Pidžone druže

Ne mogu reći da je to bio jedan klasični letnji dan. Bar ne kao prošle godine. Asfalt nije vreo, Sunce se krije iza mnoštva kumulusa, ali ipak, toplo je. Vlage ima u vazduhu, stvara breme nad svima nama, a opet nigde ni kapljice vode. I baš u jednom takvom, teškom, toplom danu, na taksi stanici kod novog Merkatora, jedan takstita me je prijatno iznenadio.

Čekajući svoj red, nekog užurbanog kupca sa dve ili tri kese iz hipermarketa, ovaj taksista rešio je da prekrati vreme družeći se sa našim pernatim prijateljima, golubovima. I nije to druženje kao na Kalemegdanu, Tašmajdanu ili kao na Trafalgvar skveru. Ne možete prosto doći, sesti ispred Merkatora i početi da hranite golubove. Zašto? Pa zato što to niko pre vas nije radio, zato što ovo nije park i na kraju krajeva zato što će prezauzeti ljudi, koji sede i ispijaju svoj kafućino u lokalnim kafićima čudno da vas gledaju.

E uprkos svemu tome, sa velikim rasponom alternativa kojima je mogao da prekrati vreme, ovaj takstita, reskirajući društvenu osudu, a što je još gore i dijagnozu, kafedžija i njegovih kolega, spušta pored svoga auta, na travu, čamče sa malo sveže, hladne vode kome je odmah prišlo tri goluba. I vidi se da im znači, da im je trebao daj predah, predah od sparine. Sigurno je i njima teško bez obzira što mogu da rašire krila i prosto odlete, na neko bolje, prijatnije mesto.

Pijuckaju oni tako, on se sklonio u auto da im ne smeta. Kako bi nogom zakoračio ka čamčetu, da im doda još malo vode hitro bi odleteli po nekoliko sentimetara dalje, uplašeni ali ne toliko da se okrenu i prosto odlete. Motaju se oni i dalje oko čamčeta i vode, a nedugo zatim usledila je i hrana. Ceo švedski sto, rekli bi neki.

Totalno neočekivan za mene, po svemu sudeći spontan, ali svakako iskren čin jednog običnog čoveka. Čoveka koji je vreme za svoju pauzu iskoristio da pomogne drugima, nebitno da li su ljudi ili životinje. Možda ima još takvih ljudi, verujem da ima, ali za početak ovaj taksista vratio mi je veru da život može biti bolji ukoliko svi doprinesemo po malo.

Kameni cvet

Nespretno sam koračao starim, železničkim pragovima, ispucalim svedocima vremena, obraslim travom i mahovinom. Svaki korak koji sam napravio bio je korak u sećanje, svedočanstva, ljudi koji su davno pre mene, pre mojih roditelja, prošli istim ili sličnim putem. Ljudi kojih danas više nema, ili ih ima suviše malo. Tek po neki preživeli ustaškog logora Jasenovac, danas je tu, sa nama, da nas podseti na sve strahote koje su se ovde desile.

I dok polako, u koloni, zajedno koračamo ka Kamenom cvetu, sve nas obuzima osećaj, potreba, da svojim ponašanjem ni na koji način ne ugrozimo danas zasluženi mir onih koji tu počivaju. To nije nešto na šta vas podseća neki znak ili službenik, to nije nešto što su vam rekli pre nego što ste krenuli put Hrvatske, put Jasenovca. Onog trenutka kada sam izašao iz autobusa znao sam, osetio sam. Jer kako se drugačije ponašati pred mestom stradanja preko pola miliona ljudi, kako skrenuti misli sa spoznaje da je tu, na mestu gde se nalazite, stradalo previše dece.

Možda je ironija da današnja Hrvatska obeležava sećanje na žrtve Jasenovca istim onim simbolima kojim ih je i stvarala. Ista ta šahovnica vijorila se nekada davno, gotovo ista himna pevala se tih godina terora. Bilo kako bilo, danas sam tu, šetam sa Srbima ali i sa Hrvatima ka Kamenom cvetu. U rukama nosim venac za pale žrtve, za žrtve genocida bez obzira koje su vere, nacije. A onaj osećaj s početka i dalje me prožima, i dalje svaki korak iziskuje veliko strahopoštovanje prema mestu na kom se nalazim, prema žrtvama koje tu počivaju.

