Sike

Jedno od dragih, smešnijih sećanja na putovanje u Norvešku je ono kada smo od izlaza do autobusa za Honefos pričali gde i kada treba da izadjemo. Naizgled glupa i jednostavna stvar, u suštini zaista je takva i bila, uspela je da izmami osmehe tad, pa čak i danas više od 5 godina posle. Možda i to ne bi bilo meni toliko smešno, rado premotan film u glavi, da ja zapravo i sam nisam takav. Neki bi rekli, živi u momentu, neki da živim neobavezno, mudrosti sa tvitera bi rekle “živi široko, galantno, a novčanik mu prazan”. U suštini trudim se da na život gledam sa osmehom, pa iako mi da limun, ja se kiselo nasmejem.

Od samog sletanja, drugarice koja je zaboravila uopšte da joj dolaze gosti, granične kontrole kao da ulazim u predsednički bunker u Beloj kući, sve baš sve je bilo nadrealno, što bi jedan moj prijatelj rekao, totalno ludilo. Željan visokog računa za mobilni telefon sa drugaricom sam pričao gde treba da sidjemo nakon što uopšte udjemo u autobus. I tu negde izmedju otkucaja srca i sata, dok roming curi, a infarkt kuca na vrata, uspeo sam samo da razaznam Sike. Znači, zaključio sam kada smo prekinuli vezu, mi moramo da sidjemo kod nekih Sika. Kakve bre sike, začuo sam. Ali rekla mi je da sidjemo kod sika. A ne, nisi ti nju nešto dobro razumeo, kakve bre sike. Bože, ti nisi normalan šta se tebi mota po glavi. Tako nekako otprilike je išao razgovor dok smo vukli kofere ka peronu broj 5 odakle je polazio minibus.

Sad pošto mi je već bilo smešno, stalno sam ponavljao sike. Sike ovo, sike one, šta misliš kakve su to sike i hoćemo li znati da smo tamo kad stignemo. Znam, krajnje detinjaso, ali ne marim, tada ali i sad meni je to bilo zabavno. No približavali smo se Honefosu i sada je već trebalo pitati vozača, mi bismo kod Sika da sidjemo, recite nam gde su sike. Mislim se u sebi, valjda mi je rekla reč na Norveškom, mislim logično je da jeste, ali opet. Šta ti misliš, kako da ga pitam? Jel da kažem samo sike ili? E, pozovi Prase i pitaj je još jednom, još bolje neka ti pošalje poruku, usledio je odgovor. I tako je bilo. Drugarica ili ti odmila Prase je odgovorila i za trenutak dodatno podigla zbunjenost gde mi to uopšte treba da sidjemo. Više nisu bile Sike, sad je to bio Sike Jem. Jem? Dzem? Sike? Gde smo mi uopšte pošli i zašto nismo otišli ranije, zezao sam se.

 

Vozač je razumeo naravno i vrlo brzo našli smo se ispred Sike Jema, gde nas je čekala drugarica, sa širokim osmehom, dobrog raspoloženja, srećna što vidi drage goste iz zemlje koju je napustila u potrazi za boljim i srećnijim životom. Odmah smo morali da rasčistimo, kakve su to Sike kod kojih smo izašli iz minibusa i gde su. Nažalost ispostaviće se da je Sike Jem odnosno Sykehjem dom za stare i da se nikada nije radilo niokakvim sikama. Ni o sikama, ni o džemu, ali je zato prelepe, netaknute prirode bilo na svakom koraku. Prirode na koju ne utiče grad, užurbani život modernog, savremenog čoveka mnogih evropskih, svetskih gradova, već naprotiv prirode  koja utiče na sve to, prirode kojoj se čovek prilagodjava, sa kojom uči da živi, a ne protiv koje uči da živi. Zato me ne čudi što je tu, pored mnoštva za mene smešnih reči na norveškom, ona našla svoj mir i sreću.

Levo kod Albukerkija

Negde na obroncima Kosmaja vrteli smo se već pola sata, možda i više. Očekivao sam da će se iza svakog ćoška pojaviti tražena destinacija, očekivao sam da ću videti konje, da ću videti štale. Ali ništa. I tako, lutajući solidnim, skoro asfaltiranim, lokalnim putem, u žamoru medjusobnih dosetki, kratkih i vrcavih komentara na razne teme, začuo sam „za tristotine metara skrenite desno“. A odmah zatim, „skrenite desno“. Na stranu što desno nije bilo ništa, za mene je u vožnji to jedan jako iritantan zvuk, zvuk njenog veličanstva Navigacije.

I kao što rekoh, na stranu što bismo završili u nečijoj njivi, navikao sam kad idem na put da se oslonim na solidne pripreme, putokaze i papirnu mapu. A tamo gde mape nisu pomagale, gde nije bilo putokaza uvek sam se oslanjao  na lokalne meštane, dobre ljude pored puta, pešake, bicikliste, ljude u bašti. Na ljude koji bolje od svake navigacije znaju gde ste, ali i gde treba da odete, najbolje, najbrže i za auto najbezbolnije. Možda im neće biti jasno kad im kažete da idete na neko mesto, sa specijalnim imenom na Instagramu, jedno od onih mesta koje koristi moderne, da ne kažem kul heštegove. Ali ako im pojednostavite, kao naprimer ja „tražimo neke konje, drži konje čovek za jahanje“, sasvim sigurno stižete na destinaciju.

