Peto jaje

Mislim da sam u zadnja tri meseca možda ušao jednom u autobus. I ne, nisam se to vreme vozio kolima, s obzirom da auto stoji na parkingu ne registrovan. A nisam išao ni taksijem, već bicikl ispod sebe i pravo na drum. Radni dan, vikend, posao, vreme i mesto nisu bitni. Svugde sam išao na sopstveni pogon i svugde sam stizao bez ikakvih problema.

I tokom ta tri meseca, a naročito kada sam radio drugu smenu, slušao sam od svojih roditelja, ali i kolega „što ne nosiš kapu“, „budalo stavi kapu na glavu“ i slične primedbe i opaske, s namerom da mi se skrene pažnja kako ne vodim dovoljno računa o svom zdravlju. Da su upravu, upravu su. Nije da mi je pozlilo, ipak vožnja do posla je svega 25 minuta, ali da bi mi kapa, kačket, dobro došla, naročito kada prelazim preko mosta, to svakako.

Sve u svemu, nikome ne zameram na komentarima, kao što rekoh, dobronamerni su. Ali mi komentari mojih roditelja ipak nisu jasni. Naime svi koji me znaju duže, a gde ćeš duže od onoga što te znaju roditelji, znaju i za moju, hm, specifičnu glavu. Još davnih, ranih devedestih, možda čak i kasnih osamdesetih, dok sam živeo na petom spratu u bloku 38, nadimak mi je bio peto jaje.

Jasno, peto jer živim na petom spratu, jaje, e to jaje ima veze upravu s glavom. Razume se meni je moja glava uvek bila normalna, lepa, dostojna jednog Pikasa, Monea, Rembranta, ma svih njih zajedno. Medjutim ostali, kako već to ide, videli su sve ono što ja nisam. A to je čudan, gotovo elipsoidan oblik glave, koji ih je sve podsećao na jaje. Kakvi su sve nadimci mogli da budu i koliko su samo zlobni mogli da budu, ovo sa jajetom i nije bilo tako strašno, a svakako nije ni uticalo posebno na mene. Dobro, mislio sam tad, peto jaje, pa šta.

Mogu reći da sam čak zahvaljujući tom nadimku i sam postao svestan svoje glave i načina na koji je oblikovana, a i informacija da sam na svet došao carskim rezom dobila je i svoje opravdanje. No da se vratim na priču. Vreme je prolazilo, mi smo se preselili, deca su se promenila i porasla. Peto jaje nije više bilo aktuelno, čak i pomalo zaboravljeno.

Gotovo 10 godina posle zadnjeg izgovorenog petog jajeta, našao sam se u Mek Donald restoranu, na svom prvom radnom danu. Ne sećam se sad kako je sve tačno išlo. Razgovor sa menadžerom, pokazivanje zajedničkih prostorija, zaduživanje bedža. Sve u svemu, kada sam obukao uniformu i krenuo hrabro u nove radne pobede, čulo se kratko, jasno, otresito, „Markoviću, stani“. Okrenuo sam se, pogledao iza sebe kad tamo, menadžerka. „Gde si ti pošao bez kačketa“, upitala me je. Uz blagi smešak odgovorio sam joj da sam rekao, ali da me niko nije slušao, ta kapa, na moju glavu, taj film neće gledati. I dodao sam, ne zato što ne nosim kape, kačkete, već da im je dovoljan jedan klovn u restoranu.

Očito je mislila da lažem, da iz samo njoj znanog razloga ne želim da stavim kačket na glavu, jer nedugo posle mog izlaganja, moje tužne životne priče, uzima kačket i pokušava da mi ga stavi na glavu. Već u prvom pokušaju jasno je da to zaista neće ići tako lako. Sa onom trakom na kraju, podešenom negde na sredinu, kačket uopšte nije mogao da se stavi na glavu. Počela je da ponavlja više puta, sebi u bradu, „ma ovo je univerzalno“ i pokušavala sve rupe dok nije stigla do zadnje.

