Kako smo smenjivani

Gromoglasan aplauz preneo se prepunom dvoranom Centra Sava. U veliku dvoranu ušao je Predsednik partije sa rukovodstvom. Svi su na nogama, skandiraju, tapšu, a mi, podmladak partije stajali smo i bodrili, uvereni da je upravo ovaj Kongres presudan. Presudan ne samo za politički položaj partije već i za nas, mlade, u Partiji.

Čak i sada, kada više ne obavljam ni jednu funkciju u partiji, verujem u ideju koju je izneo Predsednik, verujem njemu. Možda naivno, ali je tako. Ne doživljam ga kao odgovornog za ono što se kasnije desilo, iako imam prava, ne samo ja, već celokupno članstvo, da ga upravo tako i doživimo. Jedna od najjačih organizacija stavljena je gotovo na kolena u onome što je usledilo posle. I možda bi pravi naslov za ovaj tekst bio „Epitaf opštinskoj organizaciji SPS Novi Beograd“.

Nakon Kongresa usledile su borbe za partijske funkcije, neke jače, neke slabije. Ali svakako borbe koje su, za razliku od ranijih godina, na scenu iznele i neke davno zaboravljene kadrove. Valjda je to zbog položaja u kome se stranka sada nalazila, položaja vlasti, ali iznad svega položaja sa perspektivom da u narednom periodu postane još jača. I ti, davno zaboravljeni kadrovi, svojom voljom zaboravljeni, dobro su procenili situaciju i rešili da se vrate.

Na osmoj izbornoj konferenciji, greškom nas, članova, nerazumevanjem situacije u kojoj smo se našli, ali iznad svega nespremnosti tada aktuelnog opštinskog rukovodstva da se medjusobno dogovori, na funkciju predsednika organizacije došao je čovek, jedan od onih zaboravljenih, čovek iz biznisa, da nas svojim menadzerskim sposobnostima usmeri na pravi i jedino ispravan put. Put od minimum 20 odbornika ili 25, više ne mogu da se setim.

Kako god bilo, ni mesec dana posle ustoličenja počelo je sa pričama, lobiranjima, predlozima i zahtevima, istina još uvek neformalnim za smenu pojedinih rukovodioca u organizaciji. U tome nisam hteo da učestvujem iako je to od mene direktno traženo, zarad sopstvenog obraza i nespremnosti da učestvujem u prljavim igrama. Iz istih razloga izašao sam i iz priče za funkciju potpredsednika još tokom izbornog procesa. Ne, ne. Iako za politiku kažu da je kurva, i nakon 10 godina, nisam bio spreman na kurvanje.

Smetalo mi je što je sve krenulo tim putem, a vrlo često bio sam napadan od strane dela rukovodstva, raznih klubova i interesnih grupa, za nesposobnost, za narušavanje ugleda partije, za činjenicu što nema aktivnih omladinaca. Bilo je važno diskreditovati mene lično, moje rezultate i dotadašnji rad u partiji na Novom Beogradu, kako bi otpor mom uklanjanju bio totalno minimalan. A činjenice su bile suprotne. Činjenice su govorile o nikad jačoj omladini unutar organa partije na opštini. O šest omladinaca u izvršnom odboru, o nekoliko mladih predsednika mesnih odbora, o velikom broju delegiranih mladih u više organe partije. Činjenice su govorile o sve jačem uticaju mladih na politiku opštinske organizacije, njene odluke, i na kraju krajeva to je bilo ono što je tadašnje rukovodstvo omladine i koštalo funkcija.