Koliko god mladi napuštali sela još uvek možete da naidjete na te ljude. Još uvek možete kao mi danas, da se zaustavite na makadamskom putu, pored čoveka koji sredjuje baštu i potražite pomoć. „Dobar dan, srećan rad“. „Hvala“ odgovorio, u jednoj ruci držeći motiku, a drugom brišući svoje umorno, od rada i letnjeg Sunca oznojeno čelo. „Kako da dodjemo do reke?“ upitah. „A meni stvarno nije jasno, zašto svi vi skrećete sa onako lepog asfaltnog puta i idete na ovaj makadam.“ I šta sam mogao drugo da mu kažem, stvarno, zašto bih skrenuo sa dobrog, asfaltnog puta, na makadam, tražeći inače popularnu lokaciju lokalnih valjevaca ali i mnoštva posetilaca iz svih delova Srbije, sem da me je navigacija odvela tuda. Nasmejao se, rekao još jednu, dve stvari i poželeo nam srećan put.

A začudo u blizini gore opisanog mesta, na Taorskim vrelima imao sam takodje jednu sličnu situaciju. U pokušajima da se izvučemo iz vrleti Taorskog kraja odlučili smo da krenemo put Kosjerića. Zbog lošeg puta do lokacije, nekako smo hteli da izbegnemo povratak istim putem, bojeći se za bubrege, ležajeva na autu, trap, kad bolje razmislim, bojeći se za ceo auto. Nisam bio siguran ako ostanemo nasukani, da li će vredeti ono članstvo iz AMSS-a.  Do Kosjerića dva putića išla bi pesma...i koji odabrati. Jedan put ima oznaku „samo za terenska vozila“, drugi nema oznaku i na njega nas naravno vodi, ko drugi do Navigacija. Taman pred skretanje s glavnog puta, taman pred početak još jedne makadamske avanture, odlučujem da ipak stanem pored jedne kuće, jedine gde sam naišao na lokalne meštane. „Dobar dan, može li ovuda za Kosjerić“. „Pa, može, ali bolje nemoj, loš je put jako. Vrati se dole do mosta i idi uz brdo“. Da mi je auto živ, ispričao bi vam svašta o putu do tamo, ali i onome što ga je posle čekalo. „Ali tamo piše, samo za terenska vozila, i put je jako loš“ odgovorio sam. „Vidi, ovaj je lošiji“. Sećam se samo da smo posle hrabrili Puntića „hajde lave, možeš ti to“.

Iskustva su naravno različita, ne sporim, ne mogu ni kad bih hteo. Neko je prosto imao sreće sa navigacijom, neko će reći da sam probleme imao zbog loše unetih mesta u mapu. Možda. Znam samo da su mi sa putovanja podjednako drage uspomene sa samih lokacija, ali i sa svih pauza, stajanja, svakog traženja uputstva kako negde da stignem. I to mnogo pre pametnih telefona, mnogo pre Google mapa i drugih tehno čuda. Neću zaboraviti na području Deliblatske peščare, pijanih dvadeset ljudi, koji mi objašnjavaju kako da nadjem neku ulicu u selu sa možda 5 ulica. Prvu, drugi, treću ćošku, kutiju za struju. Neću zaboraviti ni kad nisam mogao da nadjem ulicu, ali sam našao čoveka kog sam tražio, jer zaboga, ko njega još ne zna. Dobrog čoveka u Beloj Crkvi koji je ustao sa svoje klupe, jedne od onih što su ih stavljali ispred svojih kuća, koji mi je pomogao da zamenim svoju prvu gumu na autu. Lice policajca u Paraćinu koga sam pitao kuda za Zrenjanin, misleći na Zaječar.

Možda to nije mnogo, ali zato, ne, navigacija.

Nema te (priče iz doba Korone)

Danas prolazi još jedan dan kako te nema. Ne znam gde si, dal si dobro. Ne razumem zašto si otišao, a da se nisi javio. Ne razumem kako to, da si jedan dan bio tu, a danas, danas te nema. Sve se odigralo kao u treptaju oka, brzo, neuhvatljivo. Ne znam ni gde živiš, dal si kući i dal mogu da te posetim. Sve što smo imali bilo je ovde, na ovaj klupi, pod našim drvetom i to je bilo sve što mi je trebalo. Bez tebe ovaj park je prazan, a drugovi naši davno su otišli. Odleteli svako na svoju stranu u potrazi za nekim drugim, novim prijateljima, za nekom drugom trunkom hleba, semenkom suncokreta. Ali ne i ja, ja još verujem, čekam, nadam se da ćeš ponovo doći i da će biti sve kao ranije, kao da nikad nisi ni odlazio.

