Jedno od dragih, smešnijih
sećanja na putovanje u Norvešku je ono kada smo od izlaza do autobusa za
Honefos pričali gde i kada treba da izadjemo. Naizgled glupa i jednostavna
stvar, u suštini zaista je takva i bila, uspela je da izmami osmehe tad, pa čak
i danas više od 5 godina posle. Možda i to ne bi bilo meni toliko smešno, rado
premotan film u glavi, da ja zapravo i sam nisam takav. Neki bi rekli, živi u
momentu, neki da živim neobavezno, mudrosti sa tvitera bi rekle “živi široko,
galantno, a novčanik mu prazan”. U suštini trudim se da na život gledam sa
osmehom, pa iako mi da limun, ja se kiselo nasmejem.
Od samog sletanja, drugarice koja je zaboravila uopšte da joj dolaze gosti, granične kontrole kao da ulazim u predsednički bunker u Beloj kući, sve baš sve je bilo nadrealno, što bi jedan moj prijatelj rekao, totalno ludilo. Željan visokog računa za mobilni telefon sa drugaricom sam pričao gde treba da sidjemo nakon što uopšte udjemo u autobus. I tu negde izmedju otkucaja srca i sata, dok roming curi, a infarkt kuca na vrata, uspeo sam samo da razaznam Sike. Znači, zaključio sam kada smo prekinuli vezu, mi moramo da sidjemo kod nekih Sika. Kakve bre sike, začuo sam. Ali rekla mi je da sidjemo kod sika. A ne, nisi ti nju nešto dobro razumeo, kakve bre sike. Bože, ti nisi normalan šta se tebi mota po glavi. Tako nekako otprilike je išao razgovor dok smo vukli kofere ka peronu broj 5 odakle je polazio minibus.
Sad pošto mi je već bilo smešno, stalno sam ponavljao sike. Sike ovo, sike one, šta misliš kakve su to sike i hoćemo li znati da smo tamo kad stignemo. Znam, krajnje detinjaso, ali ne marim, tada ali i sad meni je to bilo zabavno. No približavali smo se Honefosu i sada je već trebalo pitati vozača, mi bismo kod Sika da sidjemo, recite nam gde su sike. Mislim se u sebi, valjda mi je rekla reč na Norveškom, mislim logično je da jeste, ali opet. Šta ti misliš, kako da ga pitam? Jel da kažem samo sike ili? E, pozovi Prase i pitaj je još jednom, još bolje neka ti pošalje poruku, usledio je odgovor. I tako je bilo. Drugarica ili ti odmila Prase je odgovorila i za trenutak dodatno podigla zbunjenost gde mi to uopšte treba da sidjemo. Više nisu bile Sike, sad je to bio Sike Jem. Jem? Dzem? Sike? Gde smo mi uopšte pošli i zašto nismo otišli ranije, zezao sam se.
Vozač je razumeo naravno i vrlo
brzo našli smo se ispred Sike Jema, gde nas je čekala drugarica, sa širokim
osmehom, dobrog raspoloženja, srećna što vidi drage goste iz zemlje koju je
napustila u potrazi za boljim i srećnijim životom. Odmah smo morali da
rasčistimo, kakve su to Sike kod kojih smo izašli iz minibusa i gde su.
Nažalost ispostaviće se da je Sike Jem odnosno Sykehjem dom za stare i da se
nikada nije radilo niokakvim sikama. Ni o sikama, ni o džemu, ali je zato
prelepe, netaknute prirode bilo na svakom koraku. Prirode na koju ne utiče
grad, užurbani život modernog, savremenog čoveka mnogih evropskih, svetskih
gradova, već naprotiv prirode koja utiče
na sve to, prirode kojoj se čovek prilagodjava, sa kojom uči da živi, a ne
protiv koje uči da živi. Zato me ne čudi što je tu, pored mnoštva za mene
smešnih reči na norveškom, ona našla svoj mir i sreću.