Želja da me se reše postala je gotovo neizdrživa kada je na jednoj od sednica Izvršnog odbora rezultat glasanja bio 8 na prema 6 u korist predloga dela rukovodstva. Od tada, pored pritisaka, diskreditacije, ogovaranja, počinje i institucionalno delovanje na rešavanju pitanja neposlušnog predsednika omladine. Donošenjem nestatutarnih odluka, i preduzimanjem isto tako nestatutarnih koraka, stvorili su situaciju koja je kulminirala takozvanom izbornom konferencijom gde je izabrano novo rukovodstvo omladine. I da ne bude zabune, verovao sam, i dalje verujem da medju tim ljudima ima izuzetno pametnih i sposobnih ljudi. To nikad nisam dovodio u pitanje. Ali činjenica je isto tako da je naspram „onakve“ omladine, ova danas gotovo nesposobna, ne svojom krivicom, da se izbori za svoje stavove i principe. Njeni institucionalni kapaciteti su slabi, verovatno mojom krivicom, jer povučeni iskustvom više nikada neće dozvoliti da omladina može da dovede rukovodstvo u situaciju da njihov predlog ne bude izglasan.

Posle toga usledilo je i razrešenje sa svih funkcija koje su proistekle iz funkcije predsednika omladine, a možda i najveća satisfakcija, ma šta god pisalo u falsifikovanim zapisnicima, jeste da je od 29 prisutnih članova opštinskog odbora, za moje razrešenja sa mesta člana OO, na jednoj od sednica, glasalo 10, da je 5 bilo protiv, a da se ostali nisu izjasnili. I to jeste moja pobeda, razlog zašto i dalje verujem u ideje, u ljude, članove opštinske organizacije kojoj pripadam već punih 12 godina. Onima koji nisu glasali ja opraštam jer znam da nisu bili za to, opraštam im jer ih znam, jer znam njihove probleme i razloge zbog čega su ustuknuli pred tiranijom.

Drugarice i drugovi ja vam se izvinjavam što nisam uspeo, izvinjavam se što više nisam tu, sa vama, da se zajedno borimo i izborimo da opštinski odbor koji toliko volimo i koji nam toliko znači, ponovo bude odbor drugarica i drugova, a ne odbor poslovnih partnera.

Istanbul

Gotovo je izvesno da će se uprkos relativno lošem početku godine, u istoj desiti mnogo dobrih stvari, a da je april, mesec koji je to i prelomio. Još jedan korak, životni, sam završio i primio gomilu nekih dobrih, radosnih vesti. Shodno tome, nalazim sebe u situaciji kako planiram svoj itekako zasluženi odmor, o nekoliko dana utočišta od Beograda, Srbije.

Kako drukčije proslaviti uspeh ako ne nekim putovanjem, novom, do sada neotkrivenom destinacijom, a koju ti stalno spominju i hvale ljudi koji su tamo bili. Istina je da sam još od novembra stalno razmišljao o tome, gledao razne internet sajtove, turističkih agencija i slično, ali nikad ništa konkretno. Sada, danas, to je već ozbiljno. Tražim i razmišljam pre svega o destinaciji.

Neka evropska metropola, to je svakako sigurno, ali koja. Koja je to destinacija dovoljno blizu, relativno jeftina, da čovek može da ode na pet dana, da nešto vidi, eventualno kupi. Budimpeštu sam oduvek doživljavao kao jedan od onih, srednjeevropskih gradova, u koji ideš da se diviš arhitekturi, gulašu, mostovima. Bukurešt i Sofija, tamo ne bih išao i da mi ponude sve gratis, možda grešim ali tako je. Maturske i razne druge eskurzije završavale su u Grčkoj, Atini. Glavobolja od silnog razmišljanja, ali dobro, neko će reći, slatke muke su to.

U moru solucija, razloga za i protiv nekog grada, odlučio sam, Istanbul. I to ne zbog činjenice da smo svakodnevno bombardovani serijama iz Turske, čije se radnje uglavnom odvijaju u Istanbulu, već sam odluku doneo pošto sam o svemu dobro razmislio. Tražio sam grad koji zaista ima da ponudi gomilu interesantnih lokacija za videti, tražio sam grad sa mentalitetom ljudi, stanovnika, tražio sam pun grad, pune bulevare, ulice. Tražio sam klimu leta u kasnu jesen. Tražio sam pogled koji oduzima dah.

Da li ću sve to naći tamo, ne znam. Idem sa dobrom voljom, željom da nadjem.