Nema te na našem pristanu, nemate da rasklopiš svoju stolicu i sedneš. Niko više draga moja ne osluškuje kanal, niko više ne priča sa prirodom, sa nama. Niko više ne zastane i samo, samo pokuša da ceni ono što se oko njega nalazi, ceo jedan svet, mogućnosti. Ne, niko više. Sad je samo važno da nas fotografišu, da naprave što bolje fotografije za društvene mreže, da se čekiraju da su bili. A sem tebe niko još nije posmatrao Sunce kako se radja dok njegovi zraci, kao svila, miluju mirne vode našeg kanala. Vrati nam se ružno pače, vrati nam se da ponovo čekamo jutra, da ponovo uživamo u jutarnjem povetarcu koji nam miluje perje.

Čekamo te, kao i uvek. Čekamo te na raskrsnici prijateljstva i odanosti, kod kuće, kod doma i skloništa koje si nam svojim rukama napravio. Čekamo te jer si nam oduvek bio prijatelj. Ne možemo da zaboravimo sve što si uradio za nas, nikad ne tražeći ništa za uzvrat. Ni ovo mesto, ni svu hranu koju si nam donosio, vode u preteškim kofana koje si nespretno vukao od kuće. Ne možemo da zaboravimo kako si nas skrivao od onih koju su hteli da nas odvedu odavde, silom. Ne možemo da zaboravimo šta si učinio za Blesavog kad ga je udario auto, kako si ga lečio, vodio kod doktora. Ni sve lekove koje si nama davao kako bismo još dugo bili ovde, s tobom, u našem kraju. Zato te čekamo, čekaćemo, koliko god bude trebalo, jer mi smo čopor, ti si naš i mi smo tvoji.

Pusti su parkovi, klupe, šetališta Kalemegdana. Nema te da izadješ, nema te da se družiš s nama. Svi su tako užurbani, nervozni, uplašeni. Mi ne poznajemo ove ljude. Nedostaješ nam i mi ćemo čekati da se vratiš, ti, ona, on. Čekaćemo sve vas, od novobeogradskih parkova, preko kanala u Borči, do brojnih šuma koje naš grad ima. Čekaćemo da sve ovo prodje, da ponovo, zajedno s vama, s tobom, živimo svaki dan, onako kako smo živeli i pre nego što ste otišli.

Izadji napolje (priče iz doba Korone)

Izadji napolje, hajdemo negde, bilo gde. Reci i vodiću te tamo. Ponavljao je uporno, dok ga je kroz terasu posmatrala, sva raščupana, bez šminke, u jednoj od onih iznošenih majica, izbledelim od godina, pranja. Ti si čoveče lud, gde da idemo? Bilo gde, nema veze, sipaćemo benzin, sešćemo u auto i idemo. Nije važan ni policijski čas, ni kazne, ništa, važno je sad. Rekao je, ako mi veruješ, izadji, izadji imam mnogo toga da ti pokažem, daj mi ruku i idemo. Ma gde da idemo ti si lud, opet je ponovila, ne možemo da se vratimo na vreme. Uostalom, rekla je, šta ti to možeš da mi pokažeš, što ja već nisam videla.

Pokazaću ti sve, sve ono što ne stižeš da vidiš, sve ono što godinama prolazi pored tebe. Pokazaću ti život u sporoj traci, život kada osluškuješ pesmu ptica u praznoj šumi, šarenim bojama cveća išarane površine. Pokazaću ti maslačak na vetru, koloniju mrava koja se seli. Odvešću te da vidiš polja suncokreta, da zajedno s njima pratimo Sunce. Pokazaću ti divlji, neukroćeni, duh konja, pokazaću ti najviše vrhove. Odvešću te da slušaš staru vodenicu, da čuješ snagu vodopada. Da u bistrim rekama vidiš ribe, da piješ hladnu izvorsku vodu. Pokazaću ti pčelu koja leti s cveta na cvet, pokazaću ti leptira najlepših krila.

Sve to ćeš da mi pokažeš, upitala ga je s osmehom. Da, sve to i još mnogo toga. Samo me uzmi za ruku i idemo. Ali nećemo stići da se vratimo, opet je rekla, zabrinuta zbog nastupajućeg policijskog časa. Ako me sad uzmeš za ruku i kreneš, mi idemo, možda ne odmah, možda ne ni sutra, ali idemo, krenućemo iako krenuli nismo. Stićićemo donekle, a sutra, sutra ćemo nastaviti dalje. Daj mi ruku ako mi veruješ, ako želiš i hoćeš da sve to vidimo zajedno, ti i ja. Izadji napolje, pogledao je ka njenoj terasi očima punih nade, iščekivanja. Nestala je sa terase i u momentu se stvorila pred njim, uhvatila ga za ruku i rekla, idemo.

