Brrrr, brrrrr, jasno se čulo. A
nije pomoglo ni to što sam telefon ostavio na stolici odmah pored glave. Stigla
mi je pošta. Krmeljivih očiju prvo gledam na sat, odavno je prošla ponoć. Ko li
je sad? Poruku šalje agencija preko koje sam rezervisao smeštaj za odmor u
Istanbulu. Ništa čudno prva reakcija, ali hajde da vidimo šta kažu.
Nećete zameriti što neću tačno
preneti ali suština je „Gospodine Miloše, podsećamo Vas da se vaš put za
Istanbul bliži. Rezervisali ste taj i taj smeštaj, od 06.02. do 10.02.“ Kako,
molim, šta? Naglo ustajem iz kreveta, odlazim u kupatilo, umivam se, šamaram po
licu da se i definitivno razbudim, kao da mejl sam po sebi nije bio dovoljan. A
zašto takva reakcija. Pa zato što sam avionske karte kupio pre rezervacije
smeštaja, kupio za mart, za mesec za koji sam verovao da sam rezervisao
smeštaj.
Inače mejl je stigao 29.01. Kakav
februar, pa to je za par dana. Šta sad da radim? Koga da zovem, kako sam uspeo
da rezervišem februar. I dok se po glavi motaju ista pitanja, počinjem da se
prisećam svih onih malih znakova pored puta, koji su odavno trebali da me
alarmiraju da nešto nije u redu. Tu pre svega mislim da poruku koju sam poslao
svom domaćinu u Istanbulu, čestitao mu novu godinu i poželeo sve najbolje, a on
mi odgovara standardno hvala, uzvraća sa svojim čestitkama i kaže, čujemo se
3-4 februara. A bilo mi je čudno, nije da nije, medjutim prešao sam preko toga.
Tri ujutru je. Šta da radim?
Šaljem poruku svom domaćinu, koji naravno ne odgovara jer spava. Da pišem mejl
agenciji? Ako im napišem mejl neće mi odgovoriti do sutra, a ja se što pre moram
umiriti inače neću zaspati od nervoze, vrteću se po krevetu i otićiću na posao
mrtav umoran i nenaspavan. Odlučujem se da ih zovem. Broj je u SAD. Ako niste
znali i kod njih ima čekanje, muzika dok čekate, informacija da će vam se
operater brzo javiti. I kod njih kao i kod nas, 10 minuta vam govori da će vam
se javiti za manje od minut. Da, 10 minuta je prošlo dok mi se nije javila...ne
sećam se kako se zove.
Izneo sam joj svoj problem i
mislim da je htela da se nasmeje. Znam samo da
je pitala „Kako ste uspeli da rezervišete 06.02. – 10.02 a hteli ste
06.03. – 10.03.“ I to jeste interesantno pitanje, istina za nju totalno ne
bitno, ali opet interesantno. Mislim da se odgovor krije u činjenici da sam
pronašao odličan smeštaj za male pare pa od ushićenja nisam ni primetio. Njena
preporuka posle kraćeg razgovora bila je da otkažem rezervaciju i napravim novu
jer datum koji meni treba je još slobodan. Uf, dobro je. Barem nešto pozitivno
za sad. I dalje niko nije rezervisao meni potrebne dane.
Završavam razgovor i mada je bilo
dobrih vesti, ostaje nervoza. U medjuvremenu domaćin šalje poruku da spava i da
je najbolje da se ujutru čujemo i dogovorimo sve. Šta bre ujutru, pomislio sam. I dalje ne mogu da spavam, vrtim
se, nervozan sam. Sreća pa sutra radim drugu smenu, inače bi bilo čupavo. Oko
sat vremena nakon što je sve počelo uspeo sam da zaspim, a nervoznu javu,
zamenili su nervozni snovi. Razni problematični scenariji kako će sve na kraju
ispasti vezano za ovaj put.
Jutro je. Već oko 09.00 po našem
stiže poruka od domaćina. Na kraju, uspeli smo sve da rešimo. Rezervaciju sam
promenio, nešto malo i dodao para, jer ipak greške se plaćaju pa nije uredu da
ovaj put bude izuzetak. Ako više ne bude nikakvih problema, 06. marta ukrcavam
se i krećem put Istanbula. U stvari odoh prvo da proverim, možda sam sada
rezervisao za april.