Pobeže krst

Istina je da sam se više puta u svom životu obraćao Bogu, mada nikada nisam bio verujući čovek. Razne molbe, da ne kažem molitve. Od toga da ne bude škole, pa sve do ispravljanja nekih velikih nepravdi. Neke su uslišene, a neke, valjda zbog tog Njegovog velikog plana, nisu. Kako god, religija i ja, nikada nismo bili na ti, ni na vi, prosto i jednostavno sem onih važnijih verskih praznika i po neke posete manastiru ili crkvi naša ljubav nikada nije ni počela.

Ako upitate nekog od ljudi koji me znaju vrlo lako se može desiti da kažu „Pa da, komunista“. Dok sa druge strane ima i onih, pre svega bliskih prijatelja koji znaju da se kod mene u kući slave svi značajniji verski praznici i krsna slava, što kada se sve sabere i oduzme ili je vrlo konfuzno ili mene stavlja u poziciju licemera. Objašnjenje je zaista prosto i može se sažeti u dve reči, porodična tradicija. S druge strane, verovao ili ne, ko može odoleti tucanju jaja.

Takav kakav sam, uvek sam se čudio vernicima koji, a naročito dok se vozim autobusom, čim prodju pored neke crkve skupe tri prsta i krenu da se krste. Bilo je dana kada bi cela strana autobusa, a da, zamolo da zaboravim, reč je o autobusu na liniji 74, čim prodjemo pored crkve na Bežanijskoj kosi krenula u zajedničko kršćenje. Pa onda opet kod Bulevara AVNOJa, pa Crkva Svetog Marka, Bogoslovija. Neću da kažem da mi je bilo smešno, daleko od toga, ali sam celu pojavu posmatrao sa čudjenjem i pomalo nevericom. Bilo je situacija da se i vozač krstio. Mislim, da li se krsti svaki put kad prodje, iako je tako, koliko puta i pored koliko crkvi on prodje dnevno na liniji.

Nisu to sigurno stvari koje su morile moju glavicu dugo. Kako došlo tako prošlo, a onda sam danas ugledao čoveka koji je navedenom činu pristupio na totalno jednom super nivou. Isto je reč o autobusu 74, a dotični je ušao kod pijace na Bežanijskoj kosi zajedno samnom. U jutarnjoj gužvi izgubio sam ga iz vida, seo na svoje mesto i izgubio se u svom pametnom telefonu. Kod Centra Sava čovek je seo blizu mene, na onu stranu što gleda ka Adi. Ne znam zašto sam u tom trenutku podigao glavu na tu stranu, možda zato što sam se spremao da ustanem, ne znam. Ali baš tada pogledao je ka meni, u mom pravcu bolje rečeno i prekrstio se.

„Šta li je ovaj video“ pomislio sam. Nisam hteo baš odmah da se okrenem, bilo bi providno, ali goreo sam od znatiželje da vidim šta je to izmamilo ovaj čin. Sve sam očekivao, neki sudar na mostu u kontra smeru, smešno ili čudno vozilo sa još čudnijim vozačem, čudnu pojavu na nebu, sve sem onoga što je zaista bilo. Okreno sam se, brzinski prešao preko pejzaža, a u daljini, gotovo najviše u tom delu, stajao je krst Saborne crkve. Da, dobro ste razumeli. Mi smo u autobusu na Gazeli, a on gleda u krov Saborne crkve i krsti se.

Da li je ovde reč o religiji, verujem da jeste. Medjutim kako u njegovom slučaju, tako i sa ostalima koji se voze 74kom, ostaje pitanje da nije reč pomalo i o pomodarstvu. Kad sa religije prelazimo na fanatizam? Uostalom da li, ako smo gradjansko društvo, i ostale konfesije zaslužuju istu mogućnost, da se mole, krste ili šta već, na javnim mestima, u javnom prevozu. Tema je svakako osetljiva i treba joj pristupati oprezno. Shodno tome razgovarao sam i sa nekim sveštenicima, a odgovor bi gotovo uvek bio isti. To nikako nije nešto što crkva očekuje od svojih vernika.