Djole

Djole, a gde ti živiš? Zar je bitno, pomislio je u sebi. Setio se trenutka, samo sat ili dva pre, kada je skroz mokra ušla medju njih, okupljenih oko stola, još uvek suvih, nasmejanih. Setio se kako joj se voda slivala niz čelo, obraze, patike koje su se cedile po loše postavljenom laminatu. Zar je bitno, izustio je tiho, gde živim, sad smo ovde gde smo, pričaj mi gde treba da skrenem. Jer kako je išta drugo mogao da uradi, kako je mogao tad da je ostavi, u te kasne, nesretne sate, da čeka i da se nada. Čemu, kome? Da je imao neko, već bi bila kod kuće. Večeras ona će biti njegovo dobro delo.

A nije joj bilo svejedno, jer Djoleta nije znala, barem ne dovoljno da razume njegovu želju da joj pomogne u nečemu tako malom, u par više predjenih kilometara, tek po nekom izgubljenom minutu u inače mnogo protraćenih sati. Nije znala kakav je Djole, a znala je da su mnogi zlonamerni, koristoljubljivi. Zato joj je bilo važno da zna, kao da je htela da se umiri, da joj bude lakše ako i on živi u tom pravcu, negde blizu, makar na pola puta. Htela je da prekine tu nelagodnost koju je osećala, iako za njom nije ni bilo potrebe. Nikad mu to nije rekla naravno, niti je morala. Ako su ikad muškarac i žena mogli da se razumeju, onda je to bilo tad, u tom trenutku. Neočekivano za njega, shvatio je njen pogled, njenu boju, dubinu glasa, shvatio je šta je muči.

Ne brini, Djole nikad ne radi nešto, ako mu se ne radi, rekao je i osmehnuo se. I stvarno Djole je bio, i dalje je, toliko jednostavan. Djoleta nisu interesovale razne igre i igrice. Razumevši da se u današnje vreme lepim devojkama ne retko nudi pomoć s različitim očekivanjima, pokušao je da joj objasni, kroz priču, kroz otvaranje, upoznavanje, da je on te stvari davno prevazišao. Pokušao je da joj objasni kako pomoći nekom, ne treba i nije uvek vodjeno nekim interesom, mada priznaće joj kasnije, imao je koristi od te vožnje. Reći će joj da je uvek navikao da se daje, bez obzira na sve padove koje je zbog toga doživeo, reći će joj da drugačije ne zna.

Nikako hladna, već samo zatvorena, naviknuta da je život sve samo ne igra, još dugo ostaće zatvorena prema Djoletu. Momenti u kojima će pričati, dopisivati se, pa i provoditi neko vreme zajedno, biće tek samo fragmenti onoga što je ona zaista, fragmenti onoga što će Djole otkriti svojom upornošću i velikom željom da na nekom nivou dopre do nje. Željom da mu se otvori, možda i iz sebičnih razloga. Možda mu je to bilo potrebno, možda je prosto želeo da zna da i on može nekom da se otvori i pusti iz sebe sve ono što ga je u poslednje vreme mučilo. Reći da je tu neko dobio nešto, da se neko okoristio o nekog, ona o vožnju, on o njenu empatiju, bilo bi previše, netačno, maliciozno. Ako ništa drugo, iskoristili su se jedno o drugo, iskoristili su okolnosti koje su im date i od toga napravili jedno lepo prijateljstvo.

Suncokret

Upoznali su se negde u Banatu, okovani mrakom magistralnog puta, na putu za Vršac, u autobusu koji kao da je sam djavo jurio. Upoznali su se slučajno, iako su znali da će putovati zajedno, iako je njihov susret u autobusu bio dogovoren. Na sada već potrošenim sedištima izgovoriće svoje prve iskrene reči, ne da su one prethodne bile laži, ali ima nešto u lošem vremenu, u mraku, grmljavini koja prekida spokoj usnulih putnika, kiši koja udara po krovu. Tu su se prvi put otvorili jedno drugom, tu su se prvi put zaista upoznali.

I sve im je bilo čudno, drugačije, novo. Iznenadili su sebe, iznenadili su ono drugo. Koliko je tu još stvari, ispod površine, onoga što do juče nisu ni pomislili da će podeliti s nekim, a kamoli sa osobom koja sada sedi pored njih, baš tad, u tom trenutku. Šta je to što ih je oboje obuzelo, da se toliko otvore, da neke stvari kao na poslužavniku stave pred ono drugo. Možda je to bila nezaustavljiva želja da podele sebe s nekim, u momentu koji kao da je bio izvan ovog sveta, na putu ka nepoznatom, gde više ništa nije važno. Možda su se prosto uplašili mraka, ne znam.

Ulili su jedno drugom poverenje i neki osećaj sigurnosti, da posle dugo vremena nekom, koga tek upoznaješ, možeš da kažeš sve o sebi, znajući da nikad to protiv tebe neće upotrebiti. Možda je uloga toga mnogo važnija od dvoje ljudi, možda takav odnos ima daleko veću, važniju svrhu, a to je da vrati veru u ljude uopšte. Ušuškani u tu sigurnost, nastavili su da pričaju, da se upoznaju, da idu dublje u ono što su oni, ono što ih čini, davajući sebe bezrezervno.

