Prvi susret (priče o Ani)

Deseta noć kako ne spavam. Deseta noć kako bdim nad njom. Svakim danom je sve lošije i mada ima trenutaka kad izgleda kao da je sve uredu, jasno je da je bolest nepovratno uzela maha.

Nije ovo opraštanje od nje. Još uvek, duboko u sebi, ja, ateista, bezbožnik, molim se da još uvek ne uzima njen život. Da bez obzira na stanje u kom se nalazi, podari i njoj i meni snage da se izborimo za još neki mesec, za možda još neku godinu. Nije ovo opraštanje od nje, ovo je svedočenje o 12 godina prijateljstva, svedočenje o 12 godina radosti koje je do sada ona unela u moj, u naše živote.

Sasvim prigodno, crveni irski seter, došao je iz tada još uvek „crvenog“ Požarevca. Kolima je stigla na stanicu kod Sava Centra, mala ali uopšte se nije plašila. Imala je svega tri meseca kada smo se prvi put sreli. Od roditelja sam krio da dolazi. Dovoljno je pasa prošlo kroz našu kuću i znam koliko su bili oduševljeni sa svakim. Istini za volju, Ana je prva koja je došla od malih nogu, prva koja je kupljena.  Na to sam i računao, mislio sam „odvešću je kući, kad mama dodje sa posla neće moći, a da ne prihvati“. Medjutim, već sada, sa tri meseca, Ana je bila suviše velika za torbu koju smo poneli, a nisam sa sobom poneo nikakav kanap ili ogrlicu.

Nas troje, svi nemirni na svoj način, stojimo na stanici i čekamo mamu da dodje kolima. Samo smo joj rekli da mora da dodje, nekako smo je na tu „neodredjenu“ priču izvukli sa posla. I eto je, stiže, i pre nego što se auto zaustavio bilo joj je jasno. Ulazimo..više se ne sećam šta je ko rekao, znam samo da je Ana bila prelepa, vesela, blistavo crvene dlake i velikih očiju, radoznale njuške koja je sve morala da omiriše u tom malom, za nju premalenom Jugu.

Za nepunih 15 minuta bili smo pred vratima stana i tako počinje naša zajednička avantura.