Ali ako je već tako. Ako je krstiti se kad prodju pored crkve „must do“, onda se pitam još samo, koja je maksimalno prihvatljiva udaljenost. Iskreno verujem da ovih 5 kilometara izlazi iz zone.

Pegla

„A jel bi ti mogao prvo da odeš po nju, pa onda da dodjete po mene“, upitala je umiljatim glasom. Znala je da ću otići, ali mislim da nije htela da prepusti odluku mom raspoloženju, pa stoga taj umiljati, mazni glas, glas kome se ne može odoleti. Mislim, zašto da ne. Ona je ionako na Novom Beogradu uz put. „Naravno da ću otići“, odgovorio sam.

Anu sam upoznao ranije, Jovana nas je i upoznala. Poslala mi je njen broj kako bih se dogovorio gde i kad da dodjem.  I bio sam tačno na mestu u tačno vreme, a žensko ko žensko, kasni. Mada i nije bilo tako strašno kako sam imao iskustva. Ušla je u Punta, pozdravili smo se i krenuli po Jovanu. Usput je izvadila neku vodicu, keks ili sendvič. „Jel problem da pojedem nešto“. „Naravno da nije“. Kilometri su nestajali pred nema u sekundama. Nov most je skoro otvoren, a Gazela je upravo podmladjena.

Stižemo pred Jovaninu zgradu. Jedan cim, znak da smo stigli. I eto ti nje. Sva doterana, u visokim štiklama, nespretno je gazila niz stepenice, sve vreme pridržavajući se za gelender. Ulazi u auto, ljubi se sa Anom, i onda kreće. Sigurno ste to ranije videli i čuli, kada se sretnu dve drugarice pa onda idu oni ekstremno visoki tonovi. Piskavi glasovi i urlici koje samo medjusobno razumeju. Doduše, da su pod vodom, možda bi ih razumeo i po neki kit, hiljadama i hiljadama milja daleko.

Stižemo na odredište. Žurka bez nekog povoda u jednom od beogradskih kafića. Dosta zajedničkih prijatelja i poznanika je tu. Kako smo uspeli da nadjemo mesta da sednemo to mi nije jasno. „Ej zdravo Pero, gde si šta ima?“ i tako u krug. Dok se pozdraviš sa svima koje znaš, prodje sat, dva. I napokon kad sam seo, počeo da polako pijem svoj sokić. „Joj, ja moram da idem kući, zaboravila sam da isključim peglu“, reče Ana. Jovana je pogleda „ma isključila si sigurno, šta ti je“. Razmenjivale su reči kao reprezentacije Srbije i SAD u Dejvis Kupu lopticu. Jesi, nisam, jesi, nisam. Na kraju Ana je prelomila. Ide kući taksijem pa će da se vrati.

„Ne lupaj bre, kakav taksi. Ja ću te odvesti“ rekao sam, sav važan. Inače tad je još uvek za 500 dinara moglo nešto da se i sipa od goriva, pa kad je već tako, nek ide život. Krenuli smo, a usput je non stop pričala, malo o pegli, a malo se i zahvaljivala. Spustili smo se na autoput blizu kog je i bila žurka, krenuli u pravcu Gazele kad tamo. Gazela ne radi. I onda se setim, ceo dan, vesti „Izbegavajte Gazelu, večeras test opterećenja“.

Dobro, nije strašno. Nov most radi pa ću skrenuti ka njemu. I dok si rekao keks, prošli smo ispod Gazele i pored Sajma, a pred nama nov most sa celim svojim pilonom. Vozimo se preko i pred silaznom rampom ugledao sam ogromnu gužvu. Stotine, hiljade vozila, kretalo se ka ulaznoj rampi iz Jurija Gagarina. Sve tri trake sužavale su se u tu jednu, malu rampu. Videla je Ana da sam polako postajao nervozan.  I ona i ja smo ćutali dok nismo stigli pred njenu zgradu. „Brzo ću ja“, lupa vratima i trči. Istini za volju, da je ostavila peglu već sada bi gledali požar, ali dobro, nek ode i proveri.

