Djole

Djole, a gde ti živiš? Zar je bitno, pomislio je u sebi. Setio se trenutka, samo sat ili dva pre, kada je skroz mokra ušla medju njih, okupljenih oko stola, još uvek suvih, nasmejanih. Setio se kako joj se voda slivala niz čelo, obraze, patike koje su se cedile po loše postavljenom laminatu. Zar je bitno, izustio je tiho, gde živim, sad smo ovde gde smo, pričaj mi gde treba da skrenem. Jer kako je išta drugo mogao da uradi, kako je mogao tad da je ostavi, u te kasne, nesretne sate, da čeka i da se nada. Čemu, kome? Da je imao neko, već bi bila kod kuće. Večeras ona će biti njegovo dobro delo.

A nije joj bilo svejedno, jer Djoleta nije znala, barem ne dovoljno da razume njegovu želju da joj pomogne u nečemu tako malom, u par više predjenih kilometara, tek po nekom izgubljenom minutu u inače mnogo protraćenih sati. Nije znala kakav je Djole, a znala je da su mnogi zlonamerni, koristoljubljivi. Zato joj je bilo važno da zna, kao da je htela da se umiri, da joj bude lakše ako i on živi u tom pravcu, negde blizu, makar na pola puta. Htela je da prekine tu nelagodnost koju je osećala, iako za njom nije ni bilo potrebe. Nikad mu to nije rekla naravno, niti je morala. Ako su ikad muškarac i žena mogli da se razumeju, onda je to bilo tad, u tom trenutku. Neočekivano za njega, shvatio je njen pogled, njenu boju, dubinu glasa, shvatio je šta je muči.

Ne brini, Djole nikad ne radi nešto, ako mu se ne radi, rekao je i osmehnuo se. I stvarno Djole je bio, i dalje je, toliko jednostavan. Djoleta nisu interesovale razne igre i igrice. Razumevši da se u današnje vreme lepim devojkama ne retko nudi pomoć s različitim očekivanjima, pokušao je da joj objasni, kroz priču, kroz otvaranje, upoznavanje, da je on te stvari davno prevazišao. Pokušao je da joj objasni kako pomoći nekom, ne treba i nije uvek vodjeno nekim interesom, mada priznaće joj kasnije, imao je koristi od te vožnje. Reći će joj da je uvek navikao da se daje, bez obzira na sve padove koje je zbog toga doživeo, reći će joj da drugačije ne zna.

Nikako hladna, već samo zatvorena, naviknuta da je život sve samo ne igra, još dugo ostaće zatvorena prema Djoletu. Momenti u kojima će pričati, dopisivati se, pa i provoditi neko vreme zajedno, biće tek samo fragmenti onoga što je ona zaista, fragmenti onoga što će Djole otkriti svojom upornošću i velikom željom da na nekom nivou dopre do nje. Željom da mu se otvori, možda i iz sebičnih razloga. Možda mu je to bilo potrebno, možda je prosto želeo da zna da i on može nekom da se otvori i pusti iz sebe sve ono što ga je u poslednje vreme mučilo. Reći da je tu neko dobio nešto, da se neko okoristio o nekog, ona o vožnju, on o njenu empatiju, bilo bi previše, netačno, maliciozno. Ako ništa drugo, iskoristili su se jedno o drugo, iskoristili su okolnosti koje su im date i od toga napravili jedno lepo prijateljstvo.