Dobrih sat vremena stojim i čekam. Ne mogu da verujem da toliko traje
pasoška kontrola. Nju i njen Utlavel sam doduše još na početku ove golgote
uputio na granični prelaz za gradjane Evrope, gde je brzinom miga prošla sve i
ušla u Norvešku. Naivno ali iskreno rekao sam joj tada "idi tamo brzo ću
ja". I tako sam pre nešto više od sat vremena nju ispratio pogledom kako
prolazi kroz automatska vrata i ulazi u zemlju standarda i ljudi na anti
depresivima.
U ova dva reda, reda za nas ostale, ima nas raznih. Prvo što primetite
je šta su sve ljudi u stanju da unesu u avion kao ručni prtljag. Mislim ima tu
svega, još samo auto da su neki poneli i bila bi to prava selidba. Da je
dozvoljen unos hrane i pića koji nisu kupljeni u Duty Free verovatno bi negde
iznad Madjarske, ma možda još i u Srbiji pala neka piletina sa krompirom ili
čvarci, možda bi se nazdravilo i Rubinovim vinjakom, ovako najviše ima
garderobe, koferi i koferi garderobe. Akcenata i pasoša svih vrsta i svih boja,
ali na nesreću svih nas očito pogrešnih. Jedan stariji par, koji se nekim čudom
i uz dosta bezobrazluka našao ispred mene, došao je iz Makedonije. U levom redu
neki Talibani, iza njih pripadnici Islamske države, pa albanci s Kosova. Svi u
istoj muci, svi u istom redu, redu nepodobnih.
Već sam nervozan, a i zabrinut. Otišla je, a nema roming. Ne mogu da je
dobijem, ništa se nismo dogovorili. Šta je sa prtljagom? Hoće li se snaći? I
naravno na samom kraju, hoću li ja uopšte uspeti da udjem u Norvešku. Sve su to
pitanja koja su mi dok čekam prolazila kroz glavu. A granični policajac,
opušten, rasterećen od svih briga i problema, obradjuje jedan pasoš barem 10
minuta. "Šta rade ovoliko, šta proverava više" počeli su da se
negoduju putnici. Šta proverava? Proverava sve. Gde idete, kod koga idete,
koliko ostajete, šta ta osoba radi u Norveškoj, imate li povratnu kartu, da li
vam je čvrsta kaka. Bukvano proverava sve.
Ja u koferu, sa kojim sam se već pozdravio, nosim piškote, čokoladu za
kuvanje, čvarke i neke šunke koje je drugaricina mama poslala, a ovaj
tamnoputi, čistokrvni norvežanin brine da li ću ja da ostanem nelegalno. Vučem
hranu iz Beograda koje u Norveškoj nema ili je pak preskupa, a on brine hoću li
ja da ostanem nelegalno. Bubreg da sam prodao ne bih imao za mesec dana, ali
dobro. Bitno je da on temeljan i da je već petoro ili šestoro vratio da se jave
u policijsku stanicu. I taman kad sam pomislio da potrčim, pa šta mi Bog da,
malo se ubrzao i nedugo zatim eto i mene ispred njega.
Povratnu kartu nemam, idem kod drugarice, evo vam broj telefona, redjali
su se odgovori na njegova pitanja. Uzima slušalicu i zove, čovek je kao što sam
rekao temeljan, a drugarica, drugarica se naravno ne javlja na telefon jer
zaboga zašto bi se javila na nepoznat broj. Nervozan sam, smejem se, a plako
bih. Ako sad opet uzme slušalicu, a ona se opet ne javi biće veselo. Medjutim,
ovoga puta se javila i posle nekoliko razmenjenih rečenica dobio sam svoj pasoš
nazad i prošao kroz ta famozna
automatska vrata.
Za vreme dok sam čekao da udjem neki ekstremista sa pasošem Evropske
unije bi razneo pola aerodroma, nosioc Ebola virusa sa pasošem Evropske unije
bi pola Osla zarazio, ali dobro. Neka je on sve proverio, neka je on siguran da
ću ja ostati svojih sedam dana i ni dan više, da neću tražiti azil ili bilo
koju drugu vrstu pomoći. Slobodno neka zadrži svoj standard i svoje preskupe
čokolade za kuvanje, ja moj Menaž neću da menjam.
