Uhvaćeni

Ustao je iznenadjujuće rano. Na prvu loptu pomislio je da kasni, da se uspavao. Napolju je uveliko svanulo, a on, on je još bio u krevetu. Psovajući mobilni telefon, alarm, ali i komšinicu koja ga inače svojim ranim lupanjem nogama budi, odlazi u kupatilo. Tuširanje, pranje zuba.  Bukvalno je uskočio u garderobu, a onda, tako potpuno razbudjen uzima mobilni u ruke i shvata. Probudio se sat vremena ranije.

Šta sad da radi. Da sedne i uključi televizor, pogleda jutarnji program. Ne, svakako  ne. Još mu je samo nedostajao izveštaj Nade Macure pa da jutro potpuno bude upropašćeno. Da se razumemo, nije on bio mrzovoljan što je nenaspavan, naprotiv, naspavao se, bio je odmoran. Bio je mrzovoljan zato  što je to ona situacija, niti da krenem, niti da sačekam još malo. A odluku je lomio i na kraju prelomio, krenuće odmah na posao.

Na putu do stanice standardno svraća u pekaru po kuvani djevrek. Maša, radnica za kasom, nije navikla da ga vidja tako rano. „Otkud ti čoveče ovako rano“. Samo je odmahnuo rukom, izvadio pare i pozdravio je. Jutro je bilo prohladno, a zbog juče najavljenih visokih temperatura, sa sobom nije poneo jaknu. Pomislio je „Boga mi, smrznuću se dok ne dodjem na posao“. I dok je zubima kidao prekuvani djevrek stigao je na praznu stanicu.  Ni dva minuta posle dolazi autobus, kao i stanica prazan, ulazi unutra i seda.

Klackao se tako gotovo sat vremena. Doduše sada mu to nije smetalo. Autobus je ipak bio prazan, bilo je mesta koliko hoćeš i mogao je da pojede svoj kuvani djevrek na miru. Negde kod zgrade opštine Novi Beograd zamalo da je i zaspao. Svakim sekundom Sunce je bilo sve jače, dan sve svetliji, a on, sve bliži poslu.

Sat u hodniku pokazivao je pola sedam kada se otkucao da je ušao. „Cccc, bravo ja“, rekao je naglas i krenuo da uzme ključ sa prijavnice. Kuca na vrata i pre nego što je glas s druge strane i odgovorio, može, on otvara vrata. Pogledala ga je, setila se koji ključ mu treba, „ključ je uzet“. Uzet? Nije mu bilo jasno. Napravio je dva koraka unazad, pogledao ponovo na sat u hodniku. „Daj reci mi molim te, ko ga je uzeo. Mislim videću kad sidjem, ali me neizvesnost ubija“ i poče da se smeška. Znao je on ko dolazi tako rano, samo ovaj put, ovaj put nije znao baš sve.

Čim je stigao na sprat odlazi ka svlačionici. „Da, da...on je.“ Video je po stvarima, po otvorenom ormariću, korišćenom tušu, svi znakovi bili su tu. Mada zašto je i on poranio, on koji dolazi inače rano, zapitao se. Obuo je klompe. Šta sad? Skuvaće sebi kafu. Nije to stvar budjenja, već stvar navike. Jutro se ne počinje bez kafe. I dok se kretao prolazeći pored ženske svlačionice, zastao je. Glavu je okrenuo na desno, pogled u svlačionicu. „Upaljeno svetlo?“. U nečemu što drugima ne bi bilo čudno, on je već sad počeo da kuje razne teorije, mogućnosti. Kakva crna kafa, mora odmah da ode da vidi, ko je sve to došao tako rano. A sada, sad je već bilo jasno da su to dvoje kolega, ona i on.

