Dobri moj

Dobri moj, danas mi trebaš, više nego ikad. Danas mi trebaš kao onda, pre više od godinu dana, kad smo se prvi put sreli. Trebam te, da zajedno izadjemo iz ovog mesta gde se nalazim. Iz neke dnevne kolotečine, one koja ubija čoveka. Trebam te, da odvažno zakoračim napred, da razbijem to i okrenem se nečemu drugom, lepšem. Ako me nisi zaboravio, dobri moj, ja ću sigurno doći da te vidim. Ako pamtiš i dalje to naše vreme, opet ćemo da pričamo, kao nekad. Možda i da prošetamo dobri moj. Ko zna. Samo me sačekaj, a ja, ja ću sigurno doći.

Dobri moj, pamtim svaki sekund našeg vremena. Kako bih mogao da zaboravim. Upoznavanje sa tobom je već samo po sebi bilo specifično, drugačije. A o kasnijem druženju i da ne pričam. Sećam se tog prvog susreta, koliko si ti bio nervozan, uplašen. Koliko sam tek ja bio uplašen. Mislio sam dobri moj, da će se neko od nas povrediti tad. Možda je problem što nas je bilo više, a ti sam. Možda smo previše napadno ušli u tvoj prostor, tvoju sigurnu zonu. Možda je neko od nas čudno mirisao, ne znam. Znam samo da smo tad rešili, da sam ja rešio, da s tobom nešto mora, treba da se radi. Jer imao sam utisak, a i drugi su, da veneš u ta četiri zida, da gubiš sve ono što jesi, a to je strašno. To je zatvor bez osude.

Zbog tebe dobri moj bio sam spreman i na prelom. Zbog tebe, zbog sebe. Koliko ti nisi znao da ti ja trebam, toliko sam počeo da shvatam da ti meni itekako trebaš. Ta prva jurnjava, to rvanje s tobom, nas dvojica protiv tebe jednog. Pobeda koju smo odneli u toj borbi, ispostaviće se biće samo prva u nizu koju ćemo izvojevati, ti i ja zajedno. Pobedu protiv propadanja, protiv ništavila, pobedu protiv surovosti života. A nije ti bilo pravo tad. Videlo se po tebi. Bio si ljut, pun energije i želje da nam se svima suprotstaviš. Ali ipak, nekako, počeo sam da dopirem do tebe dobri moj. Počeo si da se menjaš, da sazrevaš, doduše i dalje jako tvrdoglav, ali spreman, tek ponekad na kompromise.

Trebalo je dosta strpljenja da se probije oklop koji si zbog grešaka drugih, zapostavljanja i nemara, podigao oko sebe. Nisam hteo da te ostavim u ta četiri zida, ne dok sam ja tu. Borio sam se, učio, čitao, gledao, onoliko koliko sam mogao, najbolje što sam mogao. Bio si nepredvidiv, a i krajnje originalan. Koliko si mi puta pobegao, kako si mi pobegao. I dalje su gotovo nestvarne scene tvog bekstva iz prostora, ispod ograde. Kao na filmu. Bože, kako sam se samo uplašio. Video sam te tad, skoro u centru Barajeva, a mene kako bezuspešno idem za tobom i pokušavam da te zaustavim. Srećom vratio si se nazad u svoju sigurnu zonu.

Mnogo toga sam ti dužan dobri moj. Kad bismo merili u tonama šargarepe, imao bi doživotno šta da grickaš. U jako kratkom vremenskom periodu oporavio si me i spremnog poslao u nove pobede, a ja, ja sam tebe zaboravio. Sramota me je da priznam, ali sam te ostavio, otišao. Ne zbog tebe dobri moj, nego zbog nekih drugih, ljudi, razloga. Možda zato sad ne bih trebao ni da dolazim. Jer ako si me zaboravio, zar bi mogao da se ljutim na tebe. Onda kad sam trebao da ostanem, ja sam otišao. Oprosti mi dobri moj, ti to nisi zaslužio. Oprosti mi ako možeš i budi mi opet prijatelj, drug. Nadji snage da zaboraviš moju izdaju i da se setiš svih onih trenutaka, mnogo više od ovih o kojima sad pišem. Pomozi mi opet, ako hoćeš, ako želiš. Za neka dobra, stvara vremena.