Uhvaćeni

Ustao je iznenadjujuće rano. Na prvu loptu pomislio je da kasni, da se uspavao. Napolju je uveliko svanulo, a on, on je još bio u krevetu. Psovajući mobilni telefon, alarm, ali i komšinicu koja ga inače svojim ranim lupanjem nogama budi, odlazi u kupatilo. Tuširanje, pranje zuba.  Bukvalno je uskočio u garderobu, a onda, tako potpuno razbudjen uzima mobilni u ruke i shvata. Probudio se sat vremena ranije.

Šta sad da radi. Da sedne i uključi televizor, pogleda jutarnji program. Ne, svakako  ne. Još mu je samo nedostajao izveštaj Nade Macure pa da jutro potpuno bude upropašćeno. Da se razumemo, nije on bio mrzovoljan što je nenaspavan, naprotiv, naspavao se, bio je odmoran. Bio je mrzovoljan zato  što je to ona situacija, niti da krenem, niti da sačekam još malo. A odluku je lomio i na kraju prelomio, krenuće odmah na posao.

Na putu do stanice standardno svraća u pekaru po kuvani djevrek. Maša, radnica za kasom, nije navikla da ga vidja tako rano. „Otkud ti čoveče ovako rano“. Samo je odmahnuo rukom, izvadio pare i pozdravio je. Jutro je bilo prohladno, a zbog juče najavljenih visokih temperatura, sa sobom nije poneo jaknu. Pomislio je „Boga mi, smrznuću se dok ne dodjem na posao“. I dok je zubima kidao prekuvani djevrek stigao je na praznu stanicu.  Ni dva minuta posle dolazi autobus, kao i stanica prazan, ulazi unutra i seda.

Klackao se tako gotovo sat vremena. Doduše sada mu to nije smetalo. Autobus je ipak bio prazan, bilo je mesta koliko hoćeš i mogao je da pojede svoj kuvani djevrek na miru. Negde kod zgrade opštine Novi Beograd zamalo da je i zaspao. Svakim sekundom Sunce je bilo sve jače, dan sve svetliji, a on, sve bliži poslu.

Sat u hodniku pokazivao je pola sedam kada se otkucao da je ušao. „Cccc, bravo ja“, rekao je naglas i krenuo da uzme ključ sa prijavnice. Kuca na vrata i pre nego što je glas s druge strane i odgovorio, može, on otvara vrata. Pogledala ga je, setila se koji ključ mu treba, „ključ je uzet“. Uzet? Nije mu bilo jasno. Napravio je dva koraka unazad, pogledao ponovo na sat u hodniku. „Daj reci mi molim te, ko ga je uzeo. Mislim videću kad sidjem, ali me neizvesnost ubija“ i poče da se smeška. Znao je on ko dolazi tako rano, samo ovaj put, ovaj put nije znao baš sve.

Čim je stigao na sprat odlazi ka svlačionici. „Da, da...on je.“ Video je po stvarima, po otvorenom ormariću, korišćenom tušu, svi znakovi bili su tu. Mada zašto je i on poranio, on koji dolazi inače rano, zapitao se. Obuo je klompe. Šta sad? Skuvaće sebi kafu. Nije to stvar budjenja, već stvar navike. Jutro se ne počinje bez kafe. I dok se kretao prolazeći pored ženske svlačionice, zastao je. Glavu je okrenuo na desno, pogled u svlačionicu. „Upaljeno svetlo?“. U nečemu što drugima ne bi bilo čudno, on je već sad počeo da kuje razne teorije, mogućnosti. Kakva crna kafa, mora odmah da ode da vidi, ko je sve to došao tako rano. A sada, sad je već bilo jasno da su to dvoje kolega, ona i on.

Polako je ušao u prostor. Kao lavica koja se približava plenu. Mic po mic, stalno držeći glavu pognutu, nekako ispod linije vida, da se plen ne uznemiri. Nešto se tu zbivalo čudno i pre nego što oda svoju poziciju mora da vidi, da sazna, šta. Po glasovima koji su dopirali do njega ranije izneta predpostavka bila je na mestu. Dvoje kolega, ona i on. Još je daleko pa ne može da razazna o čemu se radi, a tek po neki smeštak, kikot, daje mu do znanja da se tu „nešto dogadja“. „Da li da podignem glavu“, razmišljao je i nervirao se u isto vreme. Ako je prerano videće ga, a on, on neće videti ništa.

U trenutku kada je svaki šum, govor, smeh, nestao odlučio se da pogleda. Kao i dok je ulazio, polako je podizao glavu, kretajući se ka najboljoj poziciji, ka poziciji sa koje ni jedan detalj ne može da mu promakne. Sakrio se iza stuba, ispravio, udahnuo tri puta dok mu se osmeh nije skidao sa lica. „Ako je ovo što ja mislim da jeste, a po svemu sudeći jeste, biće mnogo, mnogo interesantno“. Jedan, dva, tri, izbrojao je u sebi i pogledao.

Ona je sedela na stolu, pored pet praznih stolica, a on, on je bio uz nju. Rukama ga je obavila oko struka, pribila uz sebe. I dok je on prolazio rukama kroz njenu dugu kosu, ona je glavu držala naslonjenu na njegove grudi, s osmehom na licu kakav ima samo iskreno zaljubljena devojka. „Oohoho, džek pot, premija“ i poput voajera nastavio je da gleda, skriven iza stuba. Brzo se uhvatio za džep u želji da izvuče mobilni, da fotografiše, snimi, šta god, samo da ima dokaz, da mu neko poveruje u ono što je video. Srećom po mladi, zaljubljeni par, telefon je ostavio na drugom mestu. A oni, oni se gotovo nisu ni pomerali, Tako zagrljeni pričali su nešto, smeškali se. U jednom trenutku stavio je dlanove na njene obraze, podigao glavu sa svojih grubi i pogledao, pravo u oči. Oni, ali i on, znali su. Sad će da je poljubi. I bilo je tako. Doduše polako, bez žurbe, totalno neopterećeni činjenicom da će i ostale kolege uskoro stići.

Vrhom svog nosa dodirivao je njen. Pričao je nešto, usne su mu se micale, polako. Rukom je ponovo prolazio kroz njenu kosu, a ona, ona ga je i dalje grlila, čvrsto držala uz sebe. Kao da nije htela da ga pusti, kao da joj nije bilo bitno da li će ih neko videti. Samo taj trenutak, taj momenat je sve što je važno. Polako, otpočeo je i taj, finalni prilaz. Glave su počeli da krive, strane su bile izabrane. Od svih njegovih šapata, slatkih reči i rečenica, uspeo je da razazna jedno, kratko i jasno, volim te. Zatim, ne čekajući ni trenutka spustio je svoje usne na njene.

Ima tu nešto, nešto više. Umeo je on da prepozna takve stvari, da namiriše tudje želje, da spoji one za koje nikad ne bi rekao da su spojivi. Video je u tom poljupcu da im treba dati šansu, da nije to neka obična kombinacija i tiho, kao što je i ušao, povukao se van prostora. Čim je izašao na vrata, sa smeškom je prokomentarisao, „Da, da, lep su par, zaista lep. Ali sledeći put kada bude menjala smenu, dolazim još ranije i dolazim s kamerom.“ Tako veseo, pomalo i ponosan, što je eto, uhvatio kolege na delu, izgubio se na stepenicama, a oni, oni su se i dalje ljubili.