Večeras

Pogledaj kroz prozor. Što, jel se desilo nešto, upitala je zabrinuto. Ne, ne, nije se desilo ništa, nego pogledaj onu zgradu, jel vidiš. Jel vidiš kako su sva svetla upaljena, to nikad nije bilo tako. I zaista, svako svetlo u toj dugoj devetospratnici ove noći bilo je upaljeno. U toj, ali i u svakoj zgradi koju smo videli sa terase. Ove noći niko nije u gradu, ove noći ne čuje se muzika sa splavova, kafane su utihnule, nema one gradske buke, vreve na koju smo do sad već navikli.

Do juče puni bulevari Novog Beograda večeras su prazni. Tek po neki automobil prekine monotoniju ničeg, po neki pešak napravi buku svojim užurbanim hodom. Nema ni buke sa igrališta, nema zaljubljenih na klupama našeg parka, zvona iz obližnje škole koje svira za kraj nastave. Utihnuli su zvuci svakodnevnice, utihnuo je grad, kao da se sprema za počinak, za najmirniji san u mnogo godina unazad.

Večeras je priroda dirigent u simfoniji koju dugo nisam čuo. Večeras sa terase, ja ponovo slušam vetar. Večeras priroda svira, savijanjem grana, šuškanjem lišća. Večeras su instrumenti ptice čija pesma prekida neplanirani noćni mir inače užurbane prestonice. Sve što gmiže, puzi, hoda, trči, svaka životinja ima svoje mesto u ovom velikom orkestru prirode, dajući nam do znanja da ovaj grad, iako to često zaboravimo, delimo s njima.

Lep i čudan je naš grad večeras. Drukčiji, mirniji, naizgled lepši. Zastali smo da ga poslušamo, zastali smo da ga osetimo, usporili da ga vidimo. Večeras on živi nekim drugim životom, ali i dalje živi, u tebi, u meni, nama. Živi u prirodi koja se probudila, u ptici koja peva ponoćnu baladu. Večeras naš grad je u svetlu tvog prozora, na tvojoj terasi.