Mrzim Beograd

Kao po običaju ustajem i započinjem sa pripremama za još jedan radni dan. Po utvrdjenom rasporedu prvo izvodim Anu napolje, a zatim tuširanje, pranje zuba. Unazad mesec dana celu jutarnju proceduru pomerio sam za čitavih 45 minuta, ranije. Najviše zbog Ane koja više ne može da izdrži.

U pola sedam sam već na autobuskoj stanici, ukucavam šifru da proverim kada će stići autobus. Za tri stanice, odlično. To znači da ću u Kneza Miloša, na poslu, biti već u sedam ujutru i da ću stići da odradim sve hitne lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole. Iznenadjujuće nema gužve. Istina, sva sedišta su zauzeta i ne može da se sedne, ali ipak, suprotno standardnoj zimskoj autobuskoj slici, ovog puta moglo je da se diše.

Slobodno bih mogao da kažem da je cela vožnja protekla, pa skoro idilično. Vozio sam se u toplom autobusu, nije bilo gužve, a non stop napolju je padao sneg. Padao ne može u pravom smislu da opiše to što se dogadjalo napolju. U poslednje vreme kad god bi sneg padao, barem u Beogradu, ili je padao sitan, ili praćen vetrom, sve u svemu nije se moglo uživati. A ovaj sneg, e pa on je padao baš kako treba. Padao je polako, bez vetra, krupnim pahuljama.

Još jedan semafor i stigao sam na odredište. U Kneza Miloša više od pola autobusa na liniji 74 izlazi. Neki idu ka Kliničkom centru Srbije, većina, neki idu u MUP i stanicu Savski venac. I dok  se gužvamo na izlazu, svako gleda u onog pored, tipa „silazite li na sledećoj“ iza sebe sam čuo „jao što mrzim Beograd“. Došlo mi je da se okrenem odmah, istog momenta, da vidim, ko to mrzi moj grad, ko može da mrzi Beograd. Po glasu odmah mi je bilo jasno da je reč o ženi srednjih godina, koja je u tom trenutku razgovarala sa koleginicom, komšinicom, nebitno, ali koja očito mrzi grad u kome je. Da li trenutno ili tu živi opet je nebitno.

To malo parče puta, od stanice do zgrade prošlo je u razmišljanju baš o toj ženi. Neko će reći „lud si“ ali nisam mogao da se otmem utisku da se ponekad, suviše lako, odlučimo za teške reči. Jer kakav god da je Beograd, njega ne možeš mrzeti. Nemožes ga mrzeti zbog ljudi koji žive u njemu, zbog bulevara, zbog parkova, zbog kale brdo, zbog Ade Ciganlije. Čak i posle 30 godina života u Beogradu i dalje ima mesta koja mi oduzmu dah svaki put kada ih posetim.

Mislim, iskreno, mogao bih da hvalim Beograd barem na 10 stranica. Mogao bih da vam pišem o svim onim mestima koja u meni bude osećanja radosti i ponosa što živim u ovom gradu, ali neću. Umesto toga svima onima koji mrze Beograd, poželeću srećan put i povratak u sela iz kojih su došli.