Djole

Djole, a gde ti živiš? Zar je bitno, pomislio je u sebi. Setio se trenutka, samo sat ili dva pre, kada je skroz mokra ušla medju njih, okupljenih oko stola, još uvek suvih, nasmejanih. Setio se kako joj se voda slivala niz čelo, obraze, patike koje su se cedile po loše postavljenom laminatu. Zar je bitno, izustio je tiho, gde živim, sad smo ovde gde smo, pričaj mi gde treba da skrenem. Jer kako je išta drugo mogao da uradi, kako je mogao tad da je ostavi, u te kasne, nesretne sate, da čeka i da se nada. Čemu, kome? Da je imao neko, već bi bila kod kuće. Večeras ona će biti njegovo dobro delo.

A nije joj bilo svejedno, jer Djoleta nije znala, barem ne dovoljno da razume njegovu želju da joj pomogne u nečemu tako malom, u par više predjenih kilometara, tek po nekom izgubljenom minutu u inače mnogo protraćenih sati. Nije znala kakav je Djole, a znala je da su mnogi zlonamerni, koristoljubljivi. Zato joj je bilo važno da zna, kao da je htela da se umiri, da joj bude lakše ako i on živi u tom pravcu, negde blizu, makar na pola puta. Htela je da prekine tu nelagodnost koju je osećala, iako za njom nije ni bilo potrebe. Nikad mu to nije rekla naravno, niti je morala. Ako su ikad muškarac i žena mogli da se razumeju, onda je to bilo tad, u tom trenutku. Neočekivano za njega, shvatio je njen pogled, njenu boju, dubinu glasa, shvatio je šta je muči.

Ne brini, Djole nikad ne radi nešto, ako mu se ne radi, rekao je i osmehnuo se. I stvarno Djole je bio, i dalje je, toliko jednostavan. Djoleta nisu interesovale razne igre i igrice. Razumevši da se u današnje vreme lepim devojkama ne retko nudi pomoć s različitim očekivanjima, pokušao je da joj objasni, kroz priču, kroz otvaranje, upoznavanje, da je on te stvari davno prevazišao. Pokušao je da joj objasni kako pomoći nekom, ne treba i nije uvek vodjeno nekim interesom, mada priznaće joj kasnije, imao je koristi od te vožnje. Reći će joj da je uvek navikao da se daje, bez obzira na sve padove koje je zbog toga doživeo, reći će joj da drugačije ne zna.

Nikako hladna, već samo zatvorena, naviknuta da je život sve samo ne igra, još dugo ostaće zatvorena prema Djoletu. Momenti u kojima će pričati, dopisivati se, pa i provoditi neko vreme zajedno, biće tek samo fragmenti onoga što je ona zaista, fragmenti onoga što će Djole otkriti svojom upornošću i velikom željom da na nekom nivou dopre do nje. Željom da mu se otvori, možda i iz sebičnih razloga. Možda mu je to bilo potrebno, možda je prosto želeo da zna da i on može nekom da se otvori i pusti iz sebe sve ono što ga je u poslednje vreme mučilo. Reći da je tu neko dobio nešto, da se neko okoristio o nekog, ona o vožnju, on o njenu empatiju, bilo bi previše, netačno, maliciozno. Ako ništa drugo, iskoristili su se jedno o drugo, iskoristili su okolnosti koje su im date i od toga napravili jedno lepo prijateljstvo.

Suncokret

Upoznali su se negde u Banatu, okovani mrakom magistralnog puta, na putu za Vršac, u autobusu koji kao da je sam djavo jurio. Upoznali su se slučajno, iako su znali da će putovati zajedno, iako je njihov susret u autobusu bio dogovoren. Na sada već potrošenim sedištima izgovoriće svoje prve iskrene reči, ne da su one prethodne bile laži, ali ima nešto u lošem vremenu, u mraku, grmljavini koja prekida spokoj usnulih putnika, kiši koja udara po krovu. Tu su se prvi put otvorili jedno drugom, tu su se prvi put zaista upoznali.