I dok su pričali Mesec se polako probio iza oblaka, obasjajući tamnu banatsku noć, nepregledne ravnice Vojvodine. Znaš, rekla mu je tad, moj omiljeni cvet je suncokret. Niko mi još nije poklonio suncokret, uzdahnula je, dok je autobus velikom brzinom prolazio pored polja na kom su bili suncokreti, a kapljice od kiše koje su se slivale niz staklo izgledale su skoro kao suze devojke koja sa tugom posmatra svet zarobljena iza prozora visoke kule. Hteo je tad da je zagrli, da je privuče i nasloni na svoje rame, nežno pomilije po kosi i s istom onom smirenošću, toplinom, zbog koje se otvorila, kaže kako će sve biti uredu.

Prošlo je od tad dosta, a put koji su zajedno započeli te večeri i danas traje. Još uvek se upoznaju, još uvek pronalaze iznova, svakog dana, nešto novo, lepo, interesantno kod druge strane. Uče jedno od drugog, ne bojeći se novih stvari i iskustava. Danas kad dolazi kod nje, ona ga dočekuje na prozoru, a pored nje uvek stoji jedan suncokret. 

Večeras

Pogledaj kroz prozor. Što, jel se desilo nešto, upitala je zabrinuto. Ne, ne, nije se desilo ništa, nego pogledaj onu zgradu, jel vidiš. Jel vidiš kako su sva svetla upaljena, to nikad nije bilo tako. I zaista, svako svetlo u toj dugoj devetospratnici ove noći bilo je upaljeno. U toj, ali i u svakoj zgradi koju smo videli sa terase. Ove noći niko nije u gradu, ove noći ne čuje se muzika sa splavova, kafane su utihnule, nema one gradske buke, vreve na koju smo do sad već navikli.

Do juče puni bulevari Novog Beograda večeras su prazni. Tek po neki automobil prekine monotoniju ničeg, po neki pešak napravi buku svojim užurbanim hodom. Nema ni buke sa igrališta, nema zaljubljenih na klupama našeg parka, zvona iz obližnje škole koje svira za kraj nastave. Utihnuli su zvuci svakodnevnice, utihnuo je grad, kao da se sprema za počinak, za najmirniji san u mnogo godina unazad.

Večeras je priroda dirigent u simfoniji koju dugo nisam čuo. Večeras sa terase, ja ponovo slušam vetar. Večeras priroda svira, savijanjem grana, šuškanjem lišća. Večeras su instrumenti ptice čija pesma prekida neplanirani noćni mir inače užurbane prestonice. Sve što gmiže, puzi, hoda, trči, svaka životinja ima svoje mesto u ovom velikom orkestru prirode, dajući nam do znanja da ovaj grad, iako to često zaboravimo, delimo s njima.

Lep i čudan je naš grad večeras. Drukčiji, mirniji, naizgled lepši. Zastali smo da ga poslušamo, zastali smo da ga osetimo, usporili da ga vidimo. Večeras on živi nekim drugim životom, ali i dalje živi, u tebi, u meni, nama. Živi u prirodi koja se probudila, u ptici koja peva ponoćnu baladu. Večeras naš grad je u svetlu tvog prozora, na tvojoj terasi.

Imam neko zelje

Imam sreće da sam u tim godinama kad sam sve više okružen ljudima gde je normalno reći, da, kuvao sam. Ne da je to nešto strašno inače, nego uopšte, kako doći do priče o kuvanju, nije da je to bilo aktuelno pre nego što sam napunio 30 godina. A sad, nekako sve češće, kroz razgovor, upoznavanje, imaš priliku da kažeš, pa i da se pohvališ, da kuvao sam. Ne mislim, skuvao sam jaja, supicu iz kese. Ne, mislim na ona ozbiljna jela, gulaš, sarme, pasulj, svašta nešto. Znam da će se mnogi nasmejati, jer mnogima je ovo bila svakodnevnica, ali bu hu, meni nije, ja sam kasno otkrio čari kuvanja.

Svakako počeo sam da kuvam u trenutku kada nisam živeo sa roditeljima, kada sam u njihovom stanu, našem stanu, više bio gost nego domaćin. Počeo sam da kuvam kada je bilo potrebno, da se ne bih pretvorio u punjenu pljeskavicu, sendvič ili pohovanu piletinu. Počeo sam da kuvam iz želje da jedemo normalno, zdravo. Da na stolu ponekad postavim i kašiku, a ne samo viljušku i nož. To je valjda neki momenat u životu, ne jedini, ali jedan od onih, kad kažeš sebi, sad sam veliki dečak. Pored naravno rada sa veš mašinom, što je posebno bilo jako interesantno ili peglanja veša. Zamene ulja, točka, baterije na kadi i mnogi drugi, muški poslovi. Sve to postalo je nekako normalno, nekima neočekivano, a opet nekima čudno, što neke stvari nisam ranije počeo da radim. Istina, sve to ima veze sa odvajanjem od roditelja, preselenjem na neku drugu adresu, bez te zaštite, ušuškanosti, da ima neko drugi ko će sve da završi.

