Pobeže krst

Istina je da sam se više puta u svom životu obraćao Bogu, mada nikada nisam bio verujući čovek. Razne molbe, da ne kažem molitve. Od toga da ne bude škole, pa sve do ispravljanja nekih velikih nepravdi. Neke su uslišene, a neke, valjda zbog tog Njegovog velikog plana, nisu. Kako god, religija i ja, nikada nismo bili na ti, ni na vi, prosto i jednostavno sem onih važnijih verskih praznika i po neke posete manastiru ili crkvi naša ljubav nikada nije ni počela.

Ako upitate nekog od ljudi koji me znaju vrlo lako se može desiti da kažu „Pa da, komunista“. Dok sa druge strane ima i onih, pre svega bliskih prijatelja koji znaju da se kod mene u kući slave svi značajniji verski praznici i krsna slava, što kada se sve sabere i oduzme ili je vrlo konfuzno ili mene stavlja u poziciju licemera. Objašnjenje je zaista prosto i može se sažeti u dve reči, porodična tradicija. S druge strane, verovao ili ne, ko može odoleti tucanju jaja.

Takav kakav sam, uvek sam se čudio vernicima koji, a naročito dok se vozim autobusom, čim prodju pored neke crkve skupe tri prsta i krenu da se krste. Bilo je dana kada bi cela strana autobusa, a da, zamolo da zaboravim, reč je o autobusu na liniji 74, čim prodjemo pored crkve na Bežanijskoj kosi krenula u zajedničko kršćenje. Pa onda opet kod Bulevara AVNOJa, pa Crkva Svetog Marka, Bogoslovija. Neću da kažem da mi je bilo smešno, daleko od toga, ali sam celu pojavu posmatrao sa čudjenjem i pomalo nevericom. Bilo je situacija da se i vozač krstio. Mislim, da li se krsti svaki put kad prodje, iako je tako, koliko puta i pored koliko crkvi on prodje dnevno na liniji.

Nisu to sigurno stvari koje su morile moju glavicu dugo. Kako došlo tako prošlo, a onda sam danas ugledao čoveka koji je navedenom činu pristupio na totalno jednom super nivou. Isto je reč o autobusu 74, a dotični je ušao kod pijace na Bežanijskoj kosi zajedno samnom. U jutarnjoj gužvi izgubio sam ga iz vida, seo na svoje mesto i izgubio se u svom pametnom telefonu. Kod Centra Sava čovek je seo blizu mene, na onu stranu što gleda ka Adi. Ne znam zašto sam u tom trenutku podigao glavu na tu stranu, možda zato što sam se spremao da ustanem, ne znam. Ali baš tada pogledao je ka meni, u mom pravcu bolje rečeno i prekrstio se.

„Šta li je ovaj video“ pomislio sam. Nisam hteo baš odmah da se okrenem, bilo bi providno, ali goreo sam od znatiželje da vidim šta je to izmamilo ovaj čin. Sve sam očekivao, neki sudar na mostu u kontra smeru, smešno ili čudno vozilo sa još čudnijim vozačem, čudnu pojavu na nebu, sve sem onoga što je zaista bilo. Okreno sam se, brzinski prešao preko pejzaža, a u daljini, gotovo najviše u tom delu, stajao je krst Saborne crkve. Da, dobro ste razumeli. Mi smo u autobusu na Gazeli, a on gleda u krov Saborne crkve i krsti se.

Da li je ovde reč o religiji, verujem da jeste. Medjutim kako u njegovom slučaju, tako i sa ostalima koji se voze 74kom, ostaje pitanje da nije reč pomalo i o pomodarstvu. Kad sa religije prelazimo na fanatizam? Uostalom da li, ako smo gradjansko društvo, i ostale konfesije zaslužuju istu mogućnost, da se mole, krste ili šta već, na javnim mestima, u javnom prevozu. Tema je svakako osetljiva i treba joj pristupati oprezno. Shodno tome razgovarao sam i sa nekim sveštenicima, a odgovor bi gotovo uvek bio isti. To nikako nije nešto što crkva očekuje od svojih vernika.

Ali ako je već tako. Ako je krstiti se kad prodju pored crkve „must do“, onda se pitam još samo, koja je maksimalno prihvatljiva udaljenost. Iskreno verujem da ovih 5 kilometara izlazi iz zone.