Polako je ušao u prostor. Kao lavica koja se približava plenu. Mic po mic, stalno držeći glavu pognutu, nekako ispod linije vida, da se plen ne uznemiri. Nešto se tu zbivalo čudno i pre nego što oda svoju poziciju mora da vidi, da sazna, šta. Po glasovima koji su dopirali do njega ranije izneta predpostavka bila je na mestu. Dvoje kolega, ona i on. Još je daleko pa ne može da razazna o čemu se radi, a tek po neki smeštak, kikot, daje mu do znanja da se tu „nešto dogadja“. „Da li da podignem glavu“, razmišljao je i nervirao se u isto vreme. Ako je prerano videće ga, a on, on neće videti ništa.

U trenutku kada je svaki šum, govor, smeh, nestao odlučio se da pogleda. Kao i dok je ulazio, polako je podizao glavu, kretajući se ka najboljoj poziciji, ka poziciji sa koje ni jedan detalj ne može da mu promakne. Sakrio se iza stuba, ispravio, udahnuo tri puta dok mu se osmeh nije skidao sa lica. „Ako je ovo što ja mislim da jeste, a po svemu sudeći jeste, biće mnogo, mnogo interesantno“. Jedan, dva, tri, izbrojao je u sebi i pogledao.

Ona je sedela na stolu, pored pet praznih stolica, a on, on je bio uz nju. Rukama ga je obavila oko struka, pribila uz sebe. I dok je on prolazio rukama kroz njenu dugu kosu, ona je glavu držala naslonjenu na njegove grudi, s osmehom na licu kakav ima samo iskreno zaljubljena devojka. „Oohoho, džek pot, premija“ i poput voajera nastavio je da gleda, skriven iza stuba. Brzo se uhvatio za džep u želji da izvuče mobilni, da fotografiše, snimi, šta god, samo da ima dokaz, da mu neko poveruje u ono što je video. Srećom po mladi, zaljubljeni par, telefon je ostavio na drugom mestu. A oni, oni se gotovo nisu ni pomerali, Tako zagrljeni pričali su nešto, smeškali se. U jednom trenutku stavio je dlanove na njene obraze, podigao glavu sa svojih grubi i pogledao, pravo u oči. Oni, ali i on, znali su. Sad će da je poljubi. I bilo je tako. Doduše polako, bez žurbe, totalno neopterećeni činjenicom da će i ostale kolege uskoro stići.

Vrhom svog nosa dodirivao je njen. Pričao je nešto, usne su mu se micale, polako. Rukom je ponovo prolazio kroz njenu kosu, a ona, ona ga je i dalje grlila, čvrsto držala uz sebe. Kao da nije htela da ga pusti, kao da joj nije bilo bitno da li će ih neko videti. Samo taj trenutak, taj momenat je sve što je važno. Polako, otpočeo je i taj, finalni prilaz. Glave su počeli da krive, strane su bile izabrane. Od svih njegovih šapata, slatkih reči i rečenica, uspeo je da razazna jedno, kratko i jasno, volim te. Zatim, ne čekajući ni trenutka spustio je svoje usne na njene.

Ima tu nešto, nešto više. Umeo je on da prepozna takve stvari, da namiriše tudje želje, da spoji one za koje nikad ne bi rekao da su spojivi. Video je u tom poljupcu da im treba dati šansu, da nije to neka obična kombinacija i tiho, kao što je i ušao, povukao se van prostora. Čim je izašao na vrata, sa smeškom je prokomentarisao, „Da, da, lep su par, zaista lep. Ali sledeći put kada bude menjala smenu, dolazim još ranije i dolazim s kamerom.“ Tako veseo, pomalo i ponosan, što je eto, uhvatio kolege na delu, izgubio se na stepenicama, a oni, oni su se i dalje ljubili.

Vasilije

Uhvatio je nežno za ruku, pogledao s osmehom i rekao „Brate, mi smo rešili da se uzmemo“. Gotovo još dve sekunde nakon toga on nije skidao pogled sa svoje buduću žene. Videlo se da je još uvek, iako se zabavljaju 5 godina, ludo zaljubljen u nju, baš kao i prvog dana kad su se sreli.

