Trendovi, samo trendovi,
najbitnije je biti u trendu ma o čemu god da se radilo. Tako i moji roditelji.
Evo, primera radi, ja sam u maminom stomaku već šest meseci, a još uvek mi nisu
dali ime. Nisu počeli ni da razmišljaju. Pitam se pitam, ko koči, mama ili
tata. Druge bebe mi kažu da je to sad moderno. Mame čekaju porodjaj pa tek
onda, onako iznenadjene, biraju ime.
Valjda nisu u tom fazonu. Iskren
da budem pomalo se i ljutim. Nisam ja više mali. Jednom za promenu mogao bih da
čujem umesto „beba“, „dečak“. To sam zaboravio da vam kažem, dečak sam. Možda
ste ovo saznali i pre mojih roditelja. Ne, ne, sigurno ste saznali pre mojih
roditelja, a ispričaću vam i kako to znam.
Mama i tata su se upoznali,
venčali i sve već kako to ide. Jednog dana, mama je shvatila da sam se pojavio.
I onda standardno, lekari, pregledi, manje promene u životnom stilu, a sve da
bih ja mogao nesmetano da rastem i da se razvijam. Polako su prolazili dani i
dok si trepnuo, eto i treći mesec i novi pregled kod lekara. Moj prvi ozbiljni
susret sa ultrazvukom. Onih ranijih se ne sećam, ipak sam bio mali.
Položaj „slobodni stil“, mama je
verovatno legla. Nedugo zatim razni zvukovi počeli su da dopiru do mene. I nije
to kao kad se tata priljubi uz mamin stomak i krene da peva, inače jedva čekam
da izadjem, progovorim i da mu kažem da ne zna da peva. Ovo je neki jednolični
zvuk i šeta na sve strane. Pomalo i golica. Kad je sve prošlo, priljubio sam se
uz stomak i slušao. Priča doktor mami, kako je sve dobro, otkucaji, i gomila
nekih meni nerazumnih reči. Ali shvatio sam da su me gledali.
Drugi pregled kod doktora, opet
zvukovi. I opet mama priča sa doktorom, tata je isto tu. Ponovo je sve uredu,
istina opet neke nerazumljive reči i izrazi, ali po reakciji mame i tate jasno
je da problema nema. Taman kad su se spremali da pitaju za pol, neko nov se
pojavio, počeo da priča sa doktorom, a mama i tata su izašli. „Hej, stani,
čekaj“ vikao sam, ritao se. „Zar ne želite da znate da sam dečak“. Mama me samo
pomazila par puta, nasmejala se i zajedno su izašli na vrata.
Ma dobro, sledeći put valja neće
zaboraviti. Kad ono, sledeći put nikako da dodje. Slušao sam pažljivo tih dana
šta se dogadja. Prvo doktor nije bio tu. Otišao je na našto što se zove odmor.
Kasnije mama nije mogla. Bili smo u poseti kod neke tete, koju mama zove mama.
Ta teta i još brdo nekih teta pritiskali su mamu, pritiskali mene, govorile mi
kako ću biti lepa beba, pevale mi i svašta nešto...i onda „kladim se da će biti
devojčica“, „ma ne, biće dečak“. Predlagali su mami svakojaka imena, a ona, ona
je samo slegala ramenima jer još uvek nije znala da li ću biti dečak ili
devojčica.
To me je pomalo i nerviralo.
Mislim, ja znam da sam dečak. I hoću kad dodjem na svet, da mi daju lepo ime,
ime za dečaka. Ne bih u poslednjem trenutku da mama i tata smišljaju pa u
panici da mi daju neko...recimo čudno ime. Ovako je bolje, na vreme. I da su
saznali verovatno bi mi i sobicu spremili. A sve one tete više me ne bi zvale
devojčicom. Počeo sam da osećam i maminu potrebu da sazna. Sad je već nju i
tatu toliko interesovalo, da su lako našli prvi termin kod lekara. Malo ih je i
teta koju mama zove mama pritiskala. Čuo sam kako je kritikovala mamu što još
nije saznala.
Pa dobro, kad je već tako, hajde
idemo kod lekara. Slobodni stil poza, mama u ležećem položaju. Jasan znak da se
sprema zvuk. Sad već znam će im zvuk reći da sam dečak i onda, odjednom,
pomislio sam, a zašto da sad oni znaju. Sad je njima bila žurba, sad su oni
hteli da znaju. E pa ne može. Pre nego što je zvuk počeo da se čuje, brzo sam
se okrenuo ledjima u pravcu iz kog inače dolazi zvuk. Nego šta nego da ću da
sakrijem pišu, nek se pitaju još malo.
U medjuvremenu u svetu van
stomaka teta koju mama zove mama, dobija SMS poruku od tate. „Pregled je
prošao, sve je OK, beba je okrenula dupe“
Нема коментара:
Постави коментар