Titl molim vas

„Da mi čuvaš dete, inače...“ govorio je njegov oštar, pogled pun prekora. I dok nas je pratio gledao je u Punta kao da će se već na prvoj krivini raspasti, a dug put je bio pred nama. Krenuli smo u njeno rodno selo na jugu Srbije, krenuli smo u Leskovac.

Nasuprot priči koju sam kasnije mnogima rekao nije joj mnogo trebalo da me ubedi da idemo, iako smo išli na neku svadbu. Evo iskreno, ni danas se ne sećam ko se to ženio, sem da je reč o nekom porodičnom prijatelju. Trebalo mi je da malo pobegnem iz grada, a i bila je to prilika da sa Ivanom provedem preko potrebnih nekoliko dana.

Stigli smo u večernjim časovima. Već na samom ulazu problemi. Raskopane ulice, a onda i blokirane. Neki festival je u toku pa je ceo centar Leskovca i sve ulice koje vode ka istom, blokiran. Okolo naokolo stižemo nekako pred zgradu. Da samo vidite taj ponos i diku što ima stan u samom centru Leskovca. Slatko, zaista.

Umorni od puta nekako  smo se popeli na zadnji sprat. Jedva sam čekao da izujem patike, au, kako li će noge da smrde. Kod nje nije bilo tako strašno, ona je gospodjica tokom puta izuvala patike, dremkala, fejsbukovala, jela, a ja, meni nije dodala ni jedan nagets. Istuširali smo se i legli.

Sutra su već počele pripreme za odlazak na svadbu. Inače moju prvu svadbu bez Markovića ili nekog uskog društva sa kojima se dugo poznajem. Ovo je sasvim nešto novo, nedoživljeno još uvek. Jurili smo centrom, hahah centrom, da kupimo cveće i uvijemo poklon koji smo kupili u Beogradu. I tada, već tada počinje. Leskovački, pa to je totalno drugačiji jezik. Misli čovek da je Zona Zamfirova komplikovana ali, od lokala do lokala, na ulici, radnji, svugde je odzvanjao jezik meni totalno nepoznat. Tek ponegde čujem poznate reči, ali uopšteno utisak je bio kao da nisam više u Srbiji.

Napokon spremljeni, našminkani, doterani, uf kako sam bio zgodan, krenuli smo put opštine. Ako ništa drugo ovi Leskovčani baš ne gube vreme, gomila mladih ljudi i njihovih porodica smenjuju se pred opštinom, naredne godine u ovo vreme Leskovac će biti bogatiji za par desetina beba. Ako, neka, samo napred. Ivana se pozdravlja sa roditeljima mladoženje pa onda i sa mladoženjom i sada već suprugom, čestitaju jedni drugima i onda, eto, ponovo neki jezik koji ne razumem.

Proslava se preselila u restoran. Hrana, e hrana je već totalno pozitivni doživljaj cele svadbe. Krkali smo lepo, najbolje roštilj meso u Srbiji. Pljeskavica je bila velika kao da su je pravili za Ginisa. U pauzi izmedju darivanja ili kako se već zove, mlade, starog svata i muzike našli smo se napolju, ivana, otac mladoženje i ja. Započela su neka prisećanja na stare dane i to odprilike ide ovako.

„Spremimo ti se mi sabajle, će da idemo u lov i će povedemo Dragana. Sve se mi tako spremimo, ja si natočim rakiju u balonče, ponesem malko od vešaljke, malo i sirenje,  vince si malko ponesemo i tako mi će krenemo, a Dragan neće ništa da nosi. On će nosi samo jabuke i toj će da jede jer je na dijetu.“ „To li je ono kad vam je pola izeo, to što ste poneli.“. „Da be, slušaj, izlegomo mi u vučiju rupu i Dragan ne poviknu: „a mori će jedemo li nešto“. Razmestismo, sedamo malo da odmorimo, popismo pola balonče rakiju i nastavismo dalje na kud šumu da lovimo divlje svinje. Majamo se tako po šumu ko gluvi kučiki, nesmo ništa ulovili i sg se treba vratimo dom. Sreća pa smo poterali sanke sas nas i kuj će se vozi dod kuću, će se vozi Slobodan i ja. Koje ti, mi pijani ko guzice ke se spuštamo sa sanke niz breg. Dragan ne te ja da se vozi, nema veze, mi će se vozimo. Sednemo ti ja i Cobe na sanke i krenemo niz breg al kude će ti držiš pravac pod gas.....“

E sad, možda ovo i ne zvuči tako strašno dok čitate. Ali tada, u tom trenutku apsolutno ništa ih pod milim Bogom nisam razumeo. Nastavili su oni tako još nekoliko minuta, a meni, meni je svaki sekund bio samo klimanje glavom i kulturno smeškanje, kao, znam o čemu pričaju. S vremena na vreme skontao bih, ali smisao cele priče bi mi uvek pobegla.

I danas, kad se  vidim sa Ivanom i dok šetamo ulicama Beograda, dobijem potrebu da joj kažem „Sto puta sam ti rekao, ja leskovački ne govorim“.