Danas
prolazi još jedan dan kako te nema. Ne znam gde si, dal si dobro. Ne
razumem zašto si otišao, a da se nisi javio. Ne razumem kako to, da
si jedan dan bio tu, a danas, danas te nema. Sve se odigralo kao u
treptaju oka, brzo, neuhvatljivo. Ne znam ni gde živiš, dal si kući
i dal mogu da te posetim. Sve što smo imali bilo je ovde, na ovaj
klupi, pod našim drvetom i to je bilo sve što mi je trebalo. Bez
tebe ovaj park je prazan, a drugovi naši davno su otišli. Odleteli
svako na svoju stranu u potrazi za nekim drugim, novim prijateljima,
za nekom drugom trunkom hleba, semenkom suncokreta. Ali ne i ja, ja
još verujem, čekam, nadam se da ćeš ponovo doći i da će biti
sve kao ranije, kao da nikad nisi ni odlazio.
Nema
te na našem pristanu, nemate da rasklopiš svoju stolicu i sedneš.
Niko više draga moja ne osluškuje kanal, niko više ne priča sa
prirodom, sa nama. Niko više ne zastane i samo, samo pokuša da ceni
ono što se oko njega nalazi, ceo jedan svet, mogućnosti. Ne, niko više. Sad je samo važno da
nas fotografišu, da naprave što bolje fotografije za društvene mreže, da se
čekiraju da su bili. A sem tebe niko još nije posmatrao Sunce kako
se radja dok njegovi zraci, kao svila, miluju mirne vode našeg
kanala. Vrati nam se ružno pače, vrati nam se da ponovo čekamo
jutra, da ponovo uživamo u jutarnjem povetarcu koji nam miluje perje.
Čekamo
te, kao i uvek. Čekamo te na raskrsnici prijateljstva i odanosti,
kod kuće, kod doma i skloništa koje si nam svojim rukama napravio.
Čekamo te jer si nam oduvek bio prijatelj. Ne možemo da zaboravimo
sve što si uradio za nas, nikad ne tražeći ništa za uzvrat. Ni
ovo mesto, ni svu hranu koju si nam donosio, vode u preteškim kofana
koje si nespretno vukao od kuće. Ne možemo da zaboravimo kako si
nas skrivao od onih koju su hteli da nas odvedu odavde, silom. Ne
možemo da zaboravimo šta si učinio za Blesavog kad ga je udario
auto, kako si ga lečio, vodio kod doktora. Ni sve lekove koje si
nama davao kako bismo još dugo bili ovde, s tobom, u našem kraju.
Zato te čekamo, čekaćemo, koliko god bude trebalo, jer mi smo
čopor, ti si naš i mi smo tvoji.
Pusti
su parkovi, klupe, šetališta Kalemegdana. Nema te da izadješ, nema
te da se družiš s nama. Svi su tako užurbani, nervozni, uplašeni.
Mi ne poznajemo ove ljude. Nedostaješ nam i mi ćemo čekati da se
vratiš, ti, ona, on. Čekaćemo sve vas, od novobeogradskih parkova, preko kanala u Borči, do brojnih šuma koje naš grad ima. Čekaćemo da
sve ovo prodje, da ponovo, zajedno s vama, s tobom, živimo svaki
dan, onako kako smo živeli i pre nego što ste otišli.
Нема коментара:
Постави коментар