Peto jaje

Mislim da sam u zadnja tri meseca možda ušao jednom u autobus. I ne, nisam se to vreme vozio kolima, s obzirom da auto stoji na parkingu ne registrovan. A nisam išao ni taksijem, već bicikl ispod sebe i pravo na drum. Radni dan, vikend, posao, vreme i mesto nisu bitni. Svugde sam išao na sopstveni pogon i svugde sam stizao bez ikakvih problema.

I tokom ta tri meseca, a naročito kada sam radio drugu smenu, slušao sam od svojih roditelja, ali i kolega „što ne nosiš kapu“, „budalo stavi kapu na glavu“ i slične primedbe i opaske, s namerom da mi se skrene pažnja kako ne vodim dovoljno računa o svom zdravlju. Da su upravu, upravu su. Nije da mi je pozlilo, ipak vožnja do posla je svega 25 minuta, ali da bi mi kapa, kačket, dobro došla, naročito kada prelazim preko mosta, to svakako.

Sve u svemu, nikome ne zameram na komentarima, kao što rekoh, dobronamerni su. Ali mi komentari mojih roditelja ipak nisu jasni. Naime svi koji me znaju duže, a gde ćeš duže od onoga što te znaju roditelji, znaju i za moju, hm, specifičnu glavu. Još davnih, ranih devedestih, možda čak i kasnih osamdesetih, dok sam živeo na petom spratu u bloku 38, nadimak mi je bio peto jaje.

Jasno, peto jer živim na petom spratu, jaje, e to jaje ima veze upravu s glavom. Razume se meni je moja glava uvek bila normalna, lepa, dostojna jednog Pikasa, Monea, Rembranta, ma svih njih zajedno. Medjutim ostali, kako već to ide, videli su sve ono što ja nisam. A to je čudan, gotovo elipsoidan oblik glave, koji ih je sve podsećao na jaje. Kakvi su sve nadimci mogli da budu i koliko su samo zlobni mogli da budu, ovo sa jajetom i nije bilo tako strašno, a svakako nije ni uticalo posebno na mene. Dobro, mislio sam tad, peto jaje, pa šta.

Mogu reći da sam čak zahvaljujući tom nadimku i sam postao svestan svoje glave i načina na koji je oblikovana, a i informacija da sam na svet došao carskim rezom dobila je i svoje opravdanje. No da se vratim na priču. Vreme je prolazilo, mi smo se preselili, deca su se promenila i porasla. Peto jaje nije više bilo aktuelno, čak i pomalo zaboravljeno.

Gotovo 10 godina posle zadnjeg izgovorenog petog jajeta, našao sam se u Mek Donald restoranu, na svom prvom radnom danu. Ne sećam se sad kako je sve tačno išlo. Razgovor sa menadžerom, pokazivanje zajedničkih prostorija, zaduživanje bedža. Sve u svemu, kada sam obukao uniformu i krenuo hrabro u nove radne pobede, čulo se kratko, jasno, otresito, „Markoviću, stani“. Okrenuo sam se, pogledao iza sebe kad tamo, menadžerka. „Gde si ti pošao bez kačketa“, upitala me je. Uz blagi smešak odgovorio sam joj da sam rekao, ali da me niko nije slušao, ta kapa, na moju glavu, taj film neće gledati. I dodao sam, ne zato što ne nosim kape, kačkete, već da im je dovoljan jedan klovn u restoranu.

Očito je mislila da lažem, da iz samo njoj znanog razloga ne želim da stavim kačket na glavu, jer nedugo posle mog izlaganja, moje tužne životne priče, uzima kačket i pokušava da mi ga stavi na glavu. Već u prvom pokušaju jasno je da to zaista neće ići tako lako. Sa onom trakom na kraju, podešenom negde na sredinu, kačket uopšte nije mogao da se stavi na glavu. Počela je da ponavlja više puta, sebi u bradu, „ma ovo je univerzalno“ i pokušavala sve rupe dok nije stigla do zadnje.

Tu smo već imali publiku, saučesnike u pokušaju. Sad  već jedna menadžerka, dve hostese i radnik pokušavaju da mi navuku kačket na glavu. Pozadi je podešeno na zadnju rupu, a i dalje glava pruža snažan otpor. Navlače svi, svako je dohvatio po neki deo kačketa, a svo to vreme ja stojim, ćutim, i pomalo se smeškam. A onda, sve je prestalo, menadžerka me je pogledala i rekla „Eto, vidiš da može da stane. Ajde sad na posao.“

Dovoljno je reći da je ono slomljeno jaje bolje stajalo Kalimeru nego meni njihov uspešno navučeni kačket. Keče da sam nosio bolje bi mi stajalo. Jednom rečju smešno. E sad, s obzirom da su me plaćali da radim, nije mi bilo teško da ga nosim. Uf, šta me briga. Njihovu uniformu, njihov logo na istoj, što bih se ja stresirao. Ali svaki put kada bih stavio ispred ogledala, uvek, ali uvek bi se nasmejao samom sebi.

Kasnije kako je vreme prolazilo, a rad u Mek Donaldu se završio, bilo je prilika za neke nove šale, neke nove nadimke. Rodjeni otac je voleo da me zeza, kako će me osloboditi vojske jer neće moći da nadju šlem za mene.  Danas je tih šala istine radi sve manje, gotovo da ih i nema. Ko zna, da moram da nosim kapu na poslu, verovatno bi nešto od materijala isplivalo, a ovako, tek ponekad, s nekom vožnjom bicikle i jakim Suncem, ja se setim jednog jajeta, koje je živelo na petom spratu.