Naravno pegla je bila isključena i mi krećemo nazad. Pilon ćemo da izbegnemo, to smo videli i nikako tamo ne treba da idemo. Solucije, tramvajski most ili Brankov. Kocka je bačena, idemo na Brankov. Stižemo do kružnog toka i onda, kolaps. Tu, kod opštine počinjao je red, kolona za koju će se ispostaviti da je sve do kraja Brankovog mosta. Prva, druga, prva, druga. Srednja traka, žuta traka. Sirena, psovke. U 30 minuta koliko je trebalo od kružnog toka do zgrade Ceptera fitilj je skroz izgoreo i spremao sam se da opalim.

Čim je lik iza mene prvi put stisnuo sirenu, koja je bila ili nije namenjena meni, svejedno, poludeo sam i počeo da psujem. Ana se skupila skroz do vrata, izvinjava se. „Ma ništa, kako je tako je, šta sad.“ Trudio sam se da budem smiren, ali zaista, 30 minuta od opštine do zgrade Ceptera, a ni sada, pred zgradom SIVa ništa bolje nije izgledalo. I onda krajnje nepromišljeno, iz besna, „Jovana jebaću ti...“, a Ana sva zbunjeno „Pa nije ona kriva, ja sam.“. „Znam, ali ne mogu tebe da spominjem, zar ne.“ i čim sam to rekao ujeo sam se za jezik. Zaista nisam teko mislio, ali bio sam besan. Srećom neprijatnost je brzo prošla, a ja sam odlučio da se što pre oraspoložim kako ne bih opet nešto lupio.

Još sat vremena smo putovali. Na kraju, mislim  da je pravo čudo što je žurka još uvek trajala kad smo se vratili. S one pozitivne strane, od tada, svaki put kad izlazim iz stana, tri puta proverim da li sam isključio sve što treba, i kad god je to moguće, idem biciklom.

Osmica

Težak je život na odsluženju vojnog roka. Ustajanja, naporne vežbe, nadrndane starešine, stariji vojnici sa specifičnim smislom za humor. E baš takav život, uopšte nisam iskusio. Da li bi se to nekom dopalo ili ne, danas je sasvim svejedno, ali te godine ja sam svoj vojni rok odslužio u civilu.

I da sada ne zamaram, kako sam ustajao u 06:00 ujutru da bih u 07:00 bio u GSP Beograd. Da ne pričam o gomili obaveza koje sam imao, svakodnevnoj borbi za pauzu. Ne, ne, o tome se ne radi. Ali ono o čemu želim da pričam je prilika koju sam imao da maksimalno iskoristim sistem i popravim što više zuba. Nije to meni palo tek tako na pamet, već jedno jutro me je zub zaboleo i sad ima tu još dosta toga. Poenta, barem ova početna je da sam morao što pre da se javim u VMC Novi Beograd da bih isti popravio.

Volim kada idem kod zubara. Baš svaki zub koji me je do tada boleo prestaje da boli, a jednom kad sednem na stolicu i čujem one svima poznate „opustite se“, ja se stegnem i budem sav u grču kao se borim za poslednji dah. Ni sada ništa nije bilo drugačije. Možda je čak i bilo gore jer VMC Novi Beograd miriše na nevolju. Mislim iako mi je otac bio vojno lice, majka je davnih 80tih godina odlučila da brat i ja budemo osigrani preko nje. Ako su se tada odlučili na taj korak, pored takve vojske, onda mogu da mislim kako je to danas. Da nema zabune pričamo o Vojno medicinskom centru, a ne Vojno medicinskoj akademiji. Sedam na stolicu i počinje. Valjda zato što sam „vojnik“ doktorka je očekivala stoički da podnesem svaki bliski susret sa njenim instrumentima, a naročito onim bušilicama i burgijama, ekvivalent Hiltija.

