Nespretno sam koračao starim,
železničkim pragovima, ispucalim svedocima vremena, obraslim travom i
mahovinom. Svaki korak koji sam napravio bio je korak u sećanje, svedočanstva,
ljudi koji su davno pre mene, pre mojih roditelja, prošli istim ili sličnim
putem. Ljudi kojih danas više nema, ili ih ima suviše malo. Tek po neki
preživeli ustaškog logora Jasenovac, danas je tu, sa nama, da nas podseti na
sve strahote koje su se ovde desile.
I dok polako, u koloni, zajedno
koračamo ka Kamenom cvetu, sve nas obuzima osećaj, potreba, da svojim
ponašanjem ni na koji način ne ugrozimo danas zasluženi mir onih koji tu
počivaju. To nije nešto na šta vas podseća neki znak ili službenik, to nije
nešto što su vam rekli pre nego što ste krenuli put Hrvatske, put Jasenovca.
Onog trenutka kada sam izašao iz autobusa znao sam, osetio sam. Jer kako se
drugačije ponašati pred mestom stradanja preko pola miliona ljudi, kako
skrenuti misli sa spoznaje da je tu, na mestu gde se nalazite, stradalo previše
dece.
Možda je ironija da današnja
Hrvatska obeležava sećanje na žrtve Jasenovca istim onim simbolima kojim ih je
i stvarala. Ista ta šahovnica vijorila se nekada davno, gotovo ista himna
pevala se tih godina terora. Bilo kako bilo, danas sam tu, šetam sa Srbima ali
i sa Hrvatima ka Kamenom cvetu. U rukama nosim venac za pale žrtve, za žrtve
genocida bez obzira koje su vere, nacije. A onaj osećaj s početka i dalje me
prožima, i dalje svaki korak iziskuje veliko strahopoštovanje prema mestu na
kom se nalazim, prema žrtvama koje tu počivaju.
Čudan i strašan je osećaj u samom
cvetu. U cvetu koji je procvetao u močvari i šikari, cvetu koji je dao novi
smisao ovom inače zlom i krvlju natopljenom predelu. Cvetu koji neguje sećanje
ali i budi nadu da čak i na mestu ovako strašnih zločina može i treba da nikne
nada za neka buduća pokoljena, nada čiji je temelj nezaborav. Medjutim svi
zajedno, uspeli smo da zaboravimo i skoro ponovimo strašne greške prošlosti.
Jedino ostaje pitanje kakvi će biti neki novi spomenici i da li će ih uopšte
biti, jer iz ovih sadašnjih očito ništa nismo naučili.
