Ne mogu reći da je to bio jedan
klasični letnji dan. Bar ne kao prošle godine. Asfalt nije vreo, Sunce se krije
iza mnoštva kumulusa, ali ipak, toplo je. Vlage ima u vazduhu, stvara breme nad
svima nama, a opet nigde ni kapljice vode. I baš u jednom takvom, teškom,
toplom danu, na taksi stanici kod novog Merkatora, jedan takstita me je
prijatno iznenadio.
Čekajući svoj red, nekog
užurbanog kupca sa dve ili tri kese iz hipermarketa, ovaj taksista rešio je da
prekrati vreme družeći se sa našim pernatim prijateljima, golubovima. I nije to
druženje kao na Kalemegdanu, Tašmajdanu ili kao na Trafalgvar skveru. Ne možete
prosto doći, sesti ispred Merkatora i početi da hranite golubove. Zašto? Pa
zato što to niko pre vas nije radio, zato što ovo nije park i na kraju krajeva
zato što će prezauzeti ljudi, koji sede i ispijaju svoj kafućino u lokalnim
kafićima čudno da vas gledaju.
E uprkos svemu tome, sa velikim
rasponom alternativa kojima je mogao da prekrati vreme, ovaj takstita,
reskirajući društvenu osudu, a što je još gore i dijagnozu, kafedžija i
njegovih kolega, spušta pored svoga auta, na travu, čamče sa malo sveže, hladne
vode kome je odmah prišlo tri goluba. I vidi se da im znači, da im je trebao
daj predah, predah od sparine. Sigurno je i njima teško bez obzira što mogu da
rašire krila i prosto odlete, na neko bolje, prijatnije mesto.
Pijuckaju oni tako, on se sklonio
u auto da im ne smeta. Kako bi nogom zakoračio ka čamčetu, da im doda još malo
vode hitro bi odleteli po nekoliko sentimetara dalje, uplašeni ali ne toliko da
se okrenu i prosto odlete. Motaju se oni i dalje oko čamčeta i vode, a nedugo
zatim usledila je i hrana. Ceo švedski sto, rekli bi neki.
Totalno neočekivan za mene, po
svemu sudeći spontan, ali svakako iskren čin jednog običnog čoveka. Čoveka koji
je vreme za svoju pauzu iskoristio da pomogne drugima, nebitno da li su ljudi
ili životinje. Možda ima još takvih ljudi, verujem da ima, ali za početak ovaj
taksista vratio mi je veru da život može biti bolji ukoliko svi doprinesemo po
malo.
