Suncokret

Upoznali su se negde u Banatu, okovani mrakom magistralnog puta, na putu za Vršac, u autobusu koji kao da je sam djavo jurio. Upoznali su se slučajno, iako su znali da će putovati zajedno, iako je njihov susret u autobusu bio dogovoren. Na sada već potrošenim sedištima izgovoriće svoje prve iskrene reči, ne da su one prethodne bile laži, ali ima nešto u lošem vremenu, u mraku, grmljavini koja prekida spokoj usnulih putnika, kiši koja udara po krovu. Tu su se prvi put otvorili jedno drugom, tu su se prvi put zaista upoznali.

I sve im je bilo čudno, drugačije, novo. Iznenadili su sebe, iznenadili su ono drugo. Koliko je tu još stvari, ispod površine, onoga što do juče nisu ni pomislili da će podeliti s nekim, a kamoli sa osobom koja sada sedi pored njih, baš tad, u tom trenutku. Šta je to što ih je oboje obuzelo, da se toliko otvore, da neke stvari kao na poslužavniku stave pred ono drugo. Možda je to bila nezaustavljiva želja da podele sebe s nekim, u momentu koji kao da je bio izvan ovog sveta, na putu ka nepoznatom, gde više ništa nije važno. Možda su se prosto uplašili mraka, ne znam.

Ulili su jedno drugom poverenje i neki osećaj sigurnosti, da posle dugo vremena nekom, koga tek upoznaješ, možeš da kažeš sve o sebi, znajući da nikad to protiv tebe neće upotrebiti. Možda je uloga toga mnogo važnija od dvoje ljudi, možda takav odnos ima daleko veću, važniju svrhu, a to je da vrati veru u ljude uopšte. Ušuškani u tu sigurnost, nastavili su da pričaju, da se upoznaju, da idu dublje u ono što su oni, ono što ih čini, davajući sebe bezrezervno.

I dok su pričali Mesec se polako probio iza oblaka, obasjajući tamnu banatsku noć, nepregledne ravnice Vojvodine. Znaš, rekla mu je tad, moj omiljeni cvet je suncokret. Niko mi još nije poklonio suncokret, uzdahnula je, dok je autobus velikom brzinom prolazio pored polja na kom su bili suncokreti, a kapljice od kiše koje su se slivale niz staklo izgledale su skoro kao suze devojke koja sa tugom posmatra svet zarobljena iza prozora visoke kule. Hteo je tad da je zagrli, da je privuče i nasloni na svoje rame, nežno pomilije po kosi i s istom onom smirenošću, toplinom, zbog koje se otvorila, kaže kako će sve biti uredu.

Prošlo je od tad dosta, a put koji su zajedno započeli te večeri i danas traje. Još uvek se upoznaju, još uvek pronalaze iznova, svakog dana, nešto novo, lepo, interesantno kod druge strane. Uče jedno od drugog, ne bojeći se novih stvari i iskustava. Danas kad dolazi kod nje, ona ga dočekuje na prozoru, a pored nje uvek stoji jedan suncokret.