Nisam ništa svesniji u odnosu na juče. Možda samo malo bolje razumem tvoju muku. Priznajem da nisam ni siguran hoću li ikad promeniti svoj način razmišljanja, svoje navike, ali i to što pišem sada o tebi, veruj mi, za mene jeste nešto novo, drugačije. Sve to zbog uticaja nekih ljudi, dragih ljudi, ljudi koji s velikim entuzijazmom i požrtvovanošću biju bitku za tebe, za tvoja prava. Jer čak iako nikad tebe u potpunosti neću razumeti, njih, njega, zaista poštujem i ne mogu, a da se ne divim predanosti s kojom je ušao u tu borbu. Kažem, teško da ću se promeniti, ali zašto onda pišem? Čemu ovo pisanje, ako ne da nešto promeni, kod mene, ili možda kod vas, koji ćete pročitati ovaj tekst.
Ne znam. Barem nisam siguran. Zatekao sam sebe pre neki dan, kako me dotiče ta patnja kroz koju prolaziš. Svaki video koji je on objavio bio je dovoljno težak, da čovek ako ništa drugo zastane malo, odvoji vreme i zapita se, kuda to idemo kao civilizacija, kao bića koja mogu i treba da teže empatiji. Zar je moguće da dozvoljavamo da se pred nama, a zarad nas odvijaju takvi užasi. Ili možda očekujemo, ako već tako nešto postoji, da bude „humanije“, da bude nešto što ćemo kao krajnji korisnik moći da svarimo i nadjemo opravdanje za sve to što smo videli. Ne znam. Ne mogu sebe da zamislim kako menjam tu naviku. A opet da li bi i promena navika zaista tu stala. Šta je s onima koji će tebe zameniti, da li i oni, one, zaslužuju našu empatiju iako naizgled nisu svesni kao što si ti. Zar u velikom planu stvari, svako od nas nema svoju ulogu koju igra, za neki deo životnog kruga vitalnu i nemerljivu.
Dragi prijatelju, ja mogu sad samo da ti se izvinim. Mogu da kažem, da mi je žao zbog svega. Ne zaslužuješ ništa od onoga što ti se radi, bar ne onako kako vidim u snimcima koje objavljuje. Taj poredak stvari o kome smo pričali, dal on bio Biblijski, naučni, evolutivni, je ipak nešto zbog čega si ti tu gde jesi, a mi, ja, tu gde smo. Verujem da smo kao potrošačko društvo, došli do tačke da u svemu moramo da imamo hiperprodukciju. Da nam je život postao potreba za tim da utolimo tu veliku žedj, žedj za materijalnim, žedj za sitnicama. I ti si dragi prijatelju, žrtva tog potrošačkog društva, te hiperprodukcije. Zato možda, možemo makar malo da te poštedimo. Makar malo da se promenimo, da tas na vagi života, makar malo predje u tvoju korist.
Ali nije to jedina borba koju ovi ljudi, i moj dragi prijatelj medju njima, vode za tebe, za tvoja prava. Ta borba je šira i veća. To je borba u koju oni, on, bezrezervno veruju. To je borba i za tvoje prijatelje koji nisu iskusili ništa bolje od onoga što ti doživljavaš. Njihov put se ne završava kao i tvoj, možda je popločan dobrim namerama, ali podjednako je strašan, podjednako je bolan. Njihova nevoljna žrtva je utoliko možda značajnija jer je u ime nauke, napretka, boljitka za čovečanstvo, ali da li zaista može biti boljitka uz tolika stradanja.
Toliko je jednostavno i komplikovano u isto vreme. Možemo da pričamo sada o vrednostima, empatiji, svesti, ali činjenica je koliko god njihova borba bila velika i značajna, iskreno verujem da će ceo pokret izgubiti. Žao mi je što ćeš cenu njihovog neuspeha, a tvrdoglavosti drugih platiti ti. Ili možda bolje rečeno, žao mi je što ćeš tu cenu nastaviti da plaćaš na način koji nije dostajan ni tebe, a ni mene. Možda, samo možda, možemo nekim sitnim promenama u svakodnevnom životu da promenimo stvari makar malo na bolje. Možda, samo možda, možemo da ti odamo priznanje, tebi, tvojim prijateljima, na žrtvi koju podnosite, na vašoj nevoljnoj žrtvi. Možda, ali sasvim sigurno, treba da ti odamo priznanje, što bez tebe pitanje je kako bi danas izgledalo čovečanstvo.
Нема коментара:
Постави коментар