Tako
ja igram, pokušavam da igram, neki od latino plesova. Ma, možda je
čak bio i standard, neki engleski valcer, pa naivno pogledam u
pravcu Sare. A ona, mrki pogled, jednim prstom pokazujući na uvo, a
drugim na zvučnik. U prevodu, ritam mi je negde pobegao, dal on meni
pa ga ja sad jurim, ili ja njemu pa nikako da se stignemo. I tako iz
dana u dan, iz časa u čas.
Bezveze
je da sad pišem o gomili nekih drugih stvari, situacija. Smešne
promenade, kuk kao s iščašenjem, rad ruku u rumbi kao komarce da
jurim. A samba, a ta samba. Pošto sam jedan od malobrojnih muškaraca
morao sam da prestanem da bojkotujem sambu. Inače sam do sada vešto
sedeo na stolici i gledao druge kako rade sve te graciozne figure,
korake, kako prave taj preko potrebni “bounce” da bi samba bila
samba. A istina je da čovek samo treba da se opusti, možda popije,
jednu, dve, tri, četiri...deset časa vina pre nego što dodje na
čas kad se radi samba, i opa, bounce kao od šale, rad kukovima, bez
problema.
Da
se i pohvalim malo, mislim da mi za razliku od latino plesova,
standard ide koliko toliko dobro. Valjda nisam jedan od onih što
vrte guzom, ili prosto nisam toliko fleksibilan. Kad gledam Acu,
instruktora, momak mi deluje kao ona figurica iz američkih filmova
što stoji na tabli u taksi vozilima. Udariš je malo po glavi i ona
skače na sve strane. Možda sam ja izašao iz fabrike bez federa,
možda je sve što mogu da uradim kad me udare po glavi, da se ukopam
u mestu. Zato taj standard i ne deluje toliko loše kad igram. Motka
umesto kičme, držanje, pogledi.
A
ritam, ritam je i dalje negde tamo. Doduše krenem kako treba, čak i
bez Sarinog brojanja. Uspevam uglavnom da pronadjem taj prvi bit, taj
snažni, odnosno snažniji udarac od kog sve kreće. Medjutim i dalje
je to jako nezadovoljavajuće, čak frustrirajuće. I znam ja šta je
problem, problem je u glavi. Krenem da brojim, pa mislim o nogama, pa
o osobi ispred sebe, posebno ako je neka devojka iz novijih grupa.
Valja se nasmešiti malo, reći po koju reč, jer sećam se kako je
meni bilo prvi put kad sam čuo “stanite u parove”.
Dok
ne savladam ritam, možda bolje reći, slušanje muzike, salom će
se prolamati gromki glas ljupke Sare, prekorno mi stavljajući do
znanja “ritam Miloše, ritam blagi užas”.
