Imam neko zelje

Imam sreće da sam u tim godinama kad sam sve više okružen ljudima gde je normalno reći, da, kuvao sam. Ne da je to nešto strašno inače, nego uopšte, kako doći do priče o kuvanju, nije da je to bilo aktuelno pre nego što sam napunio 30 godina. A sad, nekako sve češće, kroz razgovor, upoznavanje, imaš priliku da kažeš, pa i da se pohvališ, da kuvao sam. Ne mislim, skuvao sam jaja, supicu iz kese. Ne, mislim na ona ozbiljna jela, gulaš, sarme, pasulj, svašta nešto. Znam da će se mnogi nasmejati, jer mnogima je ovo bila svakodnevnica, ali bu hu, meni nije, ja sam kasno otkrio čari kuvanja.

Svakako počeo sam da kuvam u trenutku kada nisam živeo sa roditeljima, kada sam u njihovom stanu, našem stanu, više bio gost nego domaćin. Počeo sam da kuvam kada je bilo potrebno, da se ne bih pretvorio u punjenu pljeskavicu, sendvič ili pohovanu piletinu. Počeo sam da kuvam iz želje da jedemo normalno, zdravo. Da na stolu ponekad postavim i kašiku, a ne samo viljušku i nož. To je valjda neki momenat u životu, ne jedini, ali jedan od onih, kad kažeš sebi, sad sam veliki dečak. Pored naravno rada sa veš mašinom, što je posebno bilo jako interesantno ili peglanja veša. Zamene ulja, točka, baterije na kadi i mnogi drugi, muški poslovi. Sve to postalo je nekako normalno, nekima neočekivano, a opet nekima čudno, što neke stvari nisam ranije počeo da radim. Istina, sve to ima veze sa odvajanjem od roditelja, preselenjem na neku drugu adresu, bez te zaštite, ušuškanosti, da ima neko drugi ko će sve da završi.

U nekom trenutku, rešio sam da nam spremim, sarmice u zelju. Jer to je bilo jelo koje znam da volim, da voli i ona. A u trenutku je predstavljalo izazov, iskorak od npr. gulaša koji sam spremao, za koji sam stekao odredjenu praksu, rutinu. Sada sam hteo da napravim nešto, naizgled i zaista pokazaće se, komplikovanije, barem meni. Kontaktirao sam moje, rekao, šaljite mi recept na mejl, a u medjuvremenu kupio sve što treba. Recept sam odštampao, zalepio na prozor od kuhinje, sastojke poredjao na sto i krenuo u stvaranje čarolije.

Sad da ne ulazim u detalje oko pripreme mesa, jer zaista, priča nije o mesu, meso je za divno čudno ne bitno. Počeo sam da tanjim stabljike na zelju, prvi korak, korak koji je sam po sebi predugo trajao. Tanjim stabljiku, sečem listove slučajno i tako u krug. Srećom kupio sam više zelja nego što je trebalo za četu vojnika, pa sam mogao da sebi priuštim po neki nervni slom dok sam radio ovaj mukotrpni posao. Kad dobro isečem list, bacim ga, kad dobro isečem sve, stanjim stabljiku, onda lepo uzmem da složim sve na jednu gomilu. I tako, sat, dva, završio sam u nekom trenutku sa nožem, u procesu izgubio malo kose, one što je ostalo je posvetlelo, razvila se blaga aritmija.

Medjutim, potpuni šok će tek uslediti. Šok kada sam krajnje naivno sve te, lepo stanjene i složene listove, sve zajedno, stavio u toplu vodu ne bi li omekšali za uvijanje. Zašto sam to uradio, ne znam. Sigurno je da nisam pomislio kako autor recepta pojma nema, što to radi tako, zašto sve ne ubaci odmah, ili je možda autor bio ubedjen da sam dovoljno pametan, da ne uradim kako sam uradio. Ali što je nekom normalno, što se nekom podrazumeva, to nikako ne znači da će biti normalno i meni. I negde na sredini listova, prošlo mi je kroz glavu ali smelo sam nastavio dalje. 

Sve se spojilo, svaki list, svaka mukotrpno stanjena stabljika. Sve je u tih par kratkih trenutaka postalo jedno, jedno veliko klupko zelja. Nemoguće je bilo odvojiti prostim povlačenjem, jedan list od drugih. Cepalo se i lomilo, a dok se sve to odvijalo, od nervoze sam se šest puta preznojio. Sve što sam do tad spremio, trajalo je previše dugo, a onda i ovaj dodatni posao. Jebem ti sarme, jebem ti zelje, psovao sam, dok sam polako pokušavao, nežno da odvajam listove. Prineo sam stolicu radnoj površini, sedeo i odvajao, polako nožem odvojim početak, oko stabljike i onda mic po mic. Neću baciti sad sve mislio sam, previše sam radio, tvrdoglav nastavljao sam dalje. Na kraju, nije ostalo dovoljno zelja za onoliko sarmica koliko sam hteo da spremim. Na kraju motao sam i plakao od umora, ali kad je sve bilo gotovo, kad smo seli za sto i jeli, bile su to najbolje sarmice na svetu.