Jasmin, njegov najbolji drug, kome su upravo saopštili tu vest takodje je bio presrećen. Ustao je od stola, prišao Nikoli, podigao i čvrsto zagrlio. „Brate moj neka ste mi živi i zdravi, želim vam puno sreće, puno dece...“ redjalo se tako još nekoliko minuta. Taman kad je pomislio da nema više šta da poželi neki glasić u glavi rekao bi mu, ovo si zaboravio. Ni nju nije preskočio. Izgrlio je i izljubio, a kad se na kraju smirio ponovo su svi seli za sto.

Osmesi su im i dalje bili na licu kada je Nikola rekao „Ako te je ovo obradovalo ovoliko, šta ćeš tek reći na to da bih voleo da mi budeš kum“. I s pravom je to rekao, jer Jasmin nije mogao ni da predpostavi da će ga to pitati, ne zato što je možda Nikola imao nekog drugog, bližeg prijatelja od njega, već zato što je još uvek bio pod utiskom prve informacije. „Pa, pa...naravno da prihvatam“, odgovorio je Jasmin. Svi vidno srećni, uzbudjeni što venčanje svakim sekundom sve više napreduje, vratili su se jelu i piću.

A onda se setio. „Vi ste planirali u crkvi da se venčate?“, upitao je Jasmin. Nikola je zastao, viljušku koju je držao u ruci polako je spustio u tanjir. „Da, čoveče, skroz sam zaboravio“. Jasmin je bio musliman, i posle onolikog slavlja, čini se, naišli su na prvi problem. „Pa ništa onda, venčaćemo se samo u opštini“, odgovorio je Nikola  sa velikom dozom odlučnosti , a Dragana ga je bez razmišljana pratila. „Da, da..samo u opštini“ ponovila je ona. Logično je da o ovome nisu razmišljali. Ipak Nikola i Jasmin se znaju dugo, religija nikad nije bila nešto čemu su pridavali pažnju.

Gledali su se tako, jedni u druge, neki kraći muk nastao je za stolom. Jasmin još jednom pogleda svog najboljeg prijatelja, njegovu buduću suprugu i reče „Dobro, dobro, vidite šta je sve potrebno da se krstim. U stvari idemo zajedno. U kojoj crkvi se venčavate“. I dok su pokušavali da mu objasne da nije potrebno, Jasmin je odmahivao glavom. Za najboljeg prijatelja sve, to je bila njegova politika, njegov princip, stav.

Dan, dva, najviše tri su prošla i svi zajedno našli su se u jednoj od beogradskih crkvi. Gužva pred ulazom. „Sigurno neko crveno slovo u kalendaru“ tiho je prošaputao Nikola. A kad su posle nekoliko minuta uspeli da udju u crkvu pred njima se našao sveštenik Petar. Sveštenik, otac, kako god, bio je stariji čovek. Krupnijeg stasa, a znate da za krupne ljude kažu da su po prirodi veseli i razdragani. Ni otac Petar nije odstupao od tog nepisanog pravila. Nasmejan, pozdravio ih je i pitao o čemu se radi. „Mi treba da se venčamo, a moj najbolji drug nije kršten, pa eto...“ i pre nego što je stigao da završi otac Petar ih pozva bliže. „Da li ste sve poneli“ upita ih. „Jesmo oče, jesmo. Ne mora sad, mi to imamo, samo smo došli da se raspitamo“. „Ma nema šta, kad ste već tu, sačekaće ovi ljudi malo, dajte da završimo to odmah.“

Otac Petar je seo, otvorio neku vrstu sveske, deble, sa tvrdim povezom. „Dobro, dobro...reci ti meni, kume, kako je tvoje ime.“ „Jasmin“. Otac je polako, tek za koji stepen, podigao glavu, pogledao Jasmina i vratio pogled nazad na svesku. „Dobro, a kako ti je prezime Jasmine.“ „Hadžibegović“. Otac ponovo podiže glavu, a sad pogleda i mladence, pa opet Jasmina. Verovatno je pomislio da je u tom trenutku bio žrtva neke skrivene kamere. Jasmin Hadžibegović se nalazi u njegovoj crkvi, musliman. A na sve to iz porodice hadžija. „Dobro Jasmine“, nastavio je otac Petar dalje, „kako ti se zove otac“. „Nusret“, odgovorio je, „ali majka je Desanka“. „ A Desanka, dobro, dobro...to je baš lepo srpsko, pravoslavno ime“. Ve

 u tom trenutku svi, i mladenci i kum, ali i otac Petar imali su osmeh na licu.

„Jasmine ti si znači rešio da se krstiš. „Nego šta. Najbolji prijatelj me je pitao da mu budem kum, a oni hoće da se venčaju u crkvi. To je najmanje što mogu da uradim.“ „Lepo. Nego hajde vi dodjite kasnije, posle 13, kad ode sav ovaj narod. Da mi to u miru obavimo“

Tako je i bilo, svo troje napustili su crkvu i ostavili oca Petra veselo začudjenog. Šalili su se kako upravo sad, vrućom linijom zove patrijaršiju i podnosi izveštaj kako ima muslimana koji hoće da se krsti. „Ja da ti kažem još jednom, ne moraš ovo da radiš.“ ponovio je Nikola dok su ispijali kafu. Jasmin koji je sve to prelomio pre nekoliko dana, osmehnuo se blago i nastavio da pije kahvu. Dragana je za to vreme delovala odsutno. Verovatno kao i sve mlade mislio o trista hiljada i jednoj stvari, iako su još davno unajmili organizatora.

Sat je otkucao 13 časova i neposredno zatim našli su se pred crkvom. „Stigli ste“ reče u glas otac Petar. Kako je u crkvi još bilo ljudi, zamolio ih je da se pomere i sačekaju malo. „Molim vas, samo malo mesta, imamo jedno krštenje ovde“. I tako je počelo. Minuti su prolazili, otac Petar radio je već šta treba da se radi. Jasmin je bio glavni akter ovog pravoslavnog, verskog, obreda. Mada je bilo prvi put da se našao u takvoj ulozi, dobro mu je išlo. Bio je miran, sve što je trebalo da uradi naučio je još juče, sve što je trebao da kaže. Ozbiljno se pripremio, jer ništa manje od ozbiljnog nije dovoljno kada je njegov najbolji prijatelj u pitanju.

Krštenje je gotovo. Opran od greha i obasjan svetlošću sveće, prešao je u svetlost novog života sa Hristom i postao sin svetlosti, Vasilije. Drug, prijatelj, a iznad svega čovek. Osoba koja je na Balkanu, još uvek osakaćenog verskim sukobima, verskim fanatizmom, odlučio da se krsti, zbog svog najboljeg prijatelja. Ne mogu, a da se ne zapitam, da li je voda, kojom je očišćen od greha uzalud prolivena, jer može li ovakav čovek uopšte biti grešan. Ja mislim da ne može.

Evo banke cigane moj

„Brate, ti si lud. Kako misliš tako da nosimo šporet“. Više se ne sećam ko je kome rekao, ali sasvim sam siguran da je tako počelo, a sve zbog nečijeg smešnog, glupog predloga, kako da spustimo šporet sa šestog sprata do prizemlja.

Naime, tetka se rešavala neporednih kućnih uredjaja, a šporet je bio jedan od njih. Pozvala je sestriće da ga snesu i što da ne. Mi ćemo da ga snesemo do prizemlja, tetka će da časti, a sutradan, prve subote u mesecu, doći će gradska čistoća i odneti ovaj kabasti šporet i kabastu mašinu za pranje veša. Reklo bi se, dobro njoj, dobro nama.

Sve u svemu, šporet je već na prvo dizanje bio lak. Star poprilično, beo, Gorenje. Mislim da je u trenutku kada je rešila da ga baci na njemu radila još samo rerna. Uhvatili smo ga i krenuli da manervišemo uskim hodnikom, vešto izbegavajući štokove, plakare. Lift je išao samo do petog i bili smo sigurni da ćemo kada ga uguramo u isti sve biti lakše. Ni u ludilu nam nije palo napamet da šporet neće ući.