U nekom trenutku, rešio sam da nam spremim, sarmice u zelju. Jer to je bilo jelo koje znam da volim, da voli i ona. A u trenutku je predstavljalo izazov, iskorak od npr. gulaša koji sam spremao, za koji sam stekao odredjenu praksu, rutinu. Sada sam hteo da napravim nešto, naizgled i zaista pokazaće se, komplikovanije, barem meni. Kontaktirao sam moje, rekao, šaljite mi recept na mejl, a u medjuvremenu kupio sve što treba. Recept sam odštampao, zalepio na prozor od kuhinje, sastojke poredjao na sto i krenuo u stvaranje čarolije.

Sad da ne ulazim u detalje oko pripreme mesa, jer zaista, priča nije o mesu, meso je za divno čudno ne bitno. Počeo sam da tanjim stabljike na zelju, prvi korak, korak koji je sam po sebi predugo trajao. Tanjim stabljiku, sečem listove slučajno i tako u krug. Srećom kupio sam više zelja nego što je trebalo za četu vojnika, pa sam mogao da sebi priuštim po neki nervni slom dok sam radio ovaj mukotrpni posao. Kad dobro isečem list, bacim ga, kad dobro isečem sve, stanjim stabljiku, onda lepo uzmem da složim sve na jednu gomilu. I tako, sat, dva, završio sam u nekom trenutku sa nožem, u procesu izgubio malo kose, one što je ostalo je posvetlelo, razvila se blaga aritmija.

Medjutim, potpuni šok će tek uslediti. Šok kada sam krajnje naivno sve te, lepo stanjene i složene listove, sve zajedno, stavio u toplu vodu ne bi li omekšali za uvijanje. Zašto sam to uradio, ne znam. Sigurno je da nisam pomislio kako autor recepta pojma nema, što to radi tako, zašto sve ne ubaci odmah, ili je možda autor bio ubedjen da sam dovoljno pametan, da ne uradim kako sam uradio. Ali što je nekom normalno, što se nekom podrazumeva, to nikako ne znači da će biti normalno i meni. I negde na sredini listova, prošlo mi je kroz glavu ali smelo sam nastavio dalje. 

Sve se spojilo, svaki list, svaka mukotrpno stanjena stabljika. Sve je u tih par kratkih trenutaka postalo jedno, jedno veliko klupko zelja. Nemoguće je bilo odvojiti prostim povlačenjem, jedan list od drugih. Cepalo se i lomilo, a dok se sve to odvijalo, od nervoze sam se šest puta preznojio. Sve što sam do tad spremio, trajalo je previše dugo, a onda i ovaj dodatni posao. Jebem ti sarme, jebem ti zelje, psovao sam, dok sam polako pokušavao, nežno da odvajam listove. Prineo sam stolicu radnoj površini, sedeo i odvajao, polako nožem odvojim početak, oko stabljike i onda mic po mic. Neću baciti sad sve mislio sam, previše sam radio, tvrdoglav nastavljao sam dalje. Na kraju, nije ostalo dovoljno zelja za onoliko sarmica koliko sam hteo da spremim. Na kraju motao sam i plakao od umora, ali kad je sve bilo gotovo, kad smo seli za sto i jeli, bile su to najbolje sarmice na svetu.

Amperaža

Ukoliko pogledamo u neki udžbenik, potražimo na internetu, naći ćemo da je amperaža jačina električne struje koja je izražena u mernoj jedinici, amperima. Naravno, u nekom posebnom slučaju, amperaža može biti i mnogo toga drugog. Zaista, kad bolje razmislite, sve je do vas, kako vi shvatate, percepirate svet i ljude oko vas. Amperaža može biti dogovor koji ste napravili, ljubavni sastanak, dobar vic. Naizgled neobično, ali zaista moguće. Pa tako i u ovom slučaju, slučaju o kom se piše, amperaža je nešto sasvim drugo.

Koreni priče o amperaži su u jednoj od mnogobrojnih rasprava u kući Markovića. Ne rasprava zbog kojih padaju teške reči, leti kuhinjski i ostali sitan inventar, zbog kojih komšije zovu policiju. Već je reč o ozbiljnim, tehničkim pitanjima. Pitanjima koja da nismo razjasnili, sigurno bismo mirno spavali, a kad bolje razmislim, ne mogu ni da se setim kako je cela ta priča počela. Ova, da, ali ta, uopšte ne mogu da se setim. Da ne dužim, pričali smo o bitnim elementima zahvaljujući kojima funkcioniše brzo punjenje za mobilne telefone. Pričali smo o amperaži, adapterima, kablovima, USB portovima. Naravno kako to inače biva, došlo je do podeljenih mišljenja i stavova, u koje neću ulaziti, ali treba reći da je zbog istih, priča simpatična za prepričavanje, na slavama, porodičnim okupljanjima i za poneke, specijalne ljude, koji mogu da razumeju isto tako specijalni smisao za humor koji izlazi iz našeg stana.

