Dobri moj

Dobri moj, danas mi trebaš, više nego ikad. Danas mi trebaš kao onda, pre više od godinu dana, kad smo se prvi put sreli. Trebam te, da zajedno izadjemo iz ovog mesta gde se nalazim. Iz neke dnevne kolotečine, one koja ubija čoveka. Trebam te, da odvažno zakoračim napred, da razbijem to i okrenem se nečemu drugom, lepšem. Ako me nisi zaboravio, dobri moj, ja ću sigurno doći da te vidim. Ako pamtiš i dalje to naše vreme, opet ćemo da pričamo, kao nekad. Možda i da prošetamo dobri moj. Ko zna. Samo me sačekaj, a ja, ja ću sigurno doći.

Dobri moj, pamtim svaki sekund našeg vremena. Kako bih mogao da zaboravim. Upoznavanje sa tobom je već samo po sebi bilo specifično, drugačije. A o kasnijem druženju i da ne pričam. Sećam se tog prvog susreta, koliko si ti bio nervozan, uplašen. Koliko sam tek ja bio uplašen. Mislio sam dobri moj, da će se neko od nas povrediti tad. Možda je problem što nas je bilo više, a ti sam. Možda smo previše napadno ušli u tvoj prostor, tvoju sigurnu zonu. Možda je neko od nas čudno mirisao, ne znam. Znam samo da smo tad rešili, da sam ja rešio, da s tobom nešto mora, treba da se radi. Jer imao sam utisak, a i drugi su, da veneš u ta četiri zida, da gubiš sve ono što jesi, a to je strašno. To je zatvor bez osude.

Zbog tebe dobri moj bio sam spreman i na prelom. Zbog tebe, zbog sebe. Koliko ti nisi znao da ti ja trebam, toliko sam počeo da shvatam da ti meni itekako trebaš. Ta prva jurnjava, to rvanje s tobom, nas dvojica protiv tebe jednog. Pobeda koju smo odneli u toj borbi, ispostaviće se biće samo prva u nizu koju ćemo izvojevati, ti i ja zajedno. Pobedu protiv propadanja, protiv ništavila, pobedu protiv surovosti života. A nije ti bilo pravo tad. Videlo se po tebi. Bio si ljut, pun energije i želje da nam se svima suprotstaviš. Ali ipak, nekako, počeo sam da dopirem do tebe dobri moj. Počeo si da se menjaš, da sazrevaš, doduše i dalje jako tvrdoglav, ali spreman, tek ponekad na kompromise.

Trebalo je dosta strpljenja da se probije oklop koji si zbog grešaka drugih, zapostavljanja i nemara, podigao oko sebe. Nisam hteo da te ostavim u ta četiri zida, ne dok sam ja tu. Borio sam se, učio, čitao, gledao, onoliko koliko sam mogao, najbolje što sam mogao. Bio si nepredvidiv, a i krajnje originalan. Koliko si mi puta pobegao, kako si mi pobegao. I dalje su gotovo nestvarne scene tvog bekstva iz prostora, ispod ograde. Kao na filmu. Bože, kako sam se samo uplašio. Video sam te tad, skoro u centru Barajeva, a mene kako bezuspešno idem za tobom i pokušavam da te zaustavim. Srećom vratio si se nazad u svoju sigurnu zonu.

Mnogo toga sam ti dužan dobri moj. Kad bismo merili u tonama šargarepe, imao bi doživotno šta da grickaš. U jako kratkom vremenskom periodu oporavio si me i spremnog poslao u nove pobede, a ja, ja sam tebe zaboravio. Sramota me je da priznam, ali sam te ostavio, otišao. Ne zbog tebe dobri moj, nego zbog nekih drugih, ljudi, razloga. Možda zato sad ne bih trebao ni da dolazim. Jer ako si me zaboravio, zar bi mogao da se ljutim na tebe. Onda kad sam trebao da ostanem, ja sam otišao. Oprosti mi dobri moj, ti to nisi zaslužio. Oprosti mi ako možeš i budi mi opet prijatelj, drug. Nadji snage da zaboraviš moju izdaju i da se setiš svih onih trenutaka, mnogo više od ovih o kojima sad pišem. Pomozi mi opet, ako hoćeš, ako želiš. Za neka dobra, stvara vremena.