Iako nosimo šporet, sem po neke psovke koje smo medjusobno upućivali jedan drugom, bili smo poprilično tihi. A u ovoj zgradi malo treba da cela počne za odzvanja od malih, iskompleksiranih pasa, koji stanu pred vrata i laju dok im se baterije ne isprazne. Ukupno šest spratova, da šest s obzirom da šporet nije mogao da udje u lift, trajala je ova naša fizikalija. Ne naporna, kao što sam rekao, šporet nije bio težak, a i zastali bi po malo na svakom spratu. Kada smo stigli do kontejnera, ostavili smo šporet, srećni i zadovoljni što sve ukupno nije trajalo duže od 10 minuta.

Stigli smo ponovo u stan, otišli u kupatilo, i na sličan način pristupili mašini za pranje veša. Jedan, dva, tri...“STANI, STANI“. Već nakon 2 sekunde i 1 santimetra bilo mi je jasno, a bogami i Pedji, da ovo sa mašinom uopšte neće biti lako. Do ulaznih vrata izneli smo je na nekom ćebetu ili tepihu i tu počinje naša avantura koja je trajala pola sata, možda nešto manje, i šest spratova.

Kako je bilo jasno da mašina neće biti nošena došli smo na genijalnu ideju da je pustimo da se kliza. Položili smo je na stranu i izabrali ko će gde. Ja sam išao ispred mašine i „pridržavao je“, a Pedja je išao iza nje i....pa i on je pridržavao. Od šestog sprata do prvog medjusprata još neke stvari su postale jasne, a prva medju njima da će cela zgrada saznati za nas. Mašina je pravila takvu buku dok se klizala niz teraco, to mu je neka vrsta betona kako su mi rekli, da bi probudila i medveda iz zimskog sna tamo negde, čak u Bosni.

Peti sprat. Ne znam gde sam više pazio i „pridržavao“ da mašina ne dobije na ubrzanju. Da li sa vrha stepenica ka medjuspratu pošto je na dnu bilo staklo, a iza stakla pad od pet i ½ spratova, ili od medjusprata do dna stepenica gde su vrata od komšijinog stana. A upravo tu. na petom spratu, povučena bukom koja je dolazila spolja, iz stana izlazi komšinica i upita nas, „Šta radite to“. „Pomažemo tetki da izbaci mašinu“, zadihano joj odgovori Pedja i nastavi dalje, „pošto je sutra prva subota u mesecu pa čistoća nosi kabasto smeće“.  „Baš lepo, mogli biste i moju da snesete“. A?! Pogledasmo jedan drugog, prvo u zbunu, a onda Pedja, onako preduzetnički pogleda ženu i reče, „Dogovoreno, za 2.000 dinara, može“. Usledilo je medjusobno dobacivanje zbun pogledima. „Ih, 2.000 dinara. Ja mislila kad već nosite i moju da spustite, šta vam je to teško.“ Kao što rekoh, dobacivanje zbun pogledima. „Dovidjenja. Ajde brate idemo dalje“ reče on i pogleda me onom vrstom pogleda koja kaže „au, ova nije normalna“. Kad je zatvorila vrata, obojica smo počeli da se smejemo, malo svojoj muci, malo njenoj smelosti.

Nekako smo stigli do prizemlja. Uz po neku promenu strana, uspeli smo da izguramo i ostalo je još samo tih, nekoliko metara do samog ulaza u zgradu, a posle i do kontejnera. Pedja se opasno smorio, toliko da je sam vukao mašinu od stepenica do ulaza, a posle i niz ulicu. Vrlo prometnu Resavsku. Da je kojim slučajem neki tramvaj sa nervoznim vozačem naišao mislim da bi ostavio mašinu tu, na sred pruge, okrenuo se i otišao.