I tako, u naletu nekih dobrih vibracija, pomalo i nervoze, ja sam rešio da tu priču ispričam jednoj osobi. Malo humora, šale na sopstveni i porodični račun, da se oboje malo opustimo. Lav u horoskopu, inače volim da pričam, da dominiram u društvenim interakcijama. Tako sam hteo i sad, ali valjda kad ste lav, ne obratite dovoljno pažnje šta vam ta druga osoba priča, ili prosto, koliko god zvučalo glupo, ne zapamtite, pa ispadnete smešni. Dok sam sa puno žara pokušavao, da ispričam priču, krenuo sa amperima, izlaznom jačinom iz adaptera, potrebom da kabl bude odgovarajući, shvatio sam, pored mene sedi diplomirani inženjer elektrotehnike. Pokušao sam da budem interesantan inženjeru elektrotehnike pričom o kojoj ona zna sigurno više, bolje od mene.

Naravno, nije ona to meni zamerila. Mada me je pogledala pomalo, onako, ispod obrva ili bolje reći s jednom dignutom obrvom. Ali u takvim situacijama shvatiš, da moraš više da slušaš ljude oko sebe. Da zaista budeš prisutan. U suprotnom smo samo fusnote, tačke koje se s vremena na vreme pojavljuju u tekstovima koji su tudji životi. Zašto bi iko hteo da s nama gradi neki društveni kontektest, ukoliko nismo spremni da zaista učinimo napor da u tome učestvujemo zajedno. Uopšte, koliko se slušamo danas, u ovom brzom, modernom ali surovom životu. Koliko se slušamo i koliko razumemo.

Dobri moj

Dobri moj, danas mi trebaš, više nego ikad. Danas mi trebaš kao onda, pre više od godinu dana, kad smo se prvi put sreli. Trebam te, da zajedno izadjemo iz ovog mesta gde se nalazim. Iz neke dnevne kolotečine, one koja ubija čoveka. Trebam te, da odvažno zakoračim napred, da razbijem to i okrenem se nečemu drugom, lepšem. Ako me nisi zaboravio, dobri moj, ja ću sigurno doći da te vidim. Ako pamtiš i dalje to naše vreme, opet ćemo da pričamo, kao nekad. Možda i da prošetamo dobri moj. Ko zna. Samo me sačekaj, a ja, ja ću sigurno doći.

Dobri moj, pamtim svaki sekund našeg vremena. Kako bih mogao da zaboravim. Upoznavanje sa tobom je već samo po sebi bilo specifično, drugačije. A o kasnijem druženju i da ne pričam. Sećam se tog prvog susreta, koliko si ti bio nervozan, uplašen. Koliko sam tek ja bio uplašen. Mislio sam dobri moj, da će se neko od nas povrediti tad. Možda je problem što nas je bilo više, a ti sam. Možda smo previše napadno ušli u tvoj prostor, tvoju sigurnu zonu. Možda je neko od nas čudno mirisao, ne znam. Znam samo da smo tad rešili, da sam ja rešio, da s tobom nešto mora, treba da se radi. Jer imao sam utisak, a i drugi su, da veneš u ta četiri zida, da gubiš sve ono što jesi, a to je strašno. To je zatvor bez osude.

Zbog tebe dobri moj bio sam spreman i na prelom. Zbog tebe, zbog sebe. Koliko ti nisi znao da ti ja trebam, toliko sam počeo da shvatam da ti meni itekako trebaš. Ta prva jurnjava, to rvanje s tobom, nas dvojica protiv tebe jednog. Pobeda koju smo odneli u toj borbi, ispostaviće se biće samo prva u nizu koju ćemo izvojevati, ti i ja zajedno. Pobedu protiv propadanja, protiv ništavila, pobedu protiv surovosti života. A nije ti bilo pravo tad. Videlo se po tebi. Bio si ljut, pun energije i želje da nam se svima suprotstaviš. Ali ipak, nekako, počeo sam da dopirem do tebe dobri moj. Počeo si da se menjaš, da sazrevaš, doduše i dalje jako tvrdoglav, ali spreman, tek ponekad na kompromise.

Trebalo je dosta strpljenja da se probije oklop koji si zbog grešaka drugih, zapostavljanja i nemara, podigao oko sebe. Nisam hteo da te ostavim u ta četiri zida, ne dok sam ja tu. Borio sam se, učio, čitao, gledao, onoliko koliko sam mogao, najbolje što sam mogao. Bio si nepredvidiv, a i krajnje originalan. Koliko si mi puta pobegao, kako si mi pobegao. I dalje su gotovo nestvarne scene tvog bekstva iz prostora, ispod ograde. Kao na filmu. Bože, kako sam se samo uplašio. Video sam te tad, skoro u centru Barajeva, a mene kako bezuspešno idem za tobom i pokušavam da te zaustavim. Srećom vratio si se nazad u svoju sigurnu zonu.

