Nema te (priče iz doba Korone)

Danas prolazi još jedan dan kako te nema. Ne znam gde si, dal si dobro. Ne razumem zašto si otišao, a da se nisi javio. Ne razumem kako to, da si jedan dan bio tu, a danas, danas te nema. Sve se odigralo kao u treptaju oka, brzo, neuhvatljivo. Ne znam ni gde živiš, dal si kući i dal mogu da te posetim. Sve što smo imali bilo je ovde, na ovaj klupi, pod našim drvetom i to je bilo sve što mi je trebalo. Bez tebe ovaj park je prazan, a drugovi naši davno su otišli. Odleteli svako na svoju stranu u potrazi za nekim drugim, novim prijateljima, za nekom drugom trunkom hleba, semenkom suncokreta. Ali ne i ja, ja još verujem, čekam, nadam se da ćeš ponovo doći i da će biti sve kao ranije, kao da nikad nisi ni odlazio.

Nema te na našem pristanu, nemate da rasklopiš svoju stolicu i sedneš. Niko više draga moja ne osluškuje kanal, niko više ne priča sa prirodom, sa nama. Niko više ne zastane i samo, samo pokuša da ceni ono što se oko njega nalazi, ceo jedan svet, mogućnosti. Ne, niko više. Sad je samo važno da nas fotografišu, da naprave što bolje fotografije za društvene mreže, da se čekiraju da su bili. A sem tebe niko još nije posmatrao Sunce kako se radja dok njegovi zraci, kao svila, miluju mirne vode našeg kanala. Vrati nam se ružno pače, vrati nam se da ponovo čekamo jutra, da ponovo uživamo u jutarnjem povetarcu koji nam miluje perje.

Čekamo te, kao i uvek. Čekamo te na raskrsnici prijateljstva i odanosti, kod kuće, kod doma i skloništa koje si nam svojim rukama napravio. Čekamo te jer si nam oduvek bio prijatelj. Ne možemo da zaboravimo sve što si uradio za nas, nikad ne tražeći ništa za uzvrat. Ni ovo mesto, ni svu hranu koju si nam donosio, vode u preteškim kofana koje si nespretno vukao od kuće. Ne možemo da zaboravimo kako si nas skrivao od onih koju su hteli da nas odvedu odavde, silom. Ne možemo da zaboravimo šta si učinio za Blesavog kad ga je udario auto, kako si ga lečio, vodio kod doktora. Ni sve lekove koje si nama davao kako bismo još dugo bili ovde, s tobom, u našem kraju. Zato te čekamo, čekaćemo, koliko god bude trebalo, jer mi smo čopor, ti si naš i mi smo tvoji.

Pusti su parkovi, klupe, šetališta Kalemegdana. Nema te da izadješ, nema te da se družiš s nama. Svi su tako užurbani, nervozni, uplašeni. Mi ne poznajemo ove ljude. Nedostaješ nam i mi ćemo čekati da se vratiš, ti, ona, on. Čekaćemo sve vas, od novobeogradskih parkova, preko kanala u Borči, do brojnih šuma koje naš grad ima. Čekaćemo da sve ovo prodje, da ponovo, zajedno s vama, s tobom, živimo svaki dan, onako kako smo živeli i pre nego što ste otišli.

Izadji napolje (priče iz doba Korone)

Izadji napolje, hajdemo negde, bilo gde. Reci i vodiću te tamo. Ponavljao je uporno, dok ga je kroz terasu posmatrala, sva raščupana, bez šminke, u jednoj od onih iznošenih majica, izbledelim od godina, pranja. Ti si čoveče lud, gde da idemo? Bilo gde, nema veze, sipaćemo benzin, sešćemo u auto i idemo. Nije važan ni policijski čas, ni kazne, ništa, važno je sad. Rekao je, ako mi veruješ, izadji, izadji imam mnogo toga da ti pokažem, daj mi ruku i idemo. Ma gde da idemo ti si lud, opet je ponovila, ne možemo da se vratimo na vreme. Uostalom, rekla je, šta ti to možeš da mi pokažeš, što ja već nisam videla.

Pokazaću ti sve, sve ono što ne stižeš da vidiš, sve ono što godinama prolazi pored tebe. Pokazaću ti život u sporoj traci, život kada osluškuješ pesmu ptica u praznoj šumi, šarenim bojama cveća išarane površine. Pokazaću ti maslačak na vetru, koloniju mrava koja se seli. Odvešću te da vidiš polja suncokreta, da zajedno s njima pratimo Sunce. Pokazaću ti divlji, neukroćeni, duh konja, pokazaću ti najviše vrhove. Odvešću te da slušaš staru vodenicu, da čuješ snagu vodopada. Da u bistrim rekama vidiš ribe, da piješ hladnu izvorsku vodu. Pokazaću ti pčelu koja leti s cveta na cvet, pokazaću ti leptira najlepših krila.

Sve to ćeš da mi pokažeš, upitala ga je s osmehom. Da, sve to i još mnogo toga. Samo me uzmi za ruku i idemo. Ali nećemo stići da se vratimo, opet je rekla, zabrinuta zbog nastupajućeg policijskog časa. Ako me sad uzmeš za ruku i kreneš, mi idemo, možda ne odmah, možda ne ni sutra, ali idemo, krenućemo iako krenuli nismo. Stićićemo donekle, a sutra, sutra ćemo nastaviti dalje. Daj mi ruku ako mi veruješ, ako želiš i hoćeš da sve to vidimo zajedno, ti i ja. Izadji napolje, pogledao je ka njenoj terasi očima punih nade, iščekivanja. Nestala je sa terase i u momentu se stvorila pred njim, uhvatila ga za ruku i rekla, idemo.