Tu smo već imali publiku, saučesnike u pokušaju. Sad  već jedna menadžerka, dve hostese i radnik pokušavaju da mi navuku kačket na glavu. Pozadi je podešeno na zadnju rupu, a i dalje glava pruža snažan otpor. Navlače svi, svako je dohvatio po neki deo kačketa, a svo to vreme ja stojim, ćutim, i pomalo se smeškam. A onda, sve je prestalo, menadžerka me je pogledala i rekla „Eto, vidiš da može da stane. Ajde sad na posao.“

Dovoljno je reći da je ono slomljeno jaje bolje stajalo Kalimeru nego meni njihov uspešno navučeni kačket. Keče da sam nosio bolje bi mi stajalo. Jednom rečju smešno. E sad, s obzirom da su me plaćali da radim, nije mi bilo teško da ga nosim. Uf, šta me briga. Njihovu uniformu, njihov logo na istoj, što bih se ja stresirao. Ali svaki put kada bih stavio ispred ogledala, uvek, ali uvek bi se nasmejao samom sebi.

Kasnije kako je vreme prolazilo, a rad u Mek Donaldu se završio, bilo je prilika za neke nove šale, neke nove nadimke. Rodjeni otac je voleo da me zeza, kako će me osloboditi vojske jer neće moći da nadju šlem za mene.  Danas je tih šala istine radi sve manje, gotovo da ih i nema. Ko zna, da moram da nosim kapu na poslu, verovatno bi nešto od materijala isplivalo, a ovako, tek ponekad, s nekom vožnjom bicikle i jakim Suncem, ja se setim jednog jajeta, koje je živelo na petom spratu.

Poljubite me u dupe

Trendovi, samo trendovi, najbitnije je biti u trendu ma o čemu god da se radilo. Tako i moji roditelji. Evo, primera radi, ja sam u maminom stomaku već šest meseci, a još uvek mi nisu dali ime. Nisu počeli ni da razmišljaju. Pitam se pitam, ko koči, mama ili tata. Druge bebe mi kažu da je to sad moderno. Mame čekaju porodjaj pa tek onda, onako iznenadjene, biraju ime.

Valjda nisu u tom fazonu. Iskren da budem pomalo se i ljutim. Nisam ja više mali. Jednom za promenu mogao bih da čujem umesto „beba“, „dečak“. To sam zaboravio da vam kažem, dečak sam. Možda ste ovo saznali i pre mojih roditelja. Ne, ne, sigurno ste saznali pre mojih roditelja, a ispričaću vam i kako to znam.

Mama i tata su se upoznali, venčali i sve već kako to ide. Jednog dana, mama je shvatila da sam se pojavio. I onda standardno, lekari, pregledi, manje promene u životnom stilu, a sve da bih ja mogao nesmetano da rastem i da se razvijam. Polako su prolazili dani i dok si trepnuo, eto i treći mesec i novi pregled kod lekara. Moj prvi ozbiljni susret sa ultrazvukom. Onih ranijih se ne sećam, ipak sam bio mali.

Položaj „slobodni stil“, mama je verovatno legla. Nedugo zatim razni zvukovi počeli su da dopiru do mene. I nije to kao kad se tata priljubi uz mamin stomak i krene da peva, inače jedva čekam da izadjem, progovorim i da mu kažem da ne zna da peva. Ovo je neki jednolični zvuk i šeta na sve strane. Pomalo i golica. Kad je sve prošlo, priljubio sam se uz stomak i slušao. Priča doktor mami, kako je sve dobro, otkucaji, i gomila nekih meni nerazumnih reči. Ali shvatio sam da su me gledali.

Drugi pregled kod doktora, opet zvukovi. I opet mama priča sa doktorom, tata je isto tu. Ponovo je sve uredu, istina opet neke nerazumljive reči i izrazi, ali po reakciji mame i tate jasno je da problema nema. Taman kad su se spremali da pitaju za pol, neko nov se pojavio, počeo da priča sa doktorom, a mama i tata su izašli. „Hej, stani, čekaj“ vikao sam, ritao se. „Zar ne želite da znate da sam dečak“. Mama me samo pomazila par puta, nasmejala se i zajedno su izašli na vrata.

Ma dobro, sledeći put valja neće zaboraviti. Kad ono, sledeći put nikako da dodje. Slušao sam pažljivo tih dana šta se dogadja. Prvo doktor nije bio tu. Otišao je na našto što se zove odmor. Kasnije mama nije mogla. Bili smo u poseti kod neke tete, koju mama zove mama. Ta teta i još brdo nekih teta pritiskali su mamu, pritiskali mene, govorile mi kako ću biti lepa beba, pevale mi i svašta nešto...i onda „kladim se da će biti devojčica“, „ma ne, biće dečak“. Predlagali su mami svakojaka imena, a ona, ona je samo slegala ramenima jer još uvek nije znala da li ću biti dečak ili devojčica.