Čudan i strašan je osećaj u samom cvetu. U cvetu koji je procvetao u močvari i šikari, cvetu koji je dao novi smisao ovom inače zlom i krvlju natopljenom predelu. Cvetu koji neguje sećanje ali i budi nadu da čak i na mestu ovako strašnih zločina može i treba da nikne nada za neka buduća pokoljena, nada čiji je temelj nezaborav. Medjutim svi zajedno, uspeli smo da zaboravimo i skoro ponovimo strašne greške prošlosti. Jedino ostaje pitanje kakvi će biti neki novi spomenici i da li će ih uopšte biti, jer iz ovih sadašnjih očito ništa nismo naučili.

BusPlus na turski način

Počelo je pre više od godinu dana sa pričom o javnom prevozu u Rimu. Javni prevoz. Čovek bi pomislio šta tu ima posebno da se ispriča. Istine radi oni imaju metro, medjutim nije to poenta priče, priče uopšte ne bi ni bilo da se tih dana, u Srbiji, u Beogradu nije digla tenzija oko navodnog prebijanja jednog putnika iz Crne Gore. Putnika koji nije platio kartu, bio dovoljno drzak i bezobrazan pa nije hteo ni vozilo da napusti, sigurno se sećate. Tako je počelo tada, novembra 2012. godine.

Sada, godinu i neki mesec posle, našao sam se u Istanbulu. Megapolisu, džungli. Gradu koji u odnosu na Beograd ima metro, izuzetno dobru tramvajsku mrežu, a zbog svog geografskog položaja i manjka mostova ima i izuzetno razvijen brodsko gradski saobraćaj. Mislim da sam ovaj izraz upravo izmislio. Sve u svemu grad sa mnogo ljudi, grad sa glomaznim sistemom javnog saobraćaja. Naravno bio sam prinudjen da ga koristim, jer nije bilo šanse stići svugde u tako kratkom vremenskom periodu, periodu od 5 dana, bez korišćenja ako ništa drugo onda barem autobusa.

Kupili smo Istanbulkart. Ekvivalent našem BusPlusu i izvršili dopunu. Domaćin nam je objasnio gde i kako hvatamo autobus, koji autobusi vode do Taksima i nazad, koji vode do Eminonua. Zasto su ova dva mesta bitna. Pa recimo da je reč o čvorištima sa kojih možete da presedate na druge oblike prevoza, od metroa, čudnog podzemnog voza na sajlu, tramvaja ili brodića. U svakom slučaju bili smo spremni i naoružani, strpljenjem i dobrom voljom da probamo istanbulski javni prevoz.

Već prvi kontakt ostavlja utisak. Autobus  se približava, bacamo pogled. Aha, ide na Taksim, ulazimo u ovaj. Kada je stao otvaraju se samo prednja vrata, ulazimo i kucamo naš Istanbulkart za nas dvoje. Sve prolazi u najboljem redu i nastavljamo našu vožnju dalje. Autobusi su čisti, nema tu markerom ižvrljanih stolica, pocepanih presvlaka. Na svakoj narednoj stanici kada bi ljudi ulazili svi su išli na prednja vrata, svi su se kucali, ili validirali što bi rekli naši, busplusovci. Jedna uredjena situacija reklo bi se, bez ikakvih problema, kontrolora ili besne komunalne policije. U svakom slučaju svako zna svoju obavezu, a za putnike ovde je to validiranje svoje karte i ta obaveza se izuzetno poštuje.

Posle duže šetnje jednom od mnogobrojnih šoping ulica ovog grada vraćamo se na Taksim i odlučujemo da probamo metro. Iako mislim da to svi već znamo, metro je jedna izuzetna stvar koju svaki veći grad treba da ima. Možda ni naš BgVoz ne bi bio toliko loš da ima dobru vezu sa ostalim oblicima javnog prevoza, a i da napokon vrate liniju za Resnik. U svakom slučaju silazimo niz stepenice. Podzemna stanica Taksim je izuzetno uredjena, lepa i čista. Ima tu i prodavaca, svirača, nadje se i po neka mačka koja leži i liže se, totalno ne uznemirena hiljadama ljudi koji tu prolaze svakog sata. I baš tu, na podzemnoj stanici Taksim, rešili smo da probamo tokene tj. žetone.

