Strogo vojnički, onako kako je
živeo i radio zadnjih 30 godina, tj. više radio nego živeo, moj otac, od mila
zvan Buca upustio se u avanturu pre nekih 10 godina. Avanturu racionalizacije i optimizacije,
sveobuhvatne reforme sistema nabavke i trošenja sredstava za prehranu. Od
paradajza za salatu, preko krompira za prženje, pečenje, pa sve do junećeg
buta, ovog puta, kako je on odlučio, za sve će se znati vreme i mesto.
Krajnje sistematično, rasčlanio
je problem do sitnih detalja, rešen da se svakom posebno posveti, a u cilju
dobijanja sveobuhvatnog sistema koji će, kao krajnji cilj imati šta. Da, motiv
je zaista važan. Ima ih barem dva, možda i tri. Jedan je svakako da se smanje
troškovi. Nema više pohovanog mesa, krompirića, pljeskavica i raznih prženih
mesnih djakonija svaki dan. Sad mora da se napravi takav plan, da svakog dana u
nedelji ima i kuvanog, ima ručka za dva dana, uvek nešto u frižideru za doručak
i tako dalje. Takav plan sasvim sigurno bi kao krajnji rezultat imao smanjenje
troškova. Drugi, za njega možda i bitniji razlog je, što bi sve češće, njegov
odgovor na pitanje „Šta ima za ručak“, bio „ne znam“. I siguran sam da ga je to
pomalo i nerviralo, jer kuhinju je voleo i još uvek voli. Mama ima običaj i
danas da kaže kako će ga sa šporetom sahraniti.
U Excelu je napravljena tabela,
kalendar. Svaki dan ima odredjena polja u koji se upisuju šifre. Ima mesta za
tri šifre, što je i logično, doručak, ručak, večera. Na posebnom papiru, to
valjda vuče još iz vojne škole, legenda. Poseban papir sa šiframa, da
neprijatelj ne može da otkrije planove. Ukratko to je rezultat par dana
mozganja, kako i na koji način, treba novi sistem da izgleda. Primena je
počela, kako to ide u ozbiljnim sistemima kao što je vojska, odmah. Depeša je
poslata svima i očekivalo se da se prema istoj postupi odmah.
Prihvatili smo mi to nekako. Da
se razumemo, niko od nas u ovom sistemu nije ostao gladan, daleko od toga, ali
nismo mi junaci „Male neveste“. To planiranje, organizacija, dobro nije počeo i
ženu da mi traži. Da, da...danas kada imam 30 godina, ovo sasvim drugačije
zvuči nego tad, ali o tome u nekom drugom blogu. Sve u svemu, meni se to, nije
dopalo. Kao što rekoh, prihvatili smo svi, ipak je on glavni, faca, šef,
Kuhinje.
I taman kad sam mislio da će ovo
postati nešto na šta ćemo se navići, a onda, onda tome nema kraja, rešio sam da
se pobunim protiv sistema, i u ime onih kojima je svaki obrok u narednih 30
dana organizovan, kažem jasno i odlučno NE. Jer zaboga zašto bih se ja odricao
svih tih divnih, svinjskih, pilećih, junaćih stvari. Onih koje se tako lepo
kupaju u litri zejtina ili idu u saunu na dobrih 250 stepeni. Kakav kuvani
kupus, paprikaš ili punjene paprike. Za to nisam hteo ni da čujem, a nekako sve
češće, te šife su se pojavljivale. Ne, ne, tome se moralo stati na put.
Odlučio sam da pustim jedan
mesec. Za tih mesec dana, u posebnu svesku pisao sam šta je bilo za koji obrok,
a onda na javno dostupnoj tabeli, tabeli sa šiframa, gledao šifre i upisivao
pored imena obroka. Znači, ako je danas bila sarma, pogledam u plan, „aha,
sarma je šifra 30“, i tako 30 dana, za svaki obrok. Pošto je naučio da čak i
najbolji mogu da greše, da promene strategiju, šifre je u tabelu upisivao
običnom olovkom i posle mesec dana nastupio sam ja.
Svi, za mene bitni obroci,
izvrteli su se u mesec dana koliko sam se strpeo, pritajio. Onda, onda sam uzeo
gumicu i obrisao šifru večere koja je trebala da bude za tri dana, a upisao
šifru za meni omiljeno jelo, prženo testo sa sjeničkim/zlatarskim sirom. Rekao
sam sebi, „ako ovo prodje, idem dalje“. I prošlo je. Onda sam prešao na
ručkove, doručke istina nisam dirao. Deset dana je prošlo, dvadeset dana je
prošlo, a ja sam već sad postao majstor menjanja i unošenja mojih šifri.
Bezobzira trebalo je biti oprezan. Ako se uoči neka nepravilnost, šablon u
obrocima koji se ponavlja, ceo sistem može dodatno biti zaštićen.
Negde na isteknu 45og dana od
početka menjanja šifri, Buca je primetio da mu se neki obroci sve češće
ponavljaju. I sećam se kao da je juče bilo, „Nemoguće, pa testo smo jeli pre
dva dana“. Šta ti je čovek. Nije mi bilo dosta što sam uspeo manje više da
manipulišem jelovnikom, na jedan razumam, umeren način. Ne, nego sam morao, a
kad duša želi onda duša želi, da svoje omiljene obroke ponavljam sve češće i
češće. Stoga i ne čudi što je nedugo posle iznete opaske, shvatio da mu je ceo
sistem provaljen, da ne funkcioniše.
Kad sam mu ispričao tačno šta se
desilo, i kada su njegove sumnje dobile i zvaničnu potvrdu, krivca seo je.
Pogledao je papir, pa mene, još jednom papir i počeo da se smeje. „Pa vidim ja
već par dana, i nije mi jasno, hehe...mali“. „Dobro i šta ćemo večeras za
večeru“ upitao me je, a priča sa jelovnikom više nikada nije pokrenuta.