Mnogo toga sam ti dužan dobri moj. Kad bismo merili u tonama šargarepe, imao bi doživotno šta da grickaš. U jako kratkom vremenskom periodu oporavio si me i spremnog poslao u nove pobede, a ja, ja sam tebe zaboravio. Sramota me je da priznam, ali sam te ostavio, otišao. Ne zbog tebe dobri moj, nego zbog nekih drugih, ljudi, razloga. Možda zato sad ne bih trebao ni da dolazim. Jer ako si me zaboravio, zar bi mogao da se ljutim na tebe. Onda kad sam trebao da ostanem, ja sam otišao. Oprosti mi dobri moj, ti to nisi zaslužio. Oprosti mi ako možeš i budi mi opet prijatelj, drug. Nadji snage da zaboraviš moju izdaju i da se setiš svih onih trenutaka, mnogo više od ovih o kojima sad pišem. Pomozi mi opet, ako hoćeš, ako želiš. Za neka dobra, stvara vremena.

Dragi prijatelju

Nisam ništa svesniji u odnosu na juče. Možda samo malo bolje razumem tvoju muku. Priznajem da nisam ni siguran hoću li ikad promeniti svoj način razmišljanja, svoje navike, ali i to što pišem sada o tebi, veruj mi, za mene jeste nešto novo, drugačije. Sve to zbog uticaja nekih ljudi, dragih ljudi, ljudi koji s velikim entuzijazmom i požrtvovanošću biju bitku za tebe, za tvoja prava. Jer čak iako nikad tebe u potpunosti neću razumeti, njih, njega, zaista poštujem i ne mogu, a da se ne divim predanosti s kojom je ušao u tu borbu. Kažem, teško da ću se promeniti, ali zašto onda pišem? Čemu ovo pisanje, ako ne da nešto promeni, kod mene, ili možda kod vas, koji ćete pročitati ovaj tekst.

Ne znam. Barem nisam siguran. Zatekao sam sebe pre neki dan, kako me dotiče ta patnja kroz koju prolaziš. Svaki video koji je on objavio bio je dovoljno težak, da čovek ako ništa drugo zastane malo, odvoji vreme i zapita se, kuda to idemo kao civilizacija, kao bića koja mogu i treba da teže empatiji. Zar je moguće da dozvoljavamo da se pred nama, a zarad nas odvijaju takvi užasi. Ili možda očekujemo, ako već tako nešto postoji, da bude „humanije“, da bude nešto što ćemo kao krajnji korisnik moći da svarimo i nadjemo opravdanje za sve to što smo videli. Ne znam. Ne mogu sebe da zamislim kako menjam tu naviku. A opet da li bi i promena navika zaista tu stala. Šta je s onima koji će tebe zameniti, da li i oni, one, zaslužuju našu empatiju iako naizgled nisu svesni kao što si ti. Zar u velikom planu stvari, svako od nas nema svoju ulogu koju igra, za neki deo životnog kruga vitalnu i nemerljivu.

Dragi prijatelju, ja mogu sad samo da ti se izvinim. Mogu da kažem, da mi je žao zbog svega. Ne zaslužuješ ništa od onoga što ti se radi, bar ne onako kako vidim u snimcima koje objavljuje. Taj poredak stvari o kome smo pričali, dal on bio Biblijski, naučni, evolutivni, je ipak nešto zbog čega si ti tu gde jesi, a mi, ja, tu gde smo. Verujem da smo kao potrošačko društvo, došli do tačke da u svemu moramo da imamo hiperprodukciju. Da nam je život postao potreba za tim da utolimo tu veliku žedj, žedj za materijalnim, žedj za sitnicama. I ti si dragi prijatelju, žrtva tog potrošačkog društva, te hiperprodukcije. Zato možda, možemo makar malo da te poštedimo. Makar malo da se promenimo, da tas na vagi života, makar malo predje u tvoju korist.

Ali nije to jedina borba koju ovi ljudi, i moj dragi prijatelj medju njima, vode za tebe, za tvoja prava. Ta borba je šira i veća. To je borba u koju oni, on, bezrezervno veruju. To je borba i za tvoje prijatelje koji nisu iskusili ništa bolje od onoga što ti doživljavaš. Njihov put se ne završava kao i tvoj, možda je popločan dobrim namerama, ali podjednako je strašan, podjednako je  bolan. Njihova nevoljna žrtva je utoliko možda značajnija jer je u ime nauke, napretka, boljitka za čovečanstvo, ali da li zaista može biti boljitka uz tolika stradanja.

Toliko je jednostavno i komplikovano u isto vreme. Možemo da pričamo sada o vrednostima, empatiji, svesti, ali činjenica je koliko god njihova borba bila velika i značajna, iskreno verujem da će ceo pokret izgubiti. Žao mi je što ćeš cenu njihovog neuspeha, a tvrdoglavosti drugih platiti ti. Ili možda bolje rečeno, žao mi je što ćeš tu cenu nastaviti da plaćaš na način koji nije dostajan ni tebe, a ni mene. Možda, samo možda, možemo nekim sitnim promenama u svakodnevnom životu da promenimo stvari makar malo na bolje. Možda, samo možda, možemo da ti odamo priznanje, tebi, tvojim prijateljima, na žrtvi koju podnosite, na vašoj nevoljnoj žrtvi. Možda, ali sasvim sigurno, treba da ti odamo priznanje, što bez tebe pitanje je kako bi danas izgledalo čovečanstvo.