Ritam Miloše, ritam blagi užas (priče sa plesa)

Tako ja igram, pokušavam da igram, neki od latino plesova. Ma, možda je čak bio i standard, neki engleski valcer, pa naivno pogledam u pravcu Sare. A ona, mrki pogled, jednim prstom pokazujući na uvo, a drugim na zvučnik. U prevodu, ritam mi je negde pobegao, dal on meni pa ga ja sad jurim, ili ja njemu pa nikako da se stignemo. I tako iz dana u dan, iz časa u čas.

Bezveze je da sad pišem o gomili nekih drugih stvari, situacija. Smešne promenade, kuk kao s iščašenjem, rad ruku u rumbi kao komarce da jurim. A samba, a ta samba. Pošto sam jedan od malobrojnih muškaraca morao sam da prestanem da bojkotujem sambu. Inače sam do sada vešto sedeo na stolici i gledao druge kako rade sve te graciozne figure, korake, kako prave taj preko potrebni “bounce” da bi samba bila samba. A istina je da čovek samo treba da se opusti, možda popije, jednu, dve, tri, četiri...deset časa vina pre nego što dodje na čas kad se radi samba, i opa, bounce kao od šale, rad kukovima, bez problema.

Da se i pohvalim malo, mislim da mi za razliku od latino plesova, standard ide koliko toliko dobro. Valjda nisam jedan od onih što vrte guzom, ili prosto nisam toliko fleksibilan. Kad gledam Acu, instruktora, momak mi deluje kao ona figurica iz američkih filmova što stoji na tabli u taksi vozilima. Udariš je malo po glavi i ona skače na sve strane. Možda sam ja izašao iz fabrike bez federa, možda je sve što mogu da uradim kad me udare po glavi, da se ukopam u mestu. Zato taj standard i ne deluje toliko loše kad igram. Motka umesto kičme, držanje, pogledi.

A ritam, ritam je i dalje negde tamo. Doduše krenem kako treba, čak i bez Sarinog brojanja. Uspevam uglavnom da pronadjem taj prvi bit, taj snažni, odnosno snažniji udarac od kog sve kreće. Medjutim i dalje je to jako nezadovoljavajuće, čak frustrirajuće. I znam ja šta je problem, problem je u glavi. Krenem da brojim, pa mislim o nogama, pa o osobi ispred sebe, posebno ako je neka devojka iz novijih grupa. Valja se nasmešiti malo, reći po koju reč, jer sećam se kako je meni bilo prvi put kad sam čuo “stanite u parove”.

Dok ne savladam ritam, možda bolje reći, slušanje muzike, salom će se prolamati gromki glas ljupke Sare, prekorno mi stavljajući do znanja “ritam Miloše, ritam blagi užas”.

Inamorata

Dugo nisam pisao. Dugo sam emotivno lutao, čak sam i sada negde izmedju. Razloga u suštini nema mnogo, a po neki usputni tekstovi bili su pokušaj da se izdignem i napokon vratim u svoje neko prirodno, normalno stanje. Zato i nije čudno što sam lutajući završio u školi jahanja. Naravno zašto jahanje, a ne nešto drugo, pitaće mnogi. Mogu samo da odgovorim, zašto da ne. I baš tamo, krajnje očekivano, upoznao sam Inu. Moju novu drugaricu, sa kojom se već mesec dana družim dva puta nedeljno.

Najjednostavnije bi bilo da vam kažem, Ina je konj belo sive boje, stara je pet godina i sl. Medjutim, iskreno mislim da to onda ne bi bila ona. Zato ću se potruditi da vas u narednom periodu upoznam sa našim dogodovštinama, sa našim druženjima i avanturama koje smo doživeli, da shvatite njen temperament i kako se ona snašla u početku sa početnikom kao što sam ja. Neki će sad pomisliti gde smo sve jahali, šta smo sve radili, ali istina je da od “kanala” nismo mnogo makli, da ja još uvek vežbam podizanje i spuštanje sa sedla, ali dragi moji, da znate vi kakva je to avantura.

Treba da znate da su je prilikom upoznavanja predstavili kao specifičnog konja, odnosno kobilu. Sa svojim temperamentom, odredjene tvrdoglavosti, kao kobilu koja ume čak i da zeza, što je meni bilo posebno smešno i opuštajuće prilikom prvog penjanja. Sećam se i danas da sam u sebi pomislio “super, ja sam na konju sa smislom za humor”. Nešto kao Brza fotografija u Diznijevom crtanom filmu. Treba da znate kako sam prvih nekoliko časova mislio da će mi pamtiti svaku nevešto zadatu naredbu, eventualni bol koji bih joj zbog toga prouzrokovao. Mislio sam, bio sam siguran da mi je bliski susret sa peskom ili blatom već u pra tri časa bio zagarantovan.