Kada je reč o metro stanicama, treba da znate da je svaka dobro pokrivena kamerama. Prisustvo policije je očito, jedino ne znam da li je to, ona, prava policija ili kao kod nas, neka komunalna. U svakom slučaju dok smo se borili sa automatom za izdavanje žetona, non stop nas je posmatrao, pogledom punim brige, takav jedan policajac. Kada je video da smo uspeli, pogledao nas je i upitao, „OK?“. Naravno da je sve OK, odgovorili smo mu i upitali u kom pravcu za stanicu koja nam treba. A stanica na kojoj smo silazili, na sred reke. Most napravljen za metro, a krajnje pragmatično stanicu su napravili na sred mosta, na sred reke. Ali kada je uopšte reč o prevozu kod njih je sve pragmatično. Na svakoj metro stanici postoje automati za samostalnu dopunu Istanbulkart-a i automati za izdavanje žetona.

Znate kod nas one dugmiće u autobusima, obično crvena, blizu vrata. Ona što su nekada, davno, kad ih stisnete, govorila vozaču da ima neko ko silazi na sledećoj stanici. E dragi moji, tamo, tamo svako to dugme radi. I ne, ne stiskaju ga od dosade, već isključivo onda kada neko zaista ima da sidje, a silazi se isključivo na vrata koja nisu prednja. Kao što sam ranije spomenuo na ta se samo ulazi. Sve to znam jer smo i to morali da savladamo, istina u povratku do stana, jer stanica Ayakapi nije česta i ukoliko ne stisnete autobus samo proleti.

Šta sam još zaboravio. Istine radi nisam se vozio brodom, tramvaj nisam dodatno opisao, ali sve je slično. Izuzetno uredno, čisto, svugde na stanicama, sem na autobuskim, su tzv. kljoce kroz koje možete proći jedno ako poništite kartu. Kamere i policija na stanicama, kamere u modernijim prevozima kao što su metro i tramvaj, nema nikakve kontrole, niko nikoga ne izbacuje. E sad, da ponovim još jednom, bio sam u Istanbulu, kod Turaka. Kod onih koje često svrstavamo daleko ispod nas, vodjeni nekim uskim, glupim, nacionalističkim motivima. A u ovom slučaju, ako ništa drugo, održali su nam lekciju. Pokazali su nam kako u jednom megapolisu može da se ulazi samo na prednja vrata, kako može da se kuca karta, da se dugme stisne kada treba da se sidje, a ne da se stiska iz čiste dosade.

A mi, šta smo mi uradili sa našim javnim prevozom, dokle smo mi došli u poštovanju imovine koju svi zajedno plaćamo. Ništa nismo uradili i nigde nismo stigli, a po svemu sudeći nigde nećemo ni stići, jer je stvar javnog prevoza postala stvar dnevno političkih prepucavanja, vrlo često podilazeći upravo onima koji se švercuju, čupaju validatore, cepaju presvlake i šaraju autobuse. Malo je bilo 500 godina, očito je trebalo još 500.

Jakne, montoni, bugari i turci

Kako legenda kaže u Istanbulu postoji jedna roba kuća, mesto magijske moći, mesto gde koža i proizvodi od kože svojim izgledom i cenama omadjijaju svakog. Ni najhrabriji nisu uspeli da odole njihovoj snažnoj volji i još snažnijim popustima, bla bla bla. E tako nekako izgleda opis robne kuće, ili bolje rečeno malog tržnog centra, pod imenom Morava, da dobro ste čuli Morava i to u Istanbulu. Robne kuće u kojoj je svaka radnja isključivo otvorena da prodaje kožu i proizvode od kože.

Očekivano i nas dvoje smo se, već drugog dana, uputili na to magično mesto jer doći u Istanbul, a ne kupiti nešto od kože, pa makar i kaiš, onda čemu uopšte ići u Istanbul. Budimo realni i 100 godina je bilo dosta, a kamoli 500, još sad idem u Istanbul da vidim carski grad. Vala baš. Ali istine radi, koliko je ona vukla ka Moravi, toliko se ja nisam opirao. Interesovalo me je, a što ne bih izgledao opasno u nekom kožnjaku. U glavi sam već video, crna kožna jakna, rej ban naočare i još mi fali F 14 Tomket i pravi sam Tom Kruz.