I tu, na kraju golgote, usledio je najveći šok. Ciganin, sa svojim biciklom, praktično preuredjenim za brzi prevoz otpada, kartona i sl. stajao je pored nečega što je do malo pre bilo šporet. Uredno je slagao njegove delove i utovarivao u kolica. Gledali smo i nismo mogli da verujemo, a on, on nam se obradovao kad je video da ima još stvari za rasturanje. Pardon, rasklapanje, jer čovek je bio iznenadjujuje pedantan. Nikakav nered nije ostavio iza sebe. Prišli smo mu, pozdravili ga i prosto, jednostavno, rekli, „pa dobro majku mu, kud nisi došao kad smo doneli šporet“. Jer da se pojavio tad, uzeli bi ga za ruku, odveli na prokleti šesti sprat i dali mu prokletu mašinu. Šta dali, pomogli bismo da je i snese tako rastavljenu do prizemlja i još mu dali neki dinar.

Jeftina radna snaga ili ne, dobro je ponekad pogledati. Malo levo, malo desno. Možda se upravo tu, iza ugla, krije neki ciganin, spreman da vas za neki dinar reši gomile neželjenih stvari. Verujte mi, uz malo cenkanja, sigurno ćete dobro proći. Bolje nego Pedja i ja, svakako.

Protiv mašine

Pred svaki septembar, negde krajem avgusta, uvek se u kući Markovića drži kraći kurs. I to ne bilo kakav kurs, već kurs za muško čeljade, čeljade koje nije služilo vojsku, u cilju njegovog uspešnog preživaljavanja godišnjeg odmora svojih roditelja. U početku to je bio jedan kompleksan kurs koji je obuhvatao više predmeta. Od kuhinje preko kupatila, osigurača, pegle i tako u krug. Ponavljalo se to po nekoliko dana, a spremana je i adekvatna literatura.

Sasvim logično najmanje problema je bilo sa kuhinjom, bilo da je reč o spremanju hrane, pranju sudova. Ne kažem da nije bilo problema, bilo ih je, ali nekako su nestajali uz malo Cifa i ozbiljnog angažovanja zglobova. Krompir pire u pokušaju, zejtin koji je prskao po pločicama, Cif zaista sve skida. A šmek pranja sudova Ferijem, i to sa onim sa mirisom limuna, sa novim sudjerom, to je posebna priča. Mnoge čase su ostavile trag na rukama, duboke tragove, bolne, ali šmek je šmek. Kad se na to doda i 80l tople vode koje se potroši za pranje 4 tanjira, 6 časa i nešto viljuška, onda je ugodjaj potpun.

U svakom slučaju gladni nismo ostali. Baci se po neka pljeskavica, belo meso. Kuvala se supa, pasulj...Istina je da se nisam usudio da eksperimentišem poput ćaleta, ono kao, punim lignje svim i svačim, ili npr. da spremim neku skušu, škarpinu. Ali bilo je ribe, odnosno ribljih štapića koliko hoćeš. Vodio sam se onom da je poželjno jednom nedeljno jesti ribu, makar se ona spremala u pola litre zejtina.

Već posle tri dana, od odlaska na svoj prvi godišnji odmor bez svoje drage i mile dece, stvorila se urgentna potreba za pranjem veša. I nije to bio slučaj, ostali smo bez gaća, već nekako, u ta tri dana, uspeli smo da ostanemo bez dosta toga čistog. Dobro, dobro, pomislio sam u sebi, udahnuo duboko, u glavi napravio listu prioriteta i krenuo sa stolicom u kupatilo. Postavio stolicu, odštampao pripremljenu literaturu i seo. Mislim sve to je započeto u kasnim večernjim satima, što se ispostavilo kao velika greška, ali greška koju uspešno ponavljam od prvog susreta.

