Suzuki Svift

Bezgranicna zona pipkanja

Imam prijateljicu koja ce siguran sam nakon ovog teksta da me pozove i da kritijuje. Prvo i najvaznije sto sam je uopste spomenuo, a drugo zbog naslova koji po njoj verovatno ne odgovara. A radnja price se odigrava na vrlo obicnom mestu u vrlo obicno vreme za takvo mesto.

Red, pasoska kontrola, gomila umornih i negativno raspolozenih putnika. Neki zbog toga sto se odmor zavrsio, neki zato sto je sluzbeni put prosao lose, a neki prosto jer su jos uvek zauzeti uvlacenjem svojih majica i kosulja u pantalone, ubacivanjem kaisa, sniranjem pertli. Da, odlazak na aerodrom danas sve vise lici na odlazak kod doktora, skidanje, rentgen.

E u takvom, multi etnickom, redu nasao se jedan momak i njegova devojka. I sad verovatno kao i vecina mladih, standardno drzanje za ruke, osmesi, po neki poljubac tek da se zna, da izmedju njih ima nesto posebno. Stidljivo ona gleda, malo levo, malo desno, a nikako iza sebe, jer tamo ima sta i da vidi, sve sama nasmejana lica. Medjutim s njim, e pa s njim je to druga prica. Nemirna mu glava non stop, slusa, snima sto bi rekli stari, a oci mu lete na sve strane, i sad kad malo bolje razmislim cudno mi je kako ga nisu zadrzali. Decko je bio totalno sumnjiv. Verovatno kad se uverio da iza, sa strane i ispred, ali ipak najvaznije iza ima gomila ljudi, pa izmedju ostalog i „nas“ Srba, pocinje!

Prvo je krenula ruka, naravno zatim struk. Onda su do pre neki minut pucketavi poljupci u usta postali zanosno socni francuski poljupci, a kako onda stati. Ponesen ceznjom, strascu on nastavlja dalje, a ona se totalno prepusta. Predah, vikalo je njeno zadihano, kranje uzbudjeno i presrecno lice, a ipak sve vreme i jedno i drugo cute. Red i dalje stoji, i ono sto za nas ostale deluju kao sati, za njih, e za njih je to nesto sasvim drugo. Za aerodrome inace kazu da tu mozete videti one prave, istinske emocije, kad se ljudi rastaju, kad se ljubavnici sastaju, brizne majke kada prate decu, presrecne bake i deke kad im dolaze unici i unuke. Tako da na prvi pogled ovo i nije tako cudno. Nastavljaju oni dalje,  scene postaju sve, hm, napornije. Pocinje hvatanje za straznjicu, pa oni prljavi pogledi, i scene koje su do malo pre podsecale na neke romanticne holivudske filmove, sad postaju holivudski ali ni malo romanticni. Pocnjem da razmisljam o cemu sam ja to mislio do malo pre, kakve emocije, ipak ovo dvoje se ne rastaje, sta vise em su bili zajedno, em su i dalje zajedno, a jasno je da tamo gde idu, da ce i tamo biti zajedno. Nastavim onda i dalje da mislim, cekaj ako su bili nekoliko dana zajedno, zar se nisu izljubili dovoljno, ako vec nisu nista drugo pametnije radili. Da li on u stvari dize pritisak nama ostalima iza njega, ono kao, sto sam baja, sa zenskom sam u redu, ljubimo se, a vi grlite vas rucni prtljag. Red je pocao da se pomera. To ih je malo zaustavilo, vise njega, non stop on je bio vrednica, mislim tako i treba, covek je preuzeo inicijativu. Jos samo dve osobe pa dok jedno od njih ne udje do policajca, e kad bi ste znali koliko samo covek moze da ispipa za dve pasoske kontrole, i gde sve moze nekog da ispipa. Sledeci, pokretom ruku, jasno je signalizirao policajac, ona udje prva naravno. Vadi pasos, italijanka. Strast je to. Ulazi on, vadi pasos, e on je domaci, nas, sumadinac rekli bi neki.

Razmislim dobro onda o svemu, sta smo to gledali zadnjih nekoliko minuta, da li je moguce da nisu mogli da izdrze, da u gradu ljubavi nije bilo dovoljno ljubavi pa se preselila i na aerodrom. Kada i da li smo zamenili intimu, udobnost sopstvenog doma ili pak hotelske sobe za ambijent pun publike i bljestavih svetla. Sve veci broj rijaliti sou programa pomutio nam je sistem vrednosti i zavirivanje u tudju intimu, ali i spremnost da istu podelimo sa drugima, postalo je nacin zivota. Ovaj mladi, srecno zaljubljeni par nastavio je gde je stao u onome sto cu ja nazvati bezgranicnoj zoni pipkanja.