I sve im je bilo čudno, drugačije, novo. Iznenadili su sebe, iznenadili su ono drugo. Koliko je tu još stvari, ispod površine, onoga što do juče nisu ni pomislili da će podeliti s nekim, a kamoli sa osobom koja sada sedi pored njih, baš tad, u tom trenutku. Šta je to što ih je oboje obuzelo, da se toliko otvore, da neke stvari kao na poslužavniku stave pred ono drugo. Možda je to bila nezaustavljiva želja da podele sebe s nekim, u momentu koji kao da je bio izvan ovog sveta, na putu ka nepoznatom, gde više ništa nije važno. Možda su se prosto uplašili mraka, ne znam.

Ulili su jedno drugom poverenje i neki osećaj sigurnosti, da posle dugo vremena nekom, koga tek upoznaješ, možeš da kažeš sve o sebi, znajući da nikad to protiv tebe neće upotrebiti. Možda je uloga toga mnogo važnija od dvoje ljudi, možda takav odnos ima daleko veću, važniju svrhu, a to je da vrati veru u ljude uopšte. Ušuškani u tu sigurnost, nastavili su da pričaju, da se upoznaju, da idu dublje u ono što su oni, ono što ih čini, davajući sebe bezrezervno.

I dok su pričali Mesec se polako probio iza oblaka, obasjajući tamnu banatsku noć, nepregledne ravnice Vojvodine. Znaš, rekla mu je tad, moj omiljeni cvet je suncokret. Niko mi još nije poklonio suncokret, uzdahnula je, dok je autobus velikom brzinom prolazio pored polja na kom su bili suncokreti, a kapljice od kiše koje su se slivale niz staklo izgledale su skoro kao suze devojke koja sa tugom posmatra svet zarobljena iza prozora visoke kule. Hteo je tad da je zagrli, da je privuče i nasloni na svoje rame, nežno pomilije po kosi i s istom onom smirenošću, toplinom, zbog koje se otvorila, kaže kako će sve biti uredu.

Prošlo je od tad dosta, a put koji su zajedno započeli te večeri i danas traje. Još uvek se upoznaju, još uvek pronalaze iznova, svakog dana, nešto novo, lepo, interesantno kod druge strane. Uče jedno od drugog, ne bojeći se novih stvari i iskustava. Danas kad dolazi kod nje, ona ga dočekuje na prozoru, a pored nje uvek stoji jedan suncokret. 

Večeras

Pogledaj kroz prozor. Što, jel se desilo nešto, upitala je zabrinuto. Ne, ne, nije se desilo ništa, nego pogledaj onu zgradu, jel vidiš. Jel vidiš kako su sva svetla upaljena, to nikad nije bilo tako. I zaista, svako svetlo u toj dugoj devetospratnici ove noći bilo je upaljeno. U toj, ali i u svakoj zgradi koju smo videli sa terase. Ove noći niko nije u gradu, ove noći ne čuje se muzika sa splavova, kafane su utihnule, nema one gradske buke, vreve na koju smo do sad već navikli.

Do juče puni bulevari Novog Beograda večeras su prazni. Tek po neki automobil prekine monotoniju ničeg, po neki pešak napravi buku svojim užurbanim hodom. Nema ni buke sa igrališta, nema zaljubljenih na klupama našeg parka, zvona iz obližnje škole koje svira za kraj nastave. Utihnuli su zvuci svakodnevnice, utihnuo je grad, kao da se sprema za počinak, za najmirniji san u mnogo godina unazad.

Večeras je priroda dirigent u simfoniji koju dugo nisam čuo. Večeras sa terase, ja ponovo slušam vetar. Večeras priroda svira, savijanjem grana, šuškanjem lišća. Večeras su instrumenti ptice čija pesma prekida neplanirani noćni mir inače užurbane prestonice. Sve što gmiže, puzi, hoda, trči, svaka životinja ima svoje mesto u ovom velikom orkestru prirode, dajući nam do znanja da ovaj grad, iako to često zaboravimo, delimo s njima.

Lep i čudan je naš grad večeras. Drukčiji, mirniji, naizgled lepši. Zastali smo da ga poslušamo, zastali smo da ga osetimo, usporili da ga vidimo. Večeras on živi nekim drugim životom, ali i dalje živi, u tebi, u meni, nama. Živi u prirodi koja se probudila, u ptici koja peva ponoćnu baladu. Večeras naš grad je u svetlu tvog prozora, na tvojoj terasi.