Veš razvrstan. Odluka je pala, idemo prvo sa belim vešom. Ju, zastadoh prilikom stavljanja u veš mašinu. Ova majica ima neke detalje u boji, šta sad. Neko će reći slobodno nastavi dalje, da li može biti veći blam od ovoga što sam do sada napisao. Jednostavno može, pa neću napisasti kako sam došao do rešenja za svoju muku, sem naravno da je majica oprana uspešno. Prema ranije pripremljenom uputstvu sledi sipanje praška, okretanje programatora, stiskanje ovog, odpuštanje onog dugmeta i na kraju finalno uključivanje. Hjuston imamo lansiranje, u 23:45 po lokalnom vremenu.

Ostavio sam mašinu da radi. Rekoh sebi malo ću da blejim dok završi prvo pranje, predpranje, kako god, pa ću se vratiti da je pustim dalje. Mašina radi, radi, radi, nikako da završi. U moju odbranu mada to nije dugo trajalo, meni su minuti bili sati. Nikako ne smem da zaspim, govorio sam sebi. U jednom trenutku mašina je stala, pa sam prema uputstvu nastavio dalje. I opet čekaj, čekaj, čekaj. Završilo se sve uspešno, opralo, ispralo, izvadilo i stavilo da se suši.

Stan je sačekao roditelje u čitavom stanju, veš opran, sudovi oprani, čisti tepisi, sve je bilo tip top.

Ali godinu dana posle, susreli smo se ponovo, veš mašina i ja. Kao kad vidite staru ljubav koju ste ostavili posle par nedelja zabavljanja. Već dok joj prilazite vidi koliko ste raspoloženi, samouvereni. I pušta vas da uživate u tome, da potpuno spustite svoj gard, da zaboravite na sve one muke i nerviranja dok ste je prvi put „osvajali“. Jedno pranje, drugo pranje, dani polako prolaze. A onda, prilikom pranja peškira, reši da vas podseti kako je to bilo nekad, onda kad ste radili sve, samo da ona bude zadovoljna. Kvrc, krvc, stop!!! Šta je sad, glasno i poprilično nervozno upitah samog sebe. Odem do kupatila i pogledam u mašinu. Voda ne odlazi.

Eto ti sad. Na dva dana pre dolaska roditelja mašina neće da radi. Šta može da bude, gde je zapelo, zašto voda ne odlazi, tri stotine pitanja u sekundi. Malo gugl, malo tetka, malo danas bivša devojka i zaključaj je jedinstven. Filter. Ok, filter, koliko to može da bude teško. Skinem ja sa interneta, da eto priznajem, skinuo sam sa interneta, uputstvo za ovaj tip mašine. Pronadjem gde je filter i krenem da pristupam otvaranju. E malo morgen, rekli bi stari. Ćale je nešto tu čeprkao, pa ja sa mojim nejakim rukama i usadjemim mišljenjem da mi je sudjeno nešto da pokvarim nisam uspeo isti da otvorim.

Preostalo je samo, da izvadim peškire, dobro ih isperem, iscedim i stavim na sušenje. Izgledao sam kao pralje iz starih filmova, koje peru veš negde na reci, pa onda provlače izmedju dva valjka da ih iscede. Vratio se do kupatila i krenuo da rešim sasvim logično, problem preostale vode u bubnju. Iste one vode koja je trebala da ode kroz filter koji nisam uspeo da otvorim. Kako sad. Uzeo sam malu džezvu i vadio tako što zahvatim malo vode pa prospem u kadu. A kada nisam mogao više sa džezvom onda sam, za još malo preostale vode uzeo sudjer. Pa upijaj sundjerom, pa cedi sundjer. Ali, sad već posle više od sat vremena, bio sam uspešan, pobedio sam mašinu.

Svet kakav poznajem vratio se u normalu. Svi naredni odmori prolazili su bez mnogo muke po mene. Mašina kao da je zaboravila sve moje grehove i pomirila se da je naša ljubav uvek bila i biće, samo mali žar koji traje taman toliko da nikad ne postane vatra. A za uzvrat ja ću je uvek braniti od mogućnosti da je Markovići zamene novim, mladjim modelom.