Titanik

Rešila devojka da je vodim u bioskop. Pozvala ona mene, pardon, cimnula ona mene da je pozovem i kreće. „Mogao bi da me vodiš u bioskop“. Nemam ništa protiv, samo da izadjem iz kuće, bojim se stopiću se sa stolicom. Ni u ludilu ne pomišljam da je poput hladnokrvnih ubica sve već unapred isplanirala, pogledala rasporede i tek onda pozvala.

Srećni dobitnik je, Titanik. To mi je rekla kad sam je pokupio kolima, onako sa smeškom, više istina kao pitanje, da li bismo mogli...medjutim svakom je bilo jasno, to veče, gledaću Titanik. I to ne bilo koji, već Titanik u 3D tehnici. Dobro, dobro, de, ajde smiri se, prolazilo mi je kroz glavu. Film traje više od tri sata i to je prilika da se lepo izvataš u mraku bioskopa, mislim nema teoretske šanse da se i ona u medjuvremenu ne smori.

Stigli smo u bioskop, a sem nekoliko parova na kasnoj, vrlo kasnoj projekciji ovog predugačkog filma, izdvajaju se tri muškarca. Svi visoki, nabildovani, obrijanih glava, došli su zajedno da gledaju Titanik, film o potresