Nisam ja taj

Šetali smo ćale i ja već neko vreme. Sa svakom autobuskom stanicom bilo je, možemo još malo. I tako minut po minut sigurno smo prešli, prošetali, nekih sedam kilometara. Istine radi, zastali smo kod stanice Vukov spomenik, ali ne autobuske, već one, podzemne. Hteli smo, mislili smo, iako je nedelja da krenemo Bg vozom do stanice Tošin bunar. Ah, nedeljni vozni red. Voz ide na sat vremena, a da stvari budu još gore, zadnji je otišao pre 10 minuta.

Nastavili smo dalje i iza sebe ostavljali, Vukov spomenik, Metropol, Pravni fakultet. Svugde smo našli po neki razlog da otvorimo neku novu temu. Tako na primer kod Metropola smo pričali o liftu za podzemnu garažu, kako je to dobra stvar. Kod Pravnog fakulteta sam saznao da moj otac ne zna da sam pre, sad već 8 godina, možda i više, upisao Pravni fakultet. Pomislio sam, ej bre ćale, rano je za demenciju, nasmejao se i nastavio dalje.

Tašmajdanski park, njegov sadašnji izgled, pričali smo i o aktuelnom vlasniku Madere. Realno, da li se politika uopšte može zaobići u nekom razgovoru u Srbiji. Na uglu Generala Ždanova i Bulevara Revolucije, lokal. Stari, svima poznat kao JATova poslovnica, nekada mesto polazaka JATovih autobusa. Majstori koji užurbano rade i doteruju, skidaju nalepnice  stare, nekada velike firme i stavljaju nove, mladje. Šta Etihad donosi Srbiji, našoj avio industriji, eto i to smo dotakli.

I negde kod Skupštine, odnosno posle nje, blizu pešačkog prelaza ugledam ja komšiju. E sad, kako je mene moja majka lepo vaspitala, razdaljina nije predstavljala nikakav problem da ja uputim kratko, jasno, i nedvosmisleno „dobro veče komšija“ uz blag osmeh i mali naklon.  Šta je moj otac radio u tom trenutku ne znam, znam da je i on bio okrenut ka njemu, nisam siguran da li sam čuo nešto.  Komšija prilazi, pruža ruku i uzvraća „dobro veče, kako ste“, a odmah zatim, krajnje neočekivano „nisam ja taj“. I mada komšiju znam kao izuzetno ozbiljnog, kulturnog čoveka, pomislih ovaj mene zeza, nasmejah se i rekoh „kako to komšija“.

Moj otac, ljubi ga armija u kojoj je proveo više od 30 godina, sad već prelazi u defanzivu i ukopava svoje snage pred nastavak očite blamaže. „A pogrešio si“ kaže moj ćale meni. „Sad kad je čovek prišao vidi se da nije“, istine radi ja i dalje to nisam video, ali dobro. Otac nastavlja „ali stvarno ličite, kao da ste blizanci“. Ne znam da li znate kako izgleda LGBT zastava, sve one boje, e pa otprilike tako su se menjale na mom licu, a u jednom trenutku počeo sam sam sebi i da se smejem. U tom trenutku, neidentifikovani čovek, uz smešak pita „odakle ste, iz kog dela grada“. Kad smo rekli njemu je bilo jasno, ma, bilo mu je jasno odmah, čim je video da ga mi znamo, a on nas ne. Njegov brat blizanac, da, da...blizanac, je zaista moj komšija.

Tek onda sam počeo da se smejem. Inače zbog prirode posla svaka faca na ulici mi je poznata, ali ovo je bio apsolutni, totalni hit. Verovatno zato što je bilo neočekivano, verovatno jer uopšte nismo trebali da budemo tu, u to vreme, verovatno zbog svega toga, ovo je bio i definitivno utisak nedelje.

Pričali smo još malo. O tome kako je nekad bilo, kad su bili mladji, kad su jurili devojke. Pričali smo o poslu, gde je, šta radi, čime se bavi. O našem rodjaku koji je takodje iz njegove struke. Konstatovali smo i da je Beograd u stvari jedan mali, ali grad velikog srca. Grad koji će ti pokazati puno toga, dovoljno je da samo da si spreman da pružiš ruku strancu i kažeš „Dobar dan komšija“. Jer u Beogradu, svi smo mi zaista komšije.