Posle zgrčenih pola sata, evo i sad ne znam koji zub je radila i šta, ustao sam sa stolice. Bla, bla, bla, sam čuo dok mi je, predpostavljam objašnjavala kad i šta smem da pojedem. A kada je bol splasnuo čuo sam i njen predlog, doduše sada je već pisala i uput, da se javim hirurgu kako bih uklonio osmice. „Uradi to sad besplatno, u Domu zdravlja bi te koštalo minimum 150 evra“. Osmice, osmice, da li mi ti zubi trebaju? Konsultovao sam se kad sam došao kući sa mamom, pošto ona ima s tim dosta iskustva, a ja zube imam na nju, i odlučio da izvadim te „viškove“.

Dolazim ponovo u VMC, ovog puta kod hirurga. Nikad nisam ranije išao kod hirurga, bar ne kod zubara. Kucam na vrata, ulazim i predajem knjižicu. Ništa posebno, obična stolica, svetlo, instrumenti. Ha, pa ovo će biti standardno, ocenio sam. Izašao sam napolje, seo na stolicu. U ruci sam držao spremljene papirnate maramice, što zbog brisanja, što zbog toga da nešto stežem i čačkam rukama tokom nervoze. I u tom trenutku istrčava sestra iz ordinacije, i nestaje posle nekoliko sekundi niz hodnik. Iz ordinacije se čuje: „Budite se, probudite se“, „Gospodine, da li me čujete“ A? Misli mi se još nisu sabrale, a one sestra od malo pre vraća se, a sa njom idu još tri i stolica na točkiće. Ulaze u ordinaciju kao PTJ u autobus, i ponovo, u svega nekoliko sekundi, izlaze iz nje. Jedna sestra drži kolica na zadnjim točkovima, blago podignuta u vis spreda, po jedna sa svake strane, a ona napred okrenuta je ka osobi u kolicima. „Budite se, probudite se“, ponavljala je. Pljus, jedan šamar, pa za njim i drugi. „Gospodine, da li me čujete, otvorite oči“. Dok su se gubili niz hodnik, palo je još pet ili šest šamara. „SLEDEĆI“ čulo se iz ordinacije. „Marković Miloš“. Aha, važi. I dok sam gledao, smišljao način kako da pobegnem, sram me obuzeo zbog svih starijih, baba i deda koji su, pored malopredjašnje scene i dalje hrabro sedeli na svojim mestima.

Ulazim i krećem ka stolici koju sam video kada sam predavao knjižicu, ali ne. Doktor me pogleda, odeven ceo u one njihove, hirurške mantile, maska, sve u fulu i pokaza na drugu prostoriju. „Ovde“. Ko je pratio Dosije X, setiće se onih obdukcija nad vanzemaljcima, e sve je ličilo baš da će neko da vrši obdukciju. Hirurški sto, svetla kao u onim „pravim“ operacionim salama“. Gutam knedle i ležem na sto. Pre nego što su mi pokrili celo lice doktor uzima metalni špric, sa iglom koja je duga...brate mili ala je bila duga. „Kažite A“. Čim je anestezija počela da deluje, počeo je i on.

Krckaj, čupaj, seci, buši. Suza je suzu stizala. On krene da čupa na levo, cela glava mi je išla u levo, on pita da li me boli, a ja mumlam, daaaa. Zbog toga što nije mogao da isčupa zub, morao je da ga seče.  Bzzzzz, a bol, bol ne prestaje. Lice mi je celo bilo mokro, što od krvi, što od suza. Iako umrtvljeno od anestezije osećao sam svaku kap. Krvc, čule se odjednom. Pomislio sam, dobro je, gotovo, a onda je svojim mesarskim rukama odvojio tek naprso vrh zuba od korena. Za svaki krak korena koristio je instrumente Hanibala Lektora.

Kada je mučenju došao kraj. Kada sam predahnuo malo, na stolu, ustao sam i krenuo ka ogledalu. Sve oko usta bilo je krvavo i bolno. Nisam mogao još uvek da pričam, nisam ni hteo, sve što bih mogao da kažem je joj. Polako sam se pokvasio i obrisao, saslušao doktora i nestao brzinom svetlosti. Naredna dva dana gutao sam Nimulide  i sve što mi je došlo pod ruku, a da je za bolove.

Sledeći put kad sam se vratio, iskusno, rekao sam „Dajte odmah dve injekcije“.