Imam neko zelje

Imam sreće da sam u tim godinama kad sam sve više okružen ljudima gde je normalno reći, da, kuvao sam. Ne da je to nešto strašno inače, nego uopšte, kako doći do priče o kuvanju, nije da je to bilo aktuelno pre nego što sam napunio 30 godina. A sad, nekako sve češće, kroz razgovor, upoznavanje, imaš priliku da kažeš, pa i da se pohvališ, da kuvao sam. Ne mislim, skuvao sam jaja, supicu iz kese. Ne, mislim na ona ozbiljna jela, gulaš, sarme, pasulj, svašta nešto. Znam da će se mnogi nasmejati, jer mnogima je ovo bila svakodnevnica, ali bu hu, meni nije, ja sam kasno otkrio čari kuvanja.

Svakako počeo sam da kuvam u trenutku kada nisam živeo sa roditeljima, kada sam u njihovom stanu, našem stanu, više bio gost nego domaćin. Počeo sam da kuvam kada je bilo potrebno, da se ne bih pretvorio u punjenu pljeskavicu, sendvič ili pohovanu piletinu. Počeo sam da kuvam iz želje da jedemo normalno, zdravo. Da na stolu ponekad postavim i kašiku, a ne samo viljušku i nož. To je valjda neki momenat u životu, ne jedini, ali jedan od onih, kad kažeš sebi, sad sam veliki dečak. Pored naravno rada sa veš mašinom, što je posebno bilo jako interesantno ili peglanja veša. Zamene ulja, točka, baterije na kadi i mnogi drugi, muški poslovi. Sve to postalo je nekako normalno, nekima neočekivano, a opet nekima čudno, što neke stvari nisam ranije počeo da radim. Istina, sve to ima veze sa odvajanjem od roditelja, preselenjem na neku drugu adresu, bez te zaštite, ušuškanosti, da ima neko drugi ko će sve da završi.

U nekom trenutku, rešio sam da nam spremim, sarmice u zelju. Jer to je bilo jelo koje znam da volim, da voli i ona. A u trenutku je predstavljalo izazov, iskorak od npr. gulaša koji sam spremao, za koji sam stekao odredjenu praksu, rutinu. Sada sam hteo da napravim nešto, naizgled i zaista pokazaće se, komplikovanije, barem meni. Kontaktirao sam moje, rekao, šaljite mi recept na mejl, a u medjuvremenu kupio sve što treba. Recept sam odštampao, zalepio na prozor od kuhinje, sastojke poredjao na sto i krenuo u stvaranje čarolije.

Sad da ne ulazim u detalje oko pripreme mesa, jer zaista, priča nije o mesu, meso je za divno čudno ne bitno. Počeo sam da tanjim stabljike na zelju, prvi korak, korak koji je sam po sebi predugo trajao. Tanjim stabljiku, sečem listove slučajno i tako u krug. Srećom kupio sam više zelja nego što je trebalo za četu vojnika, pa sam mogao da sebi priuštim po neki nervni slom dok sam radio ovaj mukotrpni posao. Kad dobro isečem list, bacim ga, kad dobro isečem sve, stanjim stabljiku, onda lepo uzmem da složim sve na jednu gomilu. I tako, sat, dva, završio sam u nekom trenutku sa nožem, u procesu izgubio malo kose, one što je ostalo je posvetlelo, razvila se blaga aritmija.

Medjutim, potpuni šok će tek uslediti. Šok kada sam krajnje naivno sve te, lepo stanjene i složene listove, sve zajedno, stavio u toplu vodu ne bi li omekšali za uvijanje. Zašto sam to uradio, ne znam. Sigurno je da nisam pomislio kako autor recepta pojma nema, što to radi tako, zašto sve ne ubaci odmah, ili je možda autor bio ubedjen da sam dovoljno pametan, da ne uradim kako sam uradio. Ali što je nekom normalno, što se nekom podrazumeva, to nikako ne znači da će biti normalno i meni. I negde na sredini listova, prošlo mi je kroz glavu ali smelo sam nastavio dalje. 

