“Šta
radiš to?”, baš tako bih ga upitao da sam mogao, da sam znao da
će mi odgovoriti. Pitao bih ga iako je samo prolazio pored mene,
iako je jedan od mnogih koje često vidjam. Možda još uvek ne jedan
od stotine, ali svakako jedan od desetine onih koji kruže našim
gradom, boreći se za svoju dnevnicu, za svoje parče zemlje, za
svoje mesto pod Suncem.
Njegova
sudbina je takva da i danas, u svojim poznim godinama on radi. Gonjen
bičem svog poslodavca, svog gazde, on kroti drumove našeg grada,
radeći za njega i za ono malo, premalo što na kraju dana dobije. On
ne zna, više ne može ni da se seti, kada je njegov lični pakao
počeo. Sa setom se seća da je nekad bio poštovan, da su se o njemu
brinuli, da je imao budućnost. Danas toga više nema, danas njegov
pogled je usmeren pravo, pravo na put koji mu je trasirao gazda. Put
bez perspektive, put bez nade, put sa kartom u jednom pravcu.
Medjutim
on ponosno odoleva. Još uvek on čvrsto korača. Još uvek radi iako
je svoju penziju odavno zaslužio. Ko zna, možda je to bolje od
alternative, a možda to uopšte i nije neki izbor, jer ovaj prelepi
konj, nekada pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova zaslužuje
da posle više godina službe ode negde, negde daleko od rada, daleko
od klanica. Zaslužuje mali deo ove naše lepe zemlje gde će u miru
dočekati svoje poslednje dane.