A upustva nikad jasnija. „To vam je preko puta Bajazitove džamije, ne možete promašiti“. Traži, gledaj, probaj da pitaš. Ma jok, ili ne govore engleski, ili se prave ludi, mada pre mislim da je ono prvo, ili nisam dovoljno lep pa neće niko da mi stane. U svakom slučaju da ne bismo lutali više, kaže ona meni da pitam taksistu. Ja u taksi, otvaram mapu pitam „Morava?“, „Šoping“. On me bledo gleda, pa pita nešto na turskom. I onda ide, sigurno ste to doživeli u inostranstvu, sve to što je pitao, a ja očito nisam razumeo, pita ponovo, na tečnom turskom, ali ekstra slou moušen. Kao veli, sad ću ga sigurno razumeti. Da, da...klimam glavom i gledam ga. „Ti mene prijatelju zajebavaš malo, a?“ upitam ga sa istim smeškom od malo pre. Klimali smo tako jednan drugom, smeškali se, čak je zvao i nekog prijatelja koji govori engleski. Valjda se nadao da će da bude neka velika vožnja, medjutim ni prijatelj nije bio od neke koristi. Razočaran izlazim iz taksija, pogledam u njenom pravcu, „nema pojma“ upita me ona. „Nema, ne da nema on, nema ni njegov prijatelj“ okrenuh se ka taksiju da dodam još neku, ljutitu reč, i ugledam s druge strane ulice „MORAVA“.

Svaka radnja je bila naša, ali nasuprot očekivanjima, barem mojim očekivanjima, ni u jednoj nisu bili spremni da se upuste u tradicionalni turski ples cenkanja. „Pa čekaj majku mu, ovo nije Turska o kojoj sam slušao“ pomislio sam u sebi. A ona, žensko ko žensko, pronašla je svoj mali raj povoljnih kaputa i montona. Ej, montoni, iako sam video šta je to monton, evo ne bih znao da vam opišem. To je kao neka bunda, kaput, pojma nemam, ima kapuljaču. Sve u svemu nešto što se nosi u zimu i istine radi, lepo joj stoji. Kad na sve to dodaš informaciju da iste stvari u Srbiji prodaju za po 90.000 dinara, onda cena od 140 eura uopšte ne deluje skupo.

Pokušao sam ja tu da se cenkam, lagao kako mi ovaj nudi za ovoliko, onaj za onoliko. I sve to na relativno jasnom i čistom srpskom. Moj blef nije upalio jer tamo su uvezaniji od creva. Viče ovaj sa prvog sprata na mene, ja vičem na njega, ovi sa nule gledaju. „Ma prijatelju ja tu jaknu kupim kod mene na 5 čekova i ne osetim.“ rekoh mu, ne besno, ali razočarano. On se smeška, a ovaj drugi neće da spusti, kaže, ma ja ako tebi ne probam, doći će neko drugi. Možda je i bio upravu, jer da se žene pitaju, davno bi njihove radnje bile prazne, a oni zadovoljno trljali svoje novčanike. Sve u svemu napustili smo Moravu, ona pomalo ljuta na mene što sam stigao sa svima u tržnom da se posvadjam, a ja, sada sam i ja bio ljut, na njih, jer je ona zbog njih bila ljuta na mene i pričala non stop „eto, bio si bezobrazan, nisi trebao tako, bla bla“.

A onda, negde duž ulice, iskoči debeli lik pred nas i reče „koža“ na nekoliko jezika. „Imam dobru kožu, moja fabrika, povoljne cene“. „Hajde da udjemo“, pogledah u nju pun znatiželje i visokih očekivanja. Možda ne baš očekivanja da ću nešto i kupiti, koliko očekivanja da će ovo biti jedna jako interesantna stvar, doživljaj koji ću pamtiti, materijal za blog. „Ma daj, odvućiće nas u neki budžak...“ Medjutim, otpor nije dugo trajao i ne zadugo našli smo se u radnji sa raznim proizvodima od kože.

Izabrala je ona jednu, sličnu nekoj iz Morave. Lepo joj je stajala. Gleda se ona tako, on vidi da se ona peca i kaže cenu. Mislim da je bila 90 evra, možda čak i sto. Ma kakvi, čitalo se na našim licima. A ubrzo nakon čitanja s lica bilo mu je jasno i rečeno da od tog pazara neće biti ništa. Mada, bili smo korektni pa pitali, ako oboje uzmemo jakne koliko će onda jedna da košta. I dok ja čekam cenu, jedna muška jakna je već na meni. Loš model, ne dopada mi se. Jakna kao da je za Mitra Mirića, taj neki fazon, sa čudnim nekim dezenima i detaljima. Izaberem ja drugu, lepšu. Nije kao iz Morave ali sasvim pristojna, tanka, dobra za neko proleće i jesen. „Koliko za obe?“ upitah ga. „Za tebe 180“ usledio je odgovor posle malo razmišljanja. A onda, ona sledi spektakl.

