Izadji napolje, hajdemo negde, bilo gde.
Reci i vodiću te tamo. Ponavljao je uporno, dok ga je kroz terasu posmatrala,
sva raščupana, bez šminke, u jednoj od onih iznošenih majica, izbledelim od
godina, pranja. Ti si čoveče lud, gde da idemo? Bilo gde, nema veze, sipaćemo
benzin, sešćemo u auto i idemo. Nije važan ni policijski čas, ni kazne, ništa,
važno je sad. Rekao je, ako mi veruješ, izadji, izadji imam mnogo toga da ti
pokažem, daj mi ruku i idemo. Ma gde da idemo ti si lud, opet je ponovila, ne
možemo da se vratimo na vreme. Uostalom, rekla je, šta ti to možeš da mi
pokažeš, što ja već nisam videla.
Pokazaću ti sve, sve ono što ne stižeš da
vidiš, sve ono što godinama prolazi pored tebe. Pokazaću ti život u sporoj
traci, život kada osluškuješ pesmu ptica u praznoj šumi, šarenim bojama cveća išarane
površine. Pokazaću ti maslačak na vetru, koloniju mrava koja se seli. Odvešću
te da vidiš polja suncokreta, da zajedno s njima pratimo Sunce. Pokazaću ti divlji,
neukroćeni, duh konja, pokazaću ti najviše vrhove. Odvešću te da slušaš staru
vodenicu, da čuješ snagu vodopada. Da u bistrim rekama vidiš ribe, da piješ hladnu
izvorsku vodu. Pokazaću ti pčelu koja leti s cveta na cvet, pokazaću ti leptira
najlepših krila.
Sve to ćeš da mi pokažeš, upitala ga je s
osmehom. Da, sve to i još mnogo toga. Samo me uzmi za ruku i idemo. Ali nećemo
stići da se vratimo, opet je rekla, zabrinuta zbog nastupajućeg policijskog
časa. Ako me sad uzmeš za ruku i kreneš, mi idemo, možda ne odmah, možda ne ni
sutra, ali idemo, krenućemo iako krenuli nismo. Stićićemo donekle, a sutra,
sutra ćemo nastaviti dalje. Daj mi ruku ako mi veruješ, ako želiš i hoćeš da
sve to vidimo zajedno, ti i ja. Izadji napolje, pogledao je ka njenoj terasi
očima punih nade, iščekivanja. Nestala je sa terase i u momentu se stvorila
pred njim, uhvatila ga za ruku i rekla, idemo.
Нема коментара:
Постави коментар