Dragi prijatelju

Nisam ništa svesniji u odnosu na juče. Možda samo malo bolje razumem tvoju muku. Priznajem da nisam ni siguran hoću li ikad promeniti svoj način razmišljanja, svoje navike, ali i to što pišem sada o tebi, veruj mi, za mene jeste nešto novo, drugačije. Sve to zbog uticaja nekih ljudi, dragih ljudi, ljudi koji s velikim entuzijazmom i požrtvovanošću biju bitku za tebe, za tvoja prava. Jer čak iako nikad tebe u potpunosti neću razumeti, njih, njega, zaista poštujem i ne mogu, a da se ne divim predanosti s kojom je ušao u tu borbu. Kažem, teško da ću se promeniti, ali zašto onda pišem? Čemu ovo pisanje, ako ne da nešto promeni, kod mene, ili možda kod vas, koji ćete pročitati ovaj tekst.

Ne znam. Barem nisam siguran. Zatekao sam sebe pre neki dan, kako me dotiče ta patnja kroz koju prolaziš. Svaki video koji je on objavio bio je dovoljno težak, da čovek ako ništa drugo zastane malo, odvoji vreme i zapita se, kuda to idemo kao civilizacija, kao bića koja mogu i treba da teže empatiji. Zar je moguće da dozvoljavamo da se pred nama, a zarad nas odvijaju takvi užasi. Ili možda očekujemo, ako već tako nešto postoji, da bude „humanije“, da bude nešto što ćemo kao krajnji korisnik moći da svarimo i nadjemo opravdanje za sve to što smo videli. Ne znam. Ne mogu sebe da zamislim kako menjam tu naviku. A opet da li bi i promena navika zaista tu stala. Šta je s onima koji će tebe zameniti, da li i oni, one, zaslužuju našu empatiju iako naizgled nisu svesni kao što si ti. Zar u velikom planu stvari, svako od nas nema svoju ulogu koju igra, za neki deo životnog kruga vitalnu i nemerljivu.

Dragi prijatelju, ja mogu sad samo da ti se izvinim. Mogu da kažem, da mi je žao zbog svega. Ne zaslužuješ ništa od onoga što ti se radi, bar ne onako kako vidim u snimcima koje objavljuje. Taj poredak stvari o kome smo pričali, dal on bio Biblijski, naučni, evolutivni, je ipak nešto zbog čega si ti tu gde jesi, a mi, ja, tu gde smo. Verujem da smo kao potrošačko društvo, došli do tačke da u svemu moramo da imamo hiperprodukciju. Da nam je život postao potreba za tim da utolimo tu veliku žedj, žedj za materijalnim, žedj za sitnicama. I ti si dragi prijatelju, žrtva tog potrošačkog društva, te hiperprodukcije. Zato možda, možemo makar malo da te poštedimo. Makar malo da se promenimo, da tas na vagi života, makar malo predje u tvoju korist.

Ali nije to jedina borba koju ovi ljudi, i moj dragi prijatelj medju njima, vode za tebe, za tvoja prava. Ta borba je šira i veća. To je borba u koju oni, on, bezrezervno veruju. To je borba i za tvoje prijatelje koji nisu iskusili ništa bolje od onoga što ti doživljavaš. Njihov put se ne završava kao i tvoj, možda je popločan dobrim namerama, ali podjednako je strašan, podjednako je  bolan. Njihova nevoljna žrtva je utoliko možda značajnija jer je u ime nauke, napretka, boljitka za čovečanstvo, ali da li zaista može biti boljitka uz tolika stradanja.

Toliko je jednostavno i komplikovano u isto vreme. Možemo da pričamo sada o vrednostima, empatiji, svesti, ali činjenica je koliko god njihova borba bila velika i značajna, iskreno verujem da će ceo pokret izgubiti. Žao mi je što ćeš cenu njihovog neuspeha, a tvrdoglavosti drugih platiti ti. Ili možda bolje rečeno, žao mi je što ćeš tu cenu nastaviti da plaćaš na način koji nije dostajan ni tebe, a ni mene. Možda, samo možda, možemo nekim sitnim promenama u svakodnevnom životu da promenimo stvari makar malo na bolje. Možda, samo možda, možemo da ti odamo priznanje, tebi, tvojim prijateljima, na žrtvi koju podnosite, na vašoj nevoljnoj žrtvi. Možda, ali sasvim sigurno, treba da ti odamo priznanje, što bez tebe pitanje je kako bi danas izgledalo čovečanstvo.