Smisao za humor srpskog granicnog policajca

Iznenadjujuce velikom brzinom priblizavali smo se Skoplju. Kusetlija je jos u Solunu nas vagon, spavaca kola, zakljucao iz bezbednosnih razloga. Rane iz 1999. godine ni danas nisu zarasle, a tek tada bilo je cupavo deliti voz sa albancima, a kamoli isti vagon. Poprilicno siguran da se nista nece desiti setao sam uskim hodnikom vagona i u mrku brdovite Makedonije trazio obrise civilizacije, trazeci svetla makar i nekog auta koji krivuda lokalnim putevima.

Dolazak pred Skoplje, voz pocinje da usporava...i kao sa neke lose razglednice docekuje nas prvo gomila automobila skrivenih od ostatka grada, do kojih vodi samo sporedni put jos sporednijeg puta. Saznajem da je to mesto za one pune ljubavi ili pak za one punih novcanika, za one koji ljubav trebaju i za one koji tim istima tu ljubav prodaju. Skoplje i peron...krace zadrzavanje ali dovoljno da se baci pogled na grad, grad koji i kad spava obasjan je svetlom Milenijumskog krsta sa planine Vodno, ah planina...kako to cudno zvuci. Meni je to vise nesto poput nase Avale. Krecemo dalje, ostavljamo grad za sobom i jos jednom tonemo u nepregledni mrak. Vratio sam se resen da probam da odspavam malo, namestio sam krevet i skonio zavesu. Nebo se polako razvedravalo, kakva simbolika za coveka koji se vraca kuci, kao da neko ili nesto zeli da mi kaze dobro dosao, kao da neko ili nesto zeli da bezbedno stignem...

Granica, uobicajna procedura, pasoska kontrola, carinik, sve prolazi kako treba. Hladan vazduh doduse sve vreme osecam na vratu, neka jeza me obuzima jer znam da sam tako blizu naseg Kosova i Metohije, u zoni gde je aktivna teroristicka organizacija koja sebe naziva Oslobodilackom vojskom Preseva, Medvedje i Bujanovca. Krecemo dalje, lezim i misli mi se ponovo gube, negde gore, u zvezdanom nebu moje predivne zemlje, kad...iznenade samo nekoliko desetina minuta posle granicnog prelaza, naizgled medju sumom voz staje. Jos uvek ne razmisljam, jos uvek misli mi lutaju u naucnoj fantastici, svemirskim putovanjima...“Ima li Srba u vozu“ procuse glas, jasno albanskim naglaskom, kroz vagon. „Hajde Srbi, ustajte“ Mometalno sam se teleportovao nazad u realnost, izgubljen i u trenutku prestrasen svim mogucnostima za zavrsetak ove price. Jos uvek je to zona dejstvovanja terorista, jos uvek nase snage bezbednosti drze rastojanje od administrativne linije 5km...da li je moguce da su oni, „siptari“ zaustavili voz, da li je moguce da ce se ovo putovanje zavrsiti ovde. Priznajem isao sam i mnogo dalje u razmisljanju, strah me je obuzeo i tu vise nije bilo pomoci. Glas se spolja i dalje cuo, polako se priblizavao i uvek zahtevajuci istu stvar od putnika Srba...da ustanu i da se probude..Dolazi do mojih vrata, lupa, za cudo polako, ponavljajuci na srpskom ali albanskim naglaskom...“Budjenje Srbi“. Gledam u vrata sa nevericom, ali s obzirom da sam se pozdravio sa svima sa kojima sam trebao, barem ja sa njima ako ne i oni samnom, otvaram vrata. Na prvi momenat ne vidim nista, jako svetlo iz hodnika totalno je iznenadilo moje oci vec duze naviknute na mrak, ali svakom sekundom video sam sve jasnije i sve vise bilo mi je jasno sta se dogadja.

Srpski policajac, granicni policajac, u pratnji kolege i kusetlije kontrolisao je ponovo putnike i dokumenta. E sad, kako znam da je Srbin, pa hvala Bogu da se neko setio davno i stavio im plocice sa imenima, mislim da se jedan od njih prezivao Bojovic, a drugi....ma nije ni bitno. Da sam imao rep mahao bih od srece i hrabro sam poceo da zaboravljam svaki sekund, minut straha dok na vratima nisam ugledao doticnog. „Pasos“ rece on meni. Izvadih i pruzih mu, onako pospano ozbiljnog lica. On pasos pogleda, vrati i nastavi dalje.