Cepanje

Zgrada tipično vračarska. Stara, sazidana još pre onog, velikog rata. Sa ulične strane fasada još uvek odoleva zubu vremena i užurbanom gradskom životu. Tramvaji koji prolaze ulicom tresu je iz temelja, a tanki sloj cigle kojom je zidana kao da se jedva drži.

Šta sam ja radio u toj zgradi? Pitanje sa više odgovora, ali ipak govoriću samo o jednoj, o običnoj priči, o kranje neobičnoj osobi koja je živela u toj zgradi. Baka Jela, kratko i jasno. Žena koja je u trenutku kada se ovaj dogadjaj desio imala već 90 godina, a ja, mislim da sam imao nekih 18 ili možda čak 20 godina.

Kao i nebrojano puta do tada ušao sam u zgradu i pozvao lift. Mislim da je i pre nego što joj je jak motor lifta skrenuo pažnju na nekog u hodniku, njeno oko već bilo na špijunci, gledalo i vrebalo. Dok čekam čujem kako se ključ okreće, odmah zatim i one stare brave, što imaju točkić sa unutrašnje strane. Kroz jedva odškrinuta vrata pojavila se njena mala, seda i naborana glava sa pitanjem: „Mišo ti si sine?“.

„Jasam baka Jelo, kako ste.“ uz osmeh naravo, zašto da ne. Još kao mali često me je tetka dovodila kod nje. Uvek je bilo nekih kolača, sokova. „Da li bi mogao da mi pomogneš do podruma da odem, drva da nasečem“. „Naravno baka Jelo, hoćete odmah?“ I pre nego što sam završio pitanje odula je papuče, ogrnula prsluk preko kućne haljine i krenula ka podrumu.

Podrumi, strašna mesta i u novim, a kamoli u predratnim zgradama. Približavamo se njenoj šupi. Nema tu katanaca, one touch lokova, već samo kanapče koje drži vrata zatvorena. Sem drveta za grejanje, ničeg ni nema. „Dajte baka Jelo sekiru da sredimo to“ rekao sam kranje samouvereno.  Uzimam sekiru u ruku, stavljam drvo uspravno, zamahujem i, ništa. Sekira je ostala zabodena u drvo, možda sam ga čak i promašio više se ne sećam, od sramote onoga što je usledilo verovatno sam namerno i zaboravio.

Nisam stigao ni da zamahnem još jednom, a ova simpatična, stara baka, u svojoj kućnoj haljini i papučama prišla je, stavila ruku na sekiru i rekla „Mišo pusti mene.“ Pljunula je prvo u levi dlan, a onda u desni, protrljala ruke i uzela sekiru. Drvca na palidrvca. Teško da je imala i 40 kilograma tad, sva pogrbljena, a opet kao stvorena za neki horor film sa sekirom. Baratala je sekirom kao Prljavi Hari svojim pištoljem.

Stajao sam po strani, posramljen. Nisam mogao da verujem. Kad je završila posle par minuta nije joj bilo dosta već je uzela da ista ta drva ponese kući. A ne, ne. Što je previše, previše je. Uzeo sam drva  i odlučno rekao, „ja ću, nemojte da se mučite“.