Ali eto, časovi prolaze, nižu se dani na kalendaru, a Ina i ja se družimo i dalje. Mogu dodati bolje, opuštenije, što je i normalno. Zeza ona i dalje. Neće da se pokrene odmah, kreće u levu stranu kad ja hoću u desno, ali snalazimo se. Naravno da na kraju uvek mora da bude po mom, ali neke bitke se izgube da bi se dobio rat.

Drvo (priče sa plesa)

Krenuo sam na ples. Eto, napisao sam. Kada završite sa smejanjem, a mislim pre svega na vas koji me poznajete, želim da vam ispričam kako se sve to dogodilo, a iznad svega kako mi je ova aktivnost ulepšala poslednja četiri meseca. Želim da vam ispričam o tome koliko mi noge ne daju mira, koliko uši traže muziku, želim da vam kažem koliko se radujem vikendu kada imam čas. Zašto? Ukoliko se neko zapita razlog je krajnje jednostavan. Verujem da svako on nas treba da ima jednu aktivnost koja će ga ispuniti i mada to ne mora biti ples, ovom ali i sledećim pričama želim da ohrabrim one koji su se vezali za svoje stolice, krevete, društvene i boga pitaj koje mreže, da izadju iz svoje sigurne zone i probaju nešto što do sada nisu.

A moja priča je počelao sa jednom devojkom, još prošle godine. Ideja se razvijala skoro mesec dana, ali su okolnosti bile takve da nije bilo termina u školama koje bih mogao da uskladim sa obavezama na poslu. I bez obzira na razlog, na sve ono što se dogadjalo u medjuvremenu, kada se u februaru ove godine ukazala prilika da upišem ples, nisam oklevao. Iskoristiću samo priliku da joj se zahvalim na inspiraciji i motivaciji, jer siguran sam da nije bilo nje, ovaj tekst ne bih pisao, ne bih shvatio koliko sam propustio što još davno nisam krenuo da se bavim ovim.

Treba da razumete da nisam hteo da upišem neke od onih "specijalizovanih" kurseva. Isključivo latino plesovi ili samo klasični. Isto tako nisam bio zainteresovan za ekspres kurseve od dva meseca, na razne zumzi i kupindo varijante, vaučere i razne druge kombinacije koje nudi internet. Kada sam odlučio da probam, znao sam da treba da se posvetim duži vremenski period. Zato me je i obradovala informacija negde oko sredine januara da Beodance vrši upis nove, početne grupe. Ipak je reč o školi sa tradicijom i reputacijom, školi za koju su gotovo svi čuli bez obzira da li ih je ples interesovao ili ne. Pri tom, Beodance je za prvi mesec svima koji upišu dao popust od 50% što je ovu "probu" činilo ne samo interesantnom nego i pristupačnom.

Prvi čas. "Stanite u dva reda, napravite slobodno razmak, sala je velika, nema potrebe da se gurate". Instruktori, predavači, nisu gubili vreme. Odmah smo počeli da radimo. Mislim da smo taj prvi čas radili osnovni korak iz engleskog valcera i osnovni korak za cha cha. Znam samo da sam stajao mirno, ruke uz telo, kao da sam učesnik vojne parade u Moskvi ili deo počasnog voda garde koji se sprema da dočeka visokog gosta iz inostranstva. Nekako je to i prolazilo kod valcera, ali u cha cha uopšte nije. Potrebno je vreme doduše da se čovek oslobodi ali i da shvati da latino plesovi ne mogu da se igraju kao da imate motku umesto kičme. Da guza mora da radi, da ruke moraju da rade. A kada bi tražio adekvatnu reč da opišem sebe tad, jednostavno, drvo. 

Medjutim ni prvi ni drugi, treći ni četvrti čas nisu obeshrabrili ovo drvo. Nastavio sam dalje sa časovima i dok sam trepnuo prošlo je skoro četiri meseca. Svašta sam naučio za to vreme, upoznao mnogo interesantnih ljudi, ali o svemu tome u nekoj novoj priči o plesu ili sa plesa. Videćemo već.