Skidam jaknu, skida i ona. Ma kakvi, jok, skupo. Debeli ispostavilo se bugarin, hvata za ruku, kaže da čekam, da stanem, odakle sam, pa ovo je dobra koža i tako u krug. Ne, ne. Bili smo jasni, decidni. Eto ti stiže gazda, debeli turčin, podadulih obraza, zajapuren sav. Ko prase pred Božić. „Evo gazda, čekaj...“ kaže bugarin. „Šta bre da čekamo, zar niti ti gazda?“ upitala ga je. Gazda mi ljutito prilazi, gleda, objašnjava kako je koža odlična i kako smem i da pomislim da tražim nižu cenu. A u tom trenutku i neka baba, takodje radi tu negde, ruskinja reklo bi se, staje na vrata. Tenzije rastu, tonovi su odavno visoki, fizički kontakt neminovan. Ona se uplašila, pokušava da izadje, a ja, ja sam odavno sateran u dno radnje, okružen turčinom, bugarinom i jednom orbitirajućom ruskinjom. Mislim da je ona tu bila više u prevodilačke svrhe, pošto su skontali da je jezik kojim smo nas dvoje pričali nešto slično ruskom.

Gazda zajapureno jurca s jednog na drugi kraj radnje. Ova moja je već napolju i ponavlja, zovem policiju. Otvara gazda kese, ubacuje jakne, „daj 160, evo ti i nosi“. Za divno čudo svi oni kursevi neverbalne komunikacije ovde su se isplatili. Ćutim, mirno ga pogledam, rukom pokazem da od toga nema ništa i krenem ka vratima. „Stani, stani“ reče i jako me zgrabi za ruku. „150, vidi kako je dobra.“ Negde iz tržnog centra čujem „hajde Miloše izadji“. Mislim se u sebi, gde sad da izadjem, sad postaje interesantno, mada do tog trenutka ni meni nije bilo svejedno. Mislim ipak su naši prijateljski odnosi sa bugarima i turcima svima poznati. Opet ja dajem do znanja da nema ništa od kupovine. Besan gazda i dalje. Poput najboljih oskarovaca sad i pušta po neku suzu, kao da je pupčanom vrpcom vezan za kožu ili je bio vezan za životinju od koje je ista napravljena. Uporno, istrajno, NE! Krećem ka izlazu, a on opet za ruku i kaže „evo ti za 140, uzmi“, kao da mi poklanja. Bugarin širi kesu, baba hoće da ubaci. „Nemoj čoveče, neću da uzmem“ jer neverbalna komunikacija više nema smisla. „130...“ kaže on meni, a ja umalo nisam počeo da se smeje. Pomislim ako ovako nastavim ućiću u urbanu legendu, a nije da mi se nije žurilo i prelomim. „100 i da nosim obe“ pogledah u svo troje. Gazda uplakanog lica izlete napolje. Bugarin širi kesu, trpa u nju i kaže, „daj 110“. Baba me pipka po obrazu i govori „daj 10 evra, dobra je koža“. Znate ono, nemoj da te je sramota, nemaš 10 evra“. Izvadih pare, 110 evra, kasa je već u ruci i upitih se napolje.

„Mi smo kupili jakne“ pogledah je sa velikim osmehom. Ne zbog jakni, baš me briga za jakne, bar za ovu moju, već zbog priče, zbog dogadjaja. A ona, priznavši prvo da se uplašila,prvo za sebe, a onda i zamene naravno, pogleda u kesu. „Pa kud uze narandžastu“. Inače tu narandžastu je ona probala, verovatno misleći da ćemo uspeti da izadjemo samo sa „mi gledamo“. Okrenuo sam se ka tržnom centru iz kog smo izašli, pogledah u bugarina, „jel bratac, možemo mi ovo da zamenimo za crnu?“. Naravno da je moglo, medjutim povučen predjašnjim iskustvom ja odmah upitah „nego koliko će to nas da košta?“ „10 evra....“. Vratih pogleda ka njoj, „kupi lepo sad garderobu da upariš s jaknom pošto ćeš ovu zadržati“

Ko nema u glavi

Brrrr, brrrrr, jasno se čulo. A nije pomoglo ni to što sam telefon ostavio na stolici odmah pored glave. Stigla mi je pošta. Krmeljivih očiju prvo gledam na sat, odavno je prošla ponoć. Ko li je sad? Poruku šalje agencija preko koje sam rezervisao smeštaj za odmor u Istanbulu. Ništa čudno prva reakcija, ali hajde da vidimo šta kažu.

