Protiv mašine

Pred svaki septembar, negde krajem avgusta, uvek se u kući Markovića drži kraći kurs. I to ne bilo kakav kurs, već kurs za muško čeljade, čeljade koje nije služilo vojsku, u cilju njegovog uspešnog preživaljavanja godišnjeg odmora svojih roditelja. U početku to je bio jedan kompleksan kurs koji je obuhvatao više predmeta. Od kuhinje preko kupatila, osigurača, pegle i tako u krug. Ponavljalo se to po nekoliko dana, a spremana je i adekvatna literatura.

Sasvim logično najmanje problema je bilo sa kuhinjom, bilo da je reč o spremanju hrane, pranju sudova. Ne kažem da nije bilo problema, bilo ih je, ali nekako su nestajali uz malo Cifa i ozbiljnog angažovanja zglobova. Krompir pire u pokušaju, zejtin koji je prskao po pločicama, Cif zaista sve skida. A šmek pranja sudova Ferijem, i to sa onim sa mirisom limuna, sa novim sudjerom, to je posebna priča. Mnoge čase su ostavile trag na rukama, duboke tragove, bolne, ali šmek je šmek. Kad se na to doda i 80l tople vode koje se potroši za pranje 4 tanjira, 6 časa i nešto viljuška, onda je ugodjaj potpun.

U svakom slučaju gladni nismo ostali. Baci se po neka pljeskavica, belo meso. Kuvala se supa, pasulj...Istina je da se nisam usudio da eksperimentišem poput ćaleta, ono kao, punim lignje svim i svačim, ili npr. da spremim neku skušu, škarpinu. Ali bilo je ribe, odnosno ribljih štapića koliko hoćeš. Vodio sam se onom da je poželjno jednom nedeljno jesti ribu, makar se ona spremala u pola litre zejtina.

Već posle tri dana, od odlaska na svoj prvi godišnji odmor bez svoje drage i mile dece, stvorila se urgentna potreba za pranjem veša. I nije to bio slučaj, ostali smo bez gaća, već nekako, u ta tri dana, uspeli smo da ostanemo bez dosta toga čistog. Dobro, dobro, pomislio sam u sebi, udahnuo duboko, u glavi napravio listu prioriteta i krenuo sa stolicom u kupatilo. Postavio stolicu, odštampao pripremljenu literaturu i seo. Mislim sve to je započeto u kasnim večernjim satima, što se ispostavilo kao velika greška, ali greška koju uspešno ponavljam od prvog susreta.

Veš razvrstan. Odluka je pala, idemo prvo sa belim vešom. Ju, zastadoh prilikom stavljanja u veš mašinu. Ova majica ima neke detalje u boji, šta sad. Neko će reći slobodno nastavi dalje, da li može biti veći blam od ovoga što sam do sada napisao. Jednostavno može, pa neću napisasti kako sam došao do rešenja za svoju muku, sem naravno da je majica oprana uspešno. Prema ranije pripremljenom uputstvu sledi sipanje praška, okretanje programatora, stiskanje ovog, odpuštanje onog dugmeta i na kraju finalno uključivanje. Hjuston imamo lansiranje, u 23:45 po lokalnom vremenu.

Ostavio sam mašinu da radi. Rekoh sebi malo ću da blejim dok završi prvo pranje, predpranje, kako god, pa ću se vratiti da je pustim dalje. Mašina radi, radi, radi, nikako da završi. U moju odbranu mada to nije dugo trajalo, meni su minuti bili sati. Nikako ne smem da zaspim, govorio sam sebi. U jednom trenutku mašina je stala, pa sam prema uputstvu nastavio dalje. I opet čekaj, čekaj, čekaj. Završilo se sve uspešno, opralo, ispralo, izvadilo i stavilo da se suši.

Stan je sačekao roditelje u čitavom stanju, veš opran, sudovi oprani, čisti tepisi, sve je bilo tip top.

Ali godinu dana posle, susreli smo se ponovo, veš mašina i ja. Kao kad vidite staru ljubav koju ste ostavili posle par nedelja zabavljanja. Već dok joj prilazite vidi koliko ste raspoloženi, samouvereni. I pušta vas da uživate u tome, da potpuno spustite svoj gard, da zaboravite na sve one muke i nerviranja dok ste je prvi put „osvajali“. Jedno pranje, drugo pranje, dani polako prolaze. A onda, prilikom pranja peškira, reši da vas podseti kako je to bilo nekad, onda kad ste radili sve, samo da ona bude zadovoljna. Kvrc, krvc, stop!!! Šta je sad, glasno i poprilično nervozno upitah samog sebe. Odem do kupatila i pogledam u mašinu. Voda ne odlazi.

Eto ti sad. Na dva dana pre dolaska roditelja mašina neće da radi. Šta može da bude, gde je zapelo, zašto voda ne odlazi, tri stotine pitanja u sekundi. Malo gugl, malo tetka, malo danas bivša devojka i zaključaj je jedinstven. Filter. Ok, filter, koliko to može da bude teško. Skinem ja sa interneta, da eto priznajem, skinuo sam sa interneta, uputstvo za ovaj tip mašine. Pronadjem gde je filter i krenem da pristupam otvaranju. E malo morgen, rekli bi stari. Ćale je nešto tu čeprkao, pa ja sa mojim nejakim rukama i usadjemim mišljenjem da mi je sudjeno nešto da pokvarim nisam uspeo isti da otvorim.

Preostalo je samo, da izvadim peškire, dobro ih isperem, iscedim i stavim na sušenje. Izgledao sam kao pralje iz starih filmova, koje peru veš negde na reci, pa onda provlače izmedju dva valjka da ih iscede. Vratio se do kupatila i krenuo da rešim sasvim logično, problem preostale vode u bubnju. Iste one vode koja je trebala da ode kroz filter koji nisam uspeo da otvorim. Kako sad. Uzeo sam malu džezvu i vadio tako što zahvatim malo vode pa prospem u kadu. A kada nisam mogao više sa džezvom onda sam, za još malo preostale vode uzeo sudjer. Pa upijaj sundjerom, pa cedi sundjer. Ali, sad već posle više od sat vremena, bio sam uspešan, pobedio sam mašinu.

Svet kakav poznajem vratio se u normalu. Svi naredni odmori prolazili su bez mnogo muke po mene. Mašina kao da je zaboravila sve moje grehove i pomirila se da je naša ljubav uvek bila i biće, samo mali žar koji traje taman toliko da nikad ne postane vatra. A za uzvrat ja ću je uvek braniti od mogućnosti da je Markovići zamene novim, mladjim modelom.