Sve se spojilo, svaki list, svaka mukotrpno stanjena stabljika. Sve je u tih par kratkih trenutaka postalo jedno, jedno veliko klupko zelja. Nemoguće je bilo odvojiti prostim povlačenjem, jedan list od drugih. Cepalo se i lomilo, a dok se sve to odvijalo, od nervoze sam se šest puta preznojio. Sve što sam do tad spremio, trajalo je previše dugo, a onda i ovaj dodatni posao. Jebem ti sarme, jebem ti zelje, psovao sam, dok sam polako pokušavao, nežno da odvajam listove. Prineo sam stolicu radnoj površini, sedeo i odvajao, polako nožem odvojim početak, oko stabljike i onda mic po mic. Neću baciti sad sve mislio sam, previše sam radio, tvrdoglav nastavljao sam dalje. Na kraju, nije ostalo dovoljno zelja za onoliko sarmica koliko sam hteo da spremim. Na kraju motao sam i plakao od umora, ali kad je sve bilo gotovo, kad smo seli za sto i jeli, bile su to najbolje sarmice na svetu.

Amperaža

Ukoliko pogledamo u neki udžbenik, potražimo na internetu, naći ćemo da je amperaža jačina električne struje koja je izražena u mernoj jedinici, amperima. Naravno, u nekom posebnom slučaju, amperaža može biti i mnogo toga drugog. Zaista, kad bolje razmislite, sve je do vas, kako vi shvatate, percepirate svet i ljude oko vas. Amperaža može biti dogovor koji ste napravili, ljubavni sastanak, dobar vic. Naizgled neobično, ali zaista moguće. Pa tako i u ovom slučaju, slučaju o kom se piše, amperaža je nešto sasvim drugo.

Koreni priče o amperaži su u jednoj od mnogobrojnih rasprava u kući Markovića. Ne rasprava zbog kojih padaju teške reči, leti kuhinjski i ostali sitan inventar, zbog kojih komšije zovu policiju. Već je reč o ozbiljnim, tehničkim pitanjima. Pitanjima koja da nismo razjasnili, sigurno bismo mirno spavali, a kad bolje razmislim, ne mogu ni da se setim kako je cela ta priča počela. Ova, da, ali ta, uopšte ne mogu da se setim. Da ne dužim, pričali smo o bitnim elementima zahvaljujući kojima funkcioniše brzo punjenje za mobilne telefone. Pričali smo o amperaži, adapterima, kablovima, USB portovima. Naravno kako to inače biva, došlo je do podeljenih mišljenja i stavova, u koje neću ulaziti, ali treba reći da je zbog istih, priča simpatična za prepričavanje, na slavama, porodičnim okupljanjima i za poneke, specijalne ljude, koji mogu da razumeju isto tako specijalni smisao za humor koji izlazi iz našeg stana.

I tako, u naletu nekih dobrih vibracija, pomalo i nervoze, ja sam rešio da tu priču ispričam jednoj osobi. Malo humora, šale na sopstveni i porodični račun, da se oboje malo opustimo. Lav u horoskopu, inače volim da pričam, da dominiram u društvenim interakcijama. Tako sam hteo i sad, ali valjda kad ste lav, ne obratite dovoljno pažnje šta vam ta druga osoba priča, ili prosto, koliko god zvučalo glupo, ne zapamtite, pa ispadnete smešni. Dok sam sa puno žara pokušavao, da ispričam priču, krenuo sa amperima, izlaznom jačinom iz adaptera, potrebom da kabl bude odgovarajući, shvatio sam, pored mene sedi diplomirani inženjer elektrotehnike. Pokušao sam da budem interesantan inženjeru elektrotehnike pričom o kojoj ona zna sigurno više, bolje od mene.

Naravno, nije ona to meni zamerila. Mada me je pogledala pomalo, onako, ispod obrva ili bolje reći s jednom dignutom obrvom. Ali u takvim situacijama shvatiš, da moraš više da slušaš ljude oko sebe. Da zaista budeš prisutan. U suprotnom smo samo fusnote, tačke koje se s vremena na vreme pojavljuju u tekstovima koji su tudji životi. Zašto bi iko hteo da s nama gradi neki društveni kontektest, ukoliko nismo spremni da zaista učinimo napor da u tome učestvujemo zajedno. Uopšte, koliko se slušamo danas, u ovom brzom, modernom ali surovom životu. Koliko se slušamo i koliko razumemo.