To me je pomalo i nerviralo. Mislim, ja znam da sam dečak. I hoću kad dodjem na svet, da mi daju lepo ime, ime za dečaka. Ne bih u poslednjem trenutku da mama i tata smišljaju pa u panici da mi daju neko...recimo čudno ime. Ovako je bolje, na vreme. I da su saznali verovatno bi mi i sobicu spremili. A sve one tete više me ne bi zvale devojčicom. Počeo sam da osećam i maminu potrebu da sazna. Sad je već nju i tatu toliko interesovalo, da su lako našli prvi termin kod lekara. Malo ih je i teta koju mama zove mama pritiskala. Čuo sam kako je kritikovala mamu što još nije saznala.

Pa dobro, kad je već tako, hajde idemo kod lekara. Slobodni stil poza, mama u ležećem položaju. Jasan znak da se sprema zvuk. Sad već znam će im zvuk reći da sam dečak i onda, odjednom, pomislio sam, a zašto da sad oni znaju. Sad je njima bila žurba, sad su oni hteli da znaju. E pa ne može. Pre nego što je zvuk počeo da se čuje, brzo sam se okrenuo ledjima u pravcu iz kog inače dolazi zvuk. Nego šta nego da ću da sakrijem pišu, nek se pitaju još malo.

U medjuvremenu u svetu van stomaka teta koju mama zove mama, dobija SMS poruku od tate. „Pregled je prošao, sve je OK, beba je okrenula dupe“

Bucket list

Svako od nas u jednom trenutku počne da razmišlja o svim onim stvarima koje je sanjao, hteo i želeo da ostvari, ali iz nekog razloga nije. Istina je da se kod nekog to desi pre, kod nekog posle, ali bez obzira u jednom trenutku svima nama se to desi. Danas, kada imam 30 godina, možda malo drugačije gledam na te teme, jer istini za volju i ovih 30 brzo je prošlo.

Bucket lista ili lista poslednjih želja, stvari za uraditi pre smrti, ne mora uopšte zvučati tako depresivno. Naprotiv inspirisan istoimenim filmom, ali i raznim životnim situacijama raznih ljudi, odlučio sam da ovome posvetim malo vremena. Jedno je sigurno, ako i sastavim takvu listu ona ne treba da me podseti šta sve nisam uradio, već da mi bude podstrek i da snagu da sve stvari sa liste uradim, doživim.

Moja Lista, ako bih je danas pisao svakako bi sadržala i nju. Biti sa njom..to ružno zvuči, barem za ovakvu listu. Mnogo je komplikovanije od biti, mnogo komplikovanije od prostog deljenja prostora i vremena. Umesto toga, rećiću samo da je ona na broju jedan, jer nekako svi ostali brojevi gube smisao ako se ne podele s nekim. Hm, shvatite jedno, naročito vi koji me znate, one ne mora imati ime, ne mora imati prezime, ni lik. Ona je poput same liste, motivacija, želja, pokretačka snaga.

Broj dva ili tri, možda četiri ili pet, sasvim je svejedno, bilo bi jahanje. Danas sam baš pričao sa jednom koleginicom o tome. I mada se slažem sa njom da je reč o skupoj aktivnosti, nekako u ovom trenutku, naspram svih onih drugih želja, ova zvuči totalno na dohvat ruke. Imam neku viziju jahanja kroz Košutnjak u rano jutro ili u sumrak, ne znam zašto ali mislim da je to izuzetan doživljaj. Možda grešim ali hteo bih da se uverim, pa i da pogrešim ako treba, ali da probam.

Videti Afriku. Ne, ne..doživeti Afriku. I ne mislim tu na Piramide, kupanje u Hurgadi. Već videti, proći, doživeti, ceo afrički kontinent. Gorile, majmuni, nilski konji, nosorozi, slonovi. Safari sa divljim mačkama. Od pustinja preko prašuma do stepa i opet nazad. Jezera i velike reke. Sve bi bilo na meniju, makar se i zadužio u banci, po najgoroj kamatnoj stopi.

Ovo je samo deo, fragment, mojih razmišljanja. Prosto i sebe samog sam zatekao. Medjutim jedno je sigurno, ova lista dobiće svoj oblik, a sigurno će se dodavati, nikad oduzimati, jer kao što sam rekao poenta liste nije da podseti šta nije uradjeno, već da podstakne i stimuliše da se sve uradi, da se sve iskusi i doživi.