Evo kladim se da „Vreme je za
bebe“ nikad niste posmatrali kao rijaliti. A opet, bez obzira na nedostatak
neukusnih sadržaja, osmišljenih u kancelarijama „velikih“ produkcijskih kuća on
to upravo jeste. Zadiremo u nečiju privatnost, ali na jedan drukčiji, humaniji,
svakako lepši način od onog na kakav smo navikli kada je reč o Farmi ili
Velikom bratu.
Istina je s druge strane da „Vreme je za bebe“ nisam gledao, kao što nisam
gledao ni Farmu ni Velikog brata. Pa sasvim logično nameće se pitanje, zašto
uopšte pišem o nečemu što nisam gledao, bar ne onoliko da mogu da prepričam,
shvatim i povatam sve detalje iz barem jedne od epizoda. Zato što se zapravo i
ne radi o emisiji.
Proleće je stiglo iznenada.
Kalendarski doduše na vreme, ali bez postepenog dolaska, svih onih vesnika koji
ga najavljuju. Jedan dan gotovo da smo se probudili, a ono je bilo tu. Vedro,
nasmejano i toplo. Doduše možda i previše toplo, ali sasvim svejedno, bilo je
tu. Izmamilo je na gradska šetališta, parkove, stotine, hiljade ljudi,
biciklista, šetača. Turista bi rekao da Beograd, kada je dan lep, gotovo i ne
radi. Svi su negde, napolju, uživaju.
Moj vid rekreacije tada je vožnja
bicikle. I nebitna je relacija ni destinacija, već samo da se vozi. Možda sa
sobom ponesem i fotoaparat pa napravim po neku interesantnu fotografiju, ili
prosto fotografiju meni dragog, posebnog mesta. A voziti biciklu u gradu kao
što je Beograd zaista pruža mogućnosti, svašta da se vidi, svašta da se doživi.
Možete doživeti bliski susret sa nekom od mnogobrojnih letećih vrsta insekata,
koji jedva čekaju da se susretnu s vama pri brzini od 20 kilometara na čas.
Možete posle velikog uspona upoznati ljude, takodje bicikliste, koji su baš tu,
na kraju uspona rešili da naprave pauzu i blokiraju prolaz. Ili u sred Knez
Mihajlove, u sred bela dana, da ispred vas protrči stariji gospodin koji je upravo
ukrao torbicu nekoj starijoj gospodji. Zaista svašta.
A onda kada malo odmorite od
čudjenja, skidanja insekata sa sebe, psovanja na glas ili u sebi, i kada
pažljivo pogledate, ljude, grad u kom ste možete videti i mnogo toga lepog.
Možete videti mlade roditelje kako voze rolere i guraju kolica. One malo
starije, sa decom friška odviknutom od pomoćnih točkića, kako zajedno krote
kilometre na Adi. Prvo ide mama, pa sinčić, a na kraju tata, na svom moćnom
18to brzinskom mauntin bajku. Za one koji su negde na sredini, još mladi za
biciklu, a suviše stari za kolica, oni se voze u prikolicama. Vuku ih mame,
tate, bate, seke. Briga ih, oni se voze i uživaju. Uglavnom su dečaci na
biciklama. Devojčice one više vole rolere. Komplet oprema na njima, kacige, štitnici
za ruke, noge...I oni, zajedno sa svojim roditeljima, mama i tatama, voze se,
uživaju.
Parkovi nisu izuzetak. Bilo da je
reč o malim, parkićima medju zgradama, ili o onim velikim poput Tašmajdana, u
ovim lepim danima traži se ljuljaška ili klackalica više. Redovi na toboganima
su kao u akva parkovima. Zoološki vrt, prepun. Mini hipodrom radi punom parom,
a konjići, konjići rintaju kao što nisu unazad sto godina. Taman kad završe
prvu turu, još jedna, pa druga, pa treća. I tako non stop dok vrt radi.
Beograd je zaista lep, gotovo
savršen grad. Takvim ga čine ljudi, a sudeći po Beogradu danas, biće ih još
više.
