Negde na obroncima Kosmaja vrteli smo se
već pola sata, možda i više. Očekivao sam da će se iza svakog ćoška pojaviti
tražena destinacija, očekivao sam da ću videti konje, da ću videti štale. Ali
ništa. I tako, lutajući solidnim, skoro asfaltiranim, lokalnim putem, u žamoru
medjusobnih dosetki, kratkih i vrcavih komentara na razne teme, začuo sam „za
tristotine metara skrenite desno“. A odmah zatim, „skrenite desno“. Na stranu
što desno nije bilo ništa, za mene je u vožnji to jedan jako iritantan zvuk, zvuk
njenog veličanstva Navigacije.
I kao što rekoh, na stranu što bismo
završili u nečijoj njivi, navikao sam kad idem na put da se oslonim na solidne
pripreme, putokaze i papirnu mapu. A tamo gde mape nisu pomagale, gde nije bilo
putokaza uvek sam se oslanjao na lokalne
meštane, dobre ljude pored puta, pešake, bicikliste, ljude u bašti. Na ljude
koji bolje od svake navigacije znaju gde ste, ali i gde treba da odete,
najbolje, najbrže i za auto najbezbolnije. Možda im neće biti jasno kad im kažete
da idete na neko mesto, sa specijalnim imenom na Instagramu, jedno od onih
mesta koje koristi moderne, da ne kažem kul heštegove. Ali ako im
pojednostavite, kao naprimer ja „tražimo neke konje, drži konje čovek za jahanje“,
sasvim sigurno stižete na destinaciju.
Koliko god mladi napuštali sela još uvek
možete da naidjete na te ljude. Još uvek možete kao mi danas, da se zaustavite
na makadamskom putu, pored čoveka koji sredjuje baštu i potražite pomoć. „Dobar
dan, srećan rad“. „Hvala“ odgovorio, u jednoj ruci držeći motiku, a drugom
brišući svoje umorno, od rada i letnjeg Sunca oznojeno čelo. „Kako da dodjemo
do reke?“ upitah. „A meni stvarno nije jasno, zašto svi vi skrećete sa onako
lepog asfaltnog puta i idete na ovaj makadam.“ I šta sam mogao drugo da mu
kažem, stvarno, zašto bih skrenuo sa dobrog, asfaltnog puta, na makadam,
tražeći inače popularnu lokaciju lokalnih valjevaca ali i mnoštva posetilaca iz
svih delova Srbije, sem da me je navigacija odvela tuda. Nasmejao se, rekao još
jednu, dve stvari i poželeo nam srećan put.
A začudo u blizini gore opisanog mesta, na
Taorskim vrelima imao sam takodje jednu sličnu situaciju. U pokušajima da se
izvučemo iz vrleti Taorskog kraja odlučili smo da krenemo put Kosjerića. Zbog
lošeg puta do lokacije, nekako smo hteli da izbegnemo povratak istim putem,
bojeći se za bubrege, ležajeva na autu, trap, kad bolje razmislim, bojeći se za
ceo auto. Nisam bio siguran ako ostanemo nasukani, da li će vredeti ono članstvo
iz AMSS-a. Do Kosjerića dva putića išla
bi pesma...i koji odabrati. Jedan put ima oznaku „samo za terenska vozila“,
drugi nema oznaku i na njega nas naravno vodi, ko drugi do Navigacija. Taman
pred skretanje s glavnog puta, taman pred početak još jedne makadamske
avanture, odlučujem da ipak stanem pored jedne kuće, jedine gde sam naišao na
lokalne meštane. „Dobar dan, može li ovuda za Kosjerić“. „Pa, može, ali bolje
nemoj, loš je put jako. Vrati se dole do mosta i idi uz brdo“. Da mi je auto
živ, ispričao bi vam svašta o putu do tamo, ali i onome što ga je posle čekalo.
„Ali tamo piše, samo za terenska vozila, i put je jako loš“ odgovorio sam. „Vidi,
ovaj je lošiji“. Sećam se samo da smo posle hrabrili Puntića „hajde lave, možeš
ti to“.
Iskustva su naravno različita, ne sporim,
ne mogu ni kad bih hteo. Neko je prosto imao sreće sa navigacijom, neko će reći
da sam probleme imao zbog loše unetih mesta u mapu. Možda. Znam samo da su mi
sa putovanja podjednako drage uspomene sa samih lokacija, ali i sa svih pauza,
stajanja, svakog traženja uputstva kako negde da stignem. I to mnogo pre
pametnih telefona, mnogo pre Google mapa i drugih tehno čuda. Neću zaboraviti
na području Deliblatske peščare, pijanih dvadeset ljudi, koji mi objašnjavaju
kako da nadjem neku ulicu u selu sa možda 5 ulica. Prvu, drugi, treću ćošku,
kutiju za struju. Neću zaboraviti ni kad nisam mogao da nadjem ulicu, ali sam
našao čoveka kog sam tražio, jer zaboga, ko njega još ne zna. Dobrog čoveka u Beloj
Crkvi koji je ustao sa svoje klupe, jedne od onih što su ih stavljali ispred
svojih kuća, koji mi je pomogao da zamenim svoju prvu gumu na autu. Lice
policajca u Paraćinu koga sam pitao kuda za Zrenjanin, misleći na Zaječar.
Možda to nije mnogo, ali zato, ne,
navigacija.
