Suzuki Svift

Bezgranicna zona pipkanja

Imam prijateljicu koja ce siguran sam nakon ovog teksta da me pozove i da kritijuje. Prvo i najvaznije sto sam je uopste spomenuo, a drugo zbog naslova koji po njoj verovatno ne odgovara. A radnja price se odigrava na vrlo obicnom mestu u vrlo obicno vreme za takvo mesto.

Red, pasoska kontrola, gomila umornih i negativno raspolozenih putnika. Neki zbog toga sto se odmor zavrsio, neki zato sto je sluzbeni put prosao lose, a neki prosto jer su jos uvek zauzeti uvlacenjem svojih majica i kosulja u pantalone, ubacivanjem kaisa, sniranjem pertli. Da, odlazak na aerodrom danas sve vise lici na odlazak kod doktora, skidanje, rentgen.

E u takvom, multi etnickom, redu nasao se jedan momak i njegova devojka. I sad verovatno kao i vecina mladih, standardno drzanje za ruke, osmesi, po neki poljubac tek da se zna, da izmedju njih ima nesto posebno. Stidljivo ona gleda, malo levo, malo desno, a nikako iza sebe, jer tamo ima sta i da vidi, sve sama nasmejana lica. Medjutim s njim, e pa s njim je to druga prica. Nemirna mu glava non stop, slusa, snima sto bi rekli stari, a oci mu lete na sve strane, i sad kad malo bolje razmislim cudno mi je kako ga nisu zadrzali. Decko je bio totalno sumnjiv. Verovatno kad se uverio da iza, sa strane i ispred, ali ipak najvaznije iza ima gomila ljudi, pa izmedju ostalog i „nas“ Srba, pocinje!

Prvo je krenula ruka, naravno zatim struk. Onda su do pre neki minut pucketavi poljupci u usta postali zanosno socni francuski poljupci, a kako onda stati. Ponesen ceznjom, strascu on nastavlja dalje, a ona se totalno prepusta. Predah, vikalo je njeno zadihano, kranje uzbudjeno i presrecno lice, a ipak sve vreme i jedno i drugo cute. Red i dalje stoji, i ono sto za nas ostale deluju kao sati, za njih, e za njih je to nesto sasvim drugo. Za aerodrome inace kazu da tu mozete videti one prave, istinske emocije, kad se ljudi rastaju, kad se ljubavnici sastaju, brizne majke kada prate decu, presrecne bake i deke kad im dolaze unici i unuke. Tako da na prvi pogled ovo i nije tako cudno. Nastavljaju oni dalje,  scene postaju sve, hm, napornije. Pocinje hvatanje za straznjicu, pa oni prljavi pogledi, i scene koje su do malo pre podsecale na neke romanticne holivudske filmove, sad postaju holivudski ali ni malo romanticni. Pocnjem da razmisljam o cemu sam ja to mislio do malo pre, kakve emocije, ipak ovo dvoje se ne rastaje, sta vise em su bili zajedno, em su i dalje zajedno, a jasno je da tamo gde idu, da ce i tamo biti zajedno. Nastavim onda i dalje da mislim, cekaj ako su bili nekoliko dana zajedno, zar se nisu izljubili dovoljno, ako vec nisu nista drugo pametnije radili. Da li on u stvari dize pritisak nama ostalima iza njega, ono kao, sto sam baja, sa zenskom sam u redu, ljubimo se, a vi grlite vas rucni prtljag. Red je pocao da se pomera. To ih je malo zaustavilo, vise njega, non stop on je bio vrednica, mislim tako i treba, covek je preuzeo inicijativu. Jos samo dve osobe pa dok jedno od njih ne udje do policajca, e kad bi ste znali koliko samo covek moze da ispipa za dve pasoske kontrole, i gde sve moze nekog da ispipa. Sledeci, pokretom ruku, jasno je signalizirao policajac, ona udje prva naravno. Vadi pasos, italijanka. Strast je to. Ulazi on, vadi pasos, e on je domaci, nas, sumadinac rekli bi neki.

Razmislim dobro onda o svemu, sta smo to gledali zadnjih nekoliko minuta, da li je moguce da nisu mogli da izdrze, da u gradu ljubavi nije bilo dovoljno ljubavi pa se preselila i na aerodrom. Kada i da li smo zamenili intimu, udobnost sopstvenog doma ili pak hotelske sobe za ambijent pun publike i bljestavih svetla. Sve veci broj rijaliti sou programa pomutio nam je sistem vrednosti i zavirivanje u tudju intimu, ali i spremnost da istu podelimo sa drugima, postalo je nacin zivota. Ovaj mladi, srecno zaljubljeni par nastavio je gde je stao u onome sto cu ja nazvati bezgranicnoj zoni pipkanja.

