Vasilije

Uhvatio je nežno za ruku, pogledao s osmehom i rekao „Brate, mi smo rešili da se uzmemo“. Gotovo još dve sekunde nakon toga on nije skidao pogled sa svoje buduću žene. Videlo se da je još uvek, iako se zabavljaju 5 godina, ludo zaljubljen u nju, baš kao i prvog dana kad su se sreli.

Jasmin, njegov najbolji drug, kome su upravo saopštili tu vest takodje je bio presrećen. Ustao je od stola, prišao Nikoli, podigao i čvrsto zagrlio. „Brate moj neka ste mi živi i zdravi, želim vam puno sreće, puno dece...“ redjalo se tako još nekoliko minuta. Taman kad je pomislio da nema više šta da poželi neki glasić u glavi rekao bi mu, ovo si zaboravio. Ni nju nije preskočio. Izgrlio je i izljubio, a kad se na kraju smirio ponovo su svi seli za sto.

Osmesi su im i dalje bili na licu kada je Nikola rekao „Ako te je ovo obradovalo ovoliko, šta ćeš tek reći na to da bih voleo da mi budeš kum“. I s pravom je to rekao, jer Jasmin nije mogao ni da predpostavi da će ga to pitati, ne zato što je možda Nikola imao nekog drugog, bližeg prijatelja od njega, već zato što je još uvek bio pod utiskom prve informacije. „Pa, pa...naravno da prihvatam“, odgovorio je Jasmin. Svi vidno srećni, uzbudjeni što venčanje svakim sekundom sve više napreduje, vratili su se jelu i piću.

A onda se setio. „Vi ste planirali u crkvi da se venčate?“, upitao je Jasmin. Nikola je zastao, viljušku koju je držao u ruci polako je spustio u tanjir. „Da, čoveče, skroz sam zaboravio“. Jasmin je bio musliman, i posle onolikog slavlja, čini se, naišli su na prvi problem. „Pa ništa onda, venčaćemo se samo u opštini“, odgovorio je Nikola  sa velikom dozom odlučnosti , a Dragana ga je bez razmišljana pratila. „Da, da..samo u opštini“ ponovila je ona. Logično je da o ovome nisu razmišljali. Ipak Nikola i Jasmin se znaju dugo, religija nikad nije bila nešto čemu su pridavali pažnju.

Gledali su se tako, jedni u druge, neki kraći muk nastao je za stolom. Jasmin još jednom pogleda svog najboljeg prijatelja, njegovu buduću suprugu i reče „Dobro, dobro, vidite šta je sve potrebno da se krstim. U stvari idemo zajedno. U kojoj crkvi se venčavate“. I dok su pokušavali da mu objasne da nije potrebno, Jasmin je odmahivao glavom. Za najboljeg prijatelja sve, to je bila njegova politika, njegov princip, stav.

Dan, dva, najviše tri su prošla i svi zajedno našli su se u jednoj od beogradskih crkvi. Gužva pred ulazom. „Sigurno neko crveno slovo u kalendaru“ tiho je prošaputao Nikola. A kad su posle nekoliko minuta uspeli da udju u crkvu pred njima se našao sveštenik Petar. Sveštenik, otac, kako god, bio je stariji čovek. Krupnijeg stasa, a znate da za krupne ljude kažu da su po prirodi veseli i razdragani. Ni otac Petar nije odstupao od tog nepisanog pravila. Nasmejan, pozdravio ih je i pitao o čemu se radi. „Mi treba da se venčamo, a moj najbolji drug nije kršten, pa eto...“ i pre nego što je stigao da završi otac Petar ih pozva bliže. „Da li ste sve poneli“ upita ih. „Jesmo oče, jesmo. Ne mora sad, mi to imamo, samo smo došli da se raspitamo“. „Ma nema šta, kad ste već tu, sačekaće ovi ljudi malo, dajte da završimo to odmah.“

Otac Petar je seo, otvorio neku vrstu sveske, deble, sa tvrdim povezom. „Dobro, dobro...reci ti meni, kume, kako je tvoje ime.“ „Jasmin“. Otac je polako, tek za koji stepen, podigao glavu, pogledao Jasmina i vratio pogled nazad na svesku. „Dobro, a kako ti je prezime Jasmine.“ „Hadžibegović“. Otac ponovo podiže glavu, a sad pogleda i mladence, pa opet Jasmina. Verovatno je pomislio da je u tom trenutku bio žrtva neke skrivene kamere. Jasmin Hadžibegović se nalazi u njegovoj crkvi, musliman. A na sve to iz porodice hadžija. „Dobro Jasmine“, nastavio je otac Petar dalje, „kako ti se zove otac“. „Nusret“, odgovorio je, „ali majka je Desanka“. „ A Desanka, dobro, dobro...to je baš lepo srpsko, pravoslavno ime“. Ve

 u tom trenutku svi, i mladenci i kum, ali i otac Petar imali su osmeh na licu.

„Jasmine ti si znači rešio da se krstiš. „Nego šta. Najbolji prijatelj me je pitao da mu budem kum, a oni hoće da se venčaju u crkvi. To je najmanje što mogu da uradim.“ „Lepo. Nego hajde vi dodjite kasnije, posle 13, kad ode sav ovaj narod. Da mi to u miru obavimo“

Tako je i bilo, svo troje napustili su crkvu i ostavili oca Petra veselo začudjenog. Šalili su se kako upravo sad, vrućom linijom zove patrijaršiju i podnosi izveštaj kako ima muslimana koji hoće da se krsti. „Ja da ti kažem još jednom, ne moraš ovo da radiš.“ ponovio je Nikola dok su ispijali kafu. Jasmin koji je sve to prelomio pre nekoliko dana, osmehnuo se blago i nastavio da pije kahvu. Dragana je za to vreme delovala odsutno. Verovatno kao i sve mlade mislio o trista hiljada i jednoj stvari, iako su još davno unajmili organizatora.

Sat je otkucao 13 časova i neposredno zatim našli su se pred crkvom. „Stigli ste“ reče u glas otac Petar. Kako je u crkvi još bilo ljudi, zamolio ih je da se pomere i sačekaju malo. „Molim vas, samo malo mesta, imamo jedno krštenje ovde“. I tako je počelo. Minuti su prolazili, otac Petar radio je već šta treba da se radi. Jasmin je bio glavni akter ovog pravoslavnog, verskog, obreda. Mada je bilo prvi put da se našao u takvoj ulozi, dobro mu je išlo. Bio je miran, sve što je trebalo da uradi naučio je još juče, sve što je trebao da kaže. Ozbiljno se pripremio, jer ništa manje od ozbiljnog nije dovoljno kada je njegov najbolji prijatelj u pitanju.

Krštenje je gotovo. Opran od greha i obasjan svetlošću sveće, prešao je u svetlost novog života sa Hristom i postao sin svetlosti, Vasilije. Drug, prijatelj, a iznad svega čovek. Osoba koja je na Balkanu, još uvek osakaćenog verskim sukobima, verskim fanatizmom, odlučio da se krsti, zbog svog najboljeg prijatelja. Ne mogu, a da se ne zapitam, da li je voda, kojom je očišćen od greha uzalud prolivena, jer može li ovakav čovek uopšte biti grešan. Ja mislim da ne može.