Kakav si, bez duše

Sedim već nekoliko minuta pokušavajući da nadjem način kako da krenem u ovu priču. A ona zaista nije posebno komplikovana. Dvoje prijatelja, ona i on, idu zajedno u bioskop da gledaju film. Kako priča nije ljubavna, preskočiću sve one stvari koje treba da uvedu u radnju. Gde smo se sreli, kako smo se sreli, zašto smo otišli u bioskop. Medjutim, ono što jeste važno za priču je to da je ona izabrala film. Ni manje ni više nego "Odjednom tata", francusku komediju i dramu. Zašto ni manje ni više? Pa nekako mi komedija i drama ne idu zajedno. Zamislite npr. Leonarda di Kaprija kako u Titaniku pola filma izvodi skečeve, a onda na kraju biva prepušten hladnim dubinama Atlantika. Ne znam, nekako to mi zvuči glupo.

S druge strane ono što je meni glupo, ne znači da je glupo i drugim ljudima. Razume se. I tako, našli smo se ispred bioskopa Cineplexx u Ušću. Dva litre Koka Kole, velika kutija kokica i jedan Kinder bueno. Prolazi 15 minuta reklama, svetla se gase i film počinje. Nisam imao nikakva posebna očekivanja od filma, mada sam uvek voleo da pogledam neki evropski film, a francuzi svakako prave dobre. Pri tome, glavni glumac Omar Sy, ostavio je na mene sjajan utisak u filmu Nedodirljiv. Ali ono što je taj film razlikovalo od ovog ostvarenja jeste činjenica da je reč o životnoj, istinitoj priči, a ovaj, film koji sam sada gledao to nije. I to za mene ima neku težinu. Sve komične situacije, imitacije stvarnog života zaista su, više od pola filma, terale publiku, odnosno mamile su joj osmehe. Kako Francuz pokušava da se sporazume u Londonu, dete koje plače u avionu, svašta nešto smešno i simpatično je moglo da se vidi.

A onda, onda počinje drama. Sukobi izmedju nekadašnjih ljubavnika, borba za dete, za roditeljska prava, borba za sopstveni ponos, za sopstveni ego. Otkrivanje strašnih istina, duboko skrivanih tajni, koje su se spontano provlačile kroz ceo film. I onda, u naletu svih tih scena, emocija, okrenuo sam glavu ka njoj i video je kako plače. Od tada pa do kraja filma nije stala sa plakanjem. Kada je videla da je gledam sa osmehom, i pre nego što me mnogi razapnu strpite se za objašnjenje nedostatka emocija, okrenula se i rekla "kakav si, bez duše". To me je i nateralo u suštini da napišem priču. Ne to što je rekla da sam bez duše. Već pitanje, da li su muškarci zaista toliko različiti od žena kada je reč o ovakvi situacijama? Da li smo zaista operisani od plakanja zbog kojekakvih scena, potresnih priča ma koje vrste. Zašto se stavljam u isti koš ili bolje zašto stavljam ostale muškarce u isti koš samnom. Pa u celom bioskopu nije jedan muškarac plakao nije. Odgovor, pa mislim da nismo. Što se tiče osmeha, pa bila mi je slatka, onako umazana, sa suzama koje neprestano idu. Zajedno sa devojkom iz reda ispred koja joj, iako je i sama uplakana, dodaje maramice. 

Ne verujem da bilo ko, muško ili žensko, može da ostane nem na emocije koje mu se prenose putem ekrana, kada su one istinske. Zato mnogi danas plaču kad gledaju emisiju Radna akcija, ili neki od mnogih filmova pisanih po istinitim dogadjajima. Skoro sam gledao film "Greben spasa", film snimljen po istinitoj priči o čoveku koji je svojim herojstvom i verom, spasio živote nekoliko desetina ljudi prilikom osvajanja nekog grebena u boga pitaj kojoj zabiti Azije u Drugom svetskom ratu. Pri tome odbijajući da ubije drugog čoveka. Film "Nedodirljiv" o kome sam s početka govorio takodje je jedan od takvih filmova. U suštini nema bolje priče od one koju život piše. Stoga ne mislim da sam bez duše, da ni jedan od momaka koji su taj dan gledali film nije bez duše. Prosto pravljeni smo da ne plačemo zbog svake tužne priče koju vidimo.

S druge strane, scena u "Gospodar prstenova" kada Aragorn kaže hobitima, da oni ne moraju da kleče, e to je scena da se naježih i možda zaplačeš. Tako da sledeći put, ako ga bude, gledamo neku fantastiku, neku intergalaktičku priču ili obradu neke popularne video igre. Možda čak i novi "Alien", mada sam kolegama obećao da ću gledati s njima. Ko zna, možda tada ja budem zaplakao, a ona zakoluta očima. Šta god bilo jasno je da sledeći put kad budem išao na film koji je komedija - drama, sa sobom nosim papirnate maramice.