Smisao za humor srpskog granicnog policajca

Iznenadjujuce velikom brzinom priblizavali smo se Skoplju. Kusetlija je jos u Solunu nas vagon, spavaca kola, zakljucao iz bezbednosnih razloga. Rane iz 1999. godine ni danas nisu zarasle, a tek tada bilo je cupavo deliti voz sa albancima, a kamoli isti vagon. Poprilicno siguran da se nista nece desiti setao sam uskim hodnikom vagona i u mrku brdovite Makedonije trazio obrise civilizacije, trazeci svetla makar i nekog auta koji krivuda lokalnim putevima.

Dolazak pred Skoplje, voz pocinje da usporava...i kao sa neke lose razglednice docekuje nas prvo gomila automobila skrivenih od ostatka grada, do kojih vodi samo sporedni put jos sporednijeg puta. Saznajem da je to mesto za one pune ljubavi ili pak za one punih novcanika, za one koji ljubav trebaju i za one koji tim istima tu ljubav prodaju. Skoplje i peron...krace zadrzavanje ali dovoljno da se baci pogled na grad, grad koji i kad spava obasjan je svetlom Milenijumskog krsta sa planine Vodno, ah planina...kako to cudno zvuci. Meni je to vise nesto poput nase Avale. Krecemo dalje, ostavljamo grad za sobom i jos jednom tonemo u nepregledni mrak. Vratio sam se resen da probam da odspavam malo, namestio sam krevet i skonio zavesu. Nebo se polako razvedravalo, kakva simbolika za coveka koji se vraca kuci, kao da neko ili nesto zeli da mi kaze dobro dosao, kao da neko ili nesto zeli da bezbedno stignem...

Granica, uobicajna procedura, pasoska kontrola, carinik, sve prolazi kako treba. Hladan vazduh doduse sve vreme osecam na vratu, neka jeza me obuzima jer znam da sam tako blizu naseg Kosova i Metohije, u zoni gde je aktivna teroristicka organizacija koja sebe naziva Oslobodilackom vojskom Preseva, Medvedje i Bujanovca. Krecemo dalje, lezim i misli mi se ponovo gube, negde gore, u zvezdanom nebu moje predivne zemlje, kad...iznenade samo nekoliko desetina minuta posle granicnog prelaza, naizgled medju sumom voz staje. Jos uvek ne razmisljam, jos uvek misli mi lutaju u naucnoj fantastici, svemirskim putovanjima...“Ima li Srba u vozu“ procuse glas, jasno albanskim naglaskom, kroz vagon. „Hajde Srbi, ustajte“ Mometalno sam se teleportovao nazad u realnost, izgubljen i u trenutku prestrasen svim mogucnostima za zavrsetak ove price. Jos uvek je to zona dejstvovanja terorista, jos uvek nase snage bezbednosti drze rastojanje od administrativne linije 5km...da li je moguce da su oni, „siptari“ zaustavili voz, da li je moguce da ce se ovo putovanje zavrsiti ovde. Priznajem isao sam i mnogo dalje u razmisljanju, strah me je obuzeo i tu vise nije bilo pomoci. Glas se spolja i dalje cuo, polako se priblizavao i uvek zahtevajuci istu stvar od putnika Srba...da ustanu i da se probude..Dolazi do mojih vrata, lupa, za cudo polako, ponavljajuci na srpskom ali albanskim naglaskom...“Budjenje Srbi“. Gledam u vrata sa nevericom, ali s obzirom da sam se pozdravio sa svima sa kojima sam trebao, barem ja sa njima ako ne i oni samnom, otvaram vrata. Na prvi momenat ne vidim nista, jako svetlo iz hodnika totalno je iznenadilo moje oci vec duze naviknute na mrak, ali svakom sekundom video sam sve jasnije i sve vise bilo mi je jasno sta se dogadja.

Srpski policajac, granicni policajac, u pratnji kolege i kusetlije kontrolisao je ponovo putnike i dokumenta. E sad, kako znam da je Srbin, pa hvala Bogu da se neko setio davno i stavio im plocice sa imenima, mislim da se jedan od njih prezivao Bojovic, a drugi....ma nije ni bitno. Da sam imao rep mahao bih od srece i hrabro sam poceo da zaboravljam svaki sekund, minut straha dok na vratima nisam ugledao doticnog. „Pasos“ rece on meni. Izvadih i pruzih mu, onako pospano ozbiljnog lica. On pasos pogleda, vrati i nastavi dalje. 

BusPlus na zapadni nacin...

Dosao je i kraj odmora. Probudio sam se rano, koferi su vece pre vec bili spakovani, a ostalo je samo jos odluciti kako otici do aerodroma. Ceo odmor je bio na budzetu, a sada na dva sata do poletanja aviona resio sam da pokusam da sacuvam koliko toliko evra. Ludost?! 

Ostavio sam pare za smestaj pored TV, poslao gazdarici poruku i krenuo ka vratima. Odluka je pala. Idem metroom na glavnu zeleznicku stanicu pa sta mi Bog da. Ako ne stignem ili ne pronadjem neki voz, sescu u neki satl autobus ili taksi. Na kiosku sam kupio kartu za javni prevoz, 100 minuta kosta 1,5 evra, i uputio se ka metro stanici Ottavia. Tockici kofera stvarili su buku na gotovo pustim ulicama, radnje jos nisu radile, a s vremena na vreme naleteo bih na nekog imigranta koji se spremao za jos jedan dan ulicne prodaje "markirane robe". Metro, kako je to dobra stvar, samo sto sam se spustio pokretnim stepenicama eto ga, a za jos 3 minute eto i stanice Termini. U to vreme na Terminiju ne radi nista, a sem italijana koji zure u razne periferne delove Rima na posao, jedini koji se nalaze na stanici su kolege turisti. Posle nekoliko minuta pronalazim peron ekspresnog voza koji vozi od Rima do aerodroma FCO. Kupujem kartu na automatu. I sada, naravno ne citam sve...bitno je karta je izasla, ja sam kartu kupio. S takvom "ne validiranom" kartom, zurim ka vozu nekoliko desetina metara udaljenom. Jer ako italijani postuju red voznje isti krece za pet minuta. Ulazim, sedam i odmah primecujem, na crvenoj nalepnici, belim slovima, ispisano "Karta mora biti validirana, ukoliko je ne validirate, placate kaznu 100 evra"...Hm..sta, kako?! Gde? Voz jos malo krece. Italijan, putnik kao i ja, videvsi sve dugine boje na mom licu, jer secate se one price o budzetu, resi da mi pomogne, izvadi olovku i upisa datum. Kondukter ulazi, zacuse pistaljka, vrata zatvorise i voz krenu. Kako se kondukter priblizavao meni, osoba ispred ustade i ode. Crn covek, ko noc. Secam se i sada kao da je juce bilo kako mi je kroz glavnu prosla jedna kratka i vrlo prigodna rec za opis situacije "svercer". Kondukter je nastavio svoj posao i otisao u istom pravcu kontrolisuci karte. Afrikanac se vratio, ali gle cuda za njim i kondukter. Iako italijanski uopste ne govorim, jasno je bilo sta je usledilo. "Kartu", "nemam", "dokumenta"...on izvadi nesto sto lici na nase biometrijske licne karte, ali koja i definitivno nije italijanska...Kondukter uze dokumenta, ode do vozaca ekspresnog voza, znaci voza koji nigde do aerodroma ne staje, i nastavi svoj posao, ljubazno u prolasku obavestavajuci afrikanca da ne napusta svoje mesto. Kad je zavrsio vratio se do vozaca i onda do njega, afrikanca, vratio mu dokumenta i kaznu. A onda spektakl, spektakl za nekog do dolazi iz zemlje gde je biti svercer moda, kul, in..iz zemlje u kojoj putnici koji placaju preko 3000 dinara svoju mesecnu kartu, podrzavaju one koji ne placaju nista i jos su drski da to javno iznose. 

Expresni voz je stao!!!! Zaustavio se na samo njima poznatoj stanici, koje nema ni na mapi. Pazljivo sam posmatrao sve, samo jedna vrata su se otvorila, kondukter je prisao afrikancu i zamolio ga da napusti voz. Vidno ne raspolozen, uzrujan, prvo nije hteo, ali ne zadugo on ustaje i izlazi, vrata se zatvaraju i voz nastavlja dalje. Naravno do aerodroma nigde vise nije stao.

Tu sam se zapitao, da li je moguce da kod nas vaze neki totalno drugi sistemi vrednosti. Da li je normalno da u jednoj zemlji svercer bez asistencije komunalne ili bilo kakve policije napusti vozilo, da expresni voz stane zbog njega?! Kod nas ne samo sto nije hteo da izadje, vec je bio i bezobrazan, vredjao, a razularena masa putnika navijala je nista cudno, upravo za njega. Mada moj zivot nece nista biti bolji ako ikad i udjemo u evropsku uniji, ne mogu, a da ne pomislim, da mozda upravo zbog ovakvih stvari mi treba da tezimo ka clanstvu. Ali sam siguran da ako i odlucimo da ne udjemo, to nece biti zbog odbrane integriteta i suvereniteta Srbije, vec zbog toga sto bi to podrazumevalo da bi morali da se menjamo, a da bi za nase ponasanje snosili odgovornost, a vrlo cesto i visoke novcane kazne.