Sanjao sam te

Sanjao sam te sinoć, ili bolje reći jutros. I znam kada bih ti rekao da bi bila iznenadjenja, kao što sam uostalom bio i ja. Jer da budemo iskreni, ti i ja, mi smo samo poznanici. Sem tih kratkih, par minuta što podelimo dnevno, ne čujemo se, ne vidjamo, ne razgovaramo.

Pa stoga sasvim je normalno zapitati se otkud sad to, otkud baš ti. Na kraju krajeva, zašto se baš tog sna sećam. Zašto ne i onog juče, ili onog od pre par dana. Možda to ima veze sa činjenicom što sam te sanjao, kao što sam rekao, jutros. Nakon što sam se probudio posle dužeg spavanja, a onda se vratio sa namerom da odspavam još malo, znaš ono, kad zatvoriš oči i kažeš još samo pet minuta. E tad je to bilo, tih skoro sat vremena, mislio sam, sanjao sam, tebe.

Ništa neprikladno se nije desilo. Mislim neprikladno, ko može reći šta je neprikladno. Znam, sa sigurnošću da skoro tako lep san nisam imao. Neka destinacija, daleka, nova. Ti i ja i niko više, baš onako kako treba da bude. Našli smo se zajedno u novoj zemlji, u novom gradu. Svuda oko nas bili su novi ukusi, novi mirisi koje je trebalo ispitati, gomila novih stvari koje je trebalo probati.

Svaki tvoj dodir, svaki poljubac bio je simfonija kojoj se prepuštaš. Tad zaboraviš sve, tada ste važni samo vas dvoje. Prepustiš se i pustiš da te muzika i momenat vode, bez toga da brineš kuda ideš i da li ćeš stići, jer dokle god taj momenat, ta simfonija traje, jedino je to važno.

Dobrodošla u moje snove.