Osmica

Težak je život na odsluženju vojnog roka. Ustajanja, naporne vežbe, nadrndane starešine, stariji vojnici sa specifičnim smislom za humor. E baš takav život, uopšte nisam iskusio. Da li bi se to nekom dopalo ili ne, danas je sasvim svejedno, ali te godine ja sam svoj vojni rok odslužio u civilu.

I da sada ne zamaram, kako sam ustajao u 06:00 ujutru da bih u 07:00 bio u GSP Beograd. Da ne pričam o gomili obaveza koje sam imao, svakodnevnoj borbi za pauzu. Ne, ne, o tome se ne radi. Ali ono o čemu želim da pričam je prilika koju sam imao da maksimalno iskoristim sistem i popravim što više zuba. Nije to meni palo tek tako na pamet, već jedno jutro me je zub zaboleo i sad ima tu još dosta toga. Poenta, barem ova početna je da sam morao što pre da se javim u VMC Novi Beograd da bih isti popravio.

Volim kada idem kod zubara. Baš svaki zub koji me je do tada boleo prestaje da boli, a jednom kad sednem na stolicu i čujem one svima poznate „opustite se“, ja se stegnem i budem sav u grču kao se borim za poslednji dah. Ni sada ništa nije bilo drugačije. Možda je čak i bilo gore jer VMC Novi Beograd miriše na nevolju. Mislim iako mi je otac bio vojno lice, majka je davnih 80tih godina odlučila da brat i ja budemo osigrani preko nje. Ako su se tada odlučili na taj korak, pored takve vojske, onda mogu da mislim kako je to danas. Da nema zabune pričamo o Vojno medicinskom centru, a ne Vojno medicinskoj akademiji. Sedam na stolicu i počinje. Valjda zato što sam „vojnik“ doktorka je očekivala stoički da podnesem svaki bliski susret sa njenim instrumentima, a naročito onim bušilicama i burgijama, ekvivalent Hiltija.

Posle zgrčenih pola sata, evo i sad ne znam koji zub je radila i šta, ustao sam sa stolice. Bla, bla, bla, sam čuo dok mi je, predpostavljam objašnjavala kad i šta smem da pojedem. A kada je bol splasnuo čuo sam i njen predlog, doduše sada je već pisala i uput, da se javim hirurgu kako bih uklonio osmice. „Uradi to sad besplatno, u Domu zdravlja bi te koštalo minimum 150 evra“. Osmice, osmice, da li mi ti zubi trebaju? Konsultovao sam se kad sam došao kući sa mamom, pošto ona ima s tim dosta iskustva, a ja zube imam na nju, i odlučio da izvadim te „viškove“.

Dolazim ponovo u VMC, ovog puta kod hirurga. Nikad nisam ranije išao kod hirurga, bar ne kod zubara. Kucam na vrata, ulazim i predajem knjižicu. Ništa posebno, obična stolica, svetlo, instrumenti. Ha, pa ovo će biti standardno, ocenio sam. Izašao sam napolje, seo na stolicu. U ruci sam držao spremljene papirnate maramice, što zbog brisanja, što zbog toga da nešto stežem i čačkam rukama tokom nervoze. I u tom trenutku istrčava sestra iz ordinacije, i nestaje posle nekoliko sekundi niz hodnik. Iz ordinacije se čuje: „Budite se, probudite se“, „Gospodine, da li me čujete“ A? Misli mi se još nisu sabrale, a one sestra od malo pre vraća se, a sa njom idu još tri i stolica na točkiće. Ulaze u ordinaciju kao PTJ u autobus, i ponovo, u svega nekoliko sekundi, izlaze iz nje. Jedna sestra drži kolica na zadnjim točkovima, blago podignuta u vis spreda, po jedna sa svake strane, a ona napred okrenuta je ka osobi u kolicima. „Budite se, probudite se“, ponavljala je. Pljus, jedan šamar, pa za njim i drugi. „Gospodine, da li me čujete, otvorite oči“. Dok su se gubili niz hodnik, palo je još pet ili šest šamara. „SLEDEĆI“ čulo se iz ordinacije. „Marković Miloš“. Aha, važi. I dok sam gledao, smišljao način kako da pobegnem, sram me obuzeo zbog svih starijih, baba i deda koji su, pored malopredjašnje scene i dalje hrabro sedeli na svojim mestima.

Ulazim i krećem ka stolici koju sam video kada sam predavao knjižicu, ali ne. Doktor me pogleda, odeven ceo u one njihove, hirurške mantile, maska, sve u fulu i pokaza na drugu prostoriju. „Ovde“. Ko je pratio Dosije X, setiće se onih obdukcija nad vanzemaljcima, e sve je ličilo baš da će neko da vrši obdukciju. Hirurški sto, svetla kao u onim „pravim“ operacionim salama“. Gutam knedle i ležem na sto. Pre nego što su mi pokrili celo lice doktor uzima metalni špric, sa iglom koja je duga...brate mili ala je bila duga. „Kažite A“. Čim je anestezija počela da deluje, počeo je i on.

Krckaj, čupaj, seci, buši. Suza je suzu stizala. On krene da čupa na levo, cela glava mi je išla u levo, on pita da li me boli, a ja mumlam, daaaa. Zbog toga što nije mogao da isčupa zub, morao je da ga seče.  Bzzzzz, a bol, bol ne prestaje. Lice mi je celo bilo mokro, što od krvi, što od suza. Iako umrtvljeno od anestezije osećao sam svaku kap. Krvc, čule se odjednom. Pomislio sam, dobro je, gotovo, a onda je svojim mesarskim rukama odvojio tek naprso vrh zuba od korena. Za svaki krak korena koristio je instrumente Hanibala Lektora.

Kada je mučenju došao kraj. Kada sam predahnuo malo, na stolu, ustao sam i krenuo ka ogledalu. Sve oko usta bilo je krvavo i bolno. Nisam mogao još uvek da pričam, nisam ni hteo, sve što bih mogao da kažem je joj. Polako sam se pokvasio i obrisao, saslušao doktora i nestao brzinom svetlosti. Naredna dva dana gutao sam Nimulide  i sve što mi je došlo pod ruku, a da je za bolove.

Sledeći put kad sam se vratio, iskusno, rekao sam „Dajte odmah dve injekcije“.