Nećete zameriti što neću tačno preneti ali suština je „Gospodine Miloše, podsećamo Vas da se vaš put za Istanbul bliži. Rezervisali ste taj i taj smeštaj, od 06.02. do 10.02.“ Kako, molim, šta? Naglo ustajem iz kreveta, odlazim u kupatilo, umivam se, šamaram po licu da se i definitivno razbudim, kao da mejl sam po sebi nije bio dovoljan. A zašto takva reakcija. Pa zato što sam avionske karte kupio pre rezervacije smeštaja, kupio za mart, za mesec za koji sam verovao da sam rezervisao smeštaj.

Inače mejl je stigao 29.01. Kakav februar, pa to je za par dana. Šta sad da radim? Koga da zovem, kako sam uspeo da rezervišem februar. I dok se po glavi motaju ista pitanja, počinjem da se prisećam svih onih malih znakova pored puta, koji su odavno trebali da me alarmiraju da nešto nije u redu. Tu pre svega mislim da poruku koju sam poslao svom domaćinu u Istanbulu, čestitao mu novu godinu i poželeo sve najbolje, a on mi odgovara standardno hvala, uzvraća sa svojim čestitkama i kaže, čujemo se 3-4 februara. A bilo mi je čudno, nije da nije, medjutim prešao sam preko toga.

Tri ujutru je. Šta da radim? Šaljem poruku svom domaćinu, koji naravno ne odgovara jer spava. Da pišem mejl agenciji? Ako im napišem mejl neće mi odgovoriti do sutra, a ja se što pre moram umiriti inače neću zaspati od nervoze, vrteću se po krevetu i otićiću na posao mrtav umoran i nenaspavan. Odlučujem se da ih zovem. Broj je u SAD. Ako niste znali i kod njih ima čekanje, muzika dok čekate, informacija da će vam se operater brzo javiti. I kod njih kao i kod nas, 10 minuta vam govori da će vam se javiti za manje od minut. Da, 10 minuta je prošlo dok mi se nije javila...ne sećam se kako se zove.

Izneo sam joj svoj problem i mislim da je htela da se nasmeje. Znam samo da  je pitala „Kako ste uspeli da rezervišete 06.02. – 10.02 a hteli ste 06.03. – 10.03.“ I to jeste interesantno pitanje, istina za nju totalno ne bitno, ali opet interesantno. Mislim da se odgovor krije u činjenici da sam pronašao odličan smeštaj za male pare pa od ushićenja nisam ni primetio. Njena preporuka posle kraćeg razgovora bila je da otkažem rezervaciju i napravim novu jer datum koji meni treba je još slobodan. Uf, dobro je. Barem nešto pozitivno za sad. I dalje niko nije rezervisao meni potrebne dane.

Završavam razgovor i mada je bilo dobrih vesti, ostaje nervoza. U medjuvremenu domaćin šalje poruku da spava i da je najbolje da se ujutru čujemo i dogovorimo sve. Šta bre ujutru,  pomislio sam. I dalje ne mogu da spavam, vrtim se, nervozan sam. Sreća pa sutra radim drugu smenu, inače bi bilo čupavo. Oko sat vremena nakon što je sve počelo uspeo sam da zaspim, a nervoznu javu, zamenili su nervozni snovi. Razni problematični scenariji kako će sve na kraju ispasti vezano za ovaj put.

Jutro je. Već oko 09.00 po našem stiže poruka od domaćina. Na kraju, uspeli smo sve da rešimo. Rezervaciju sam promenio, nešto malo i dodao para, jer ipak greške se plaćaju pa nije uredu da ovaj put bude izuzetak. Ako više ne bude nikakvih problema, 06. marta ukrcavam se i krećem put Istanbula. U stvari odoh prvo da proverim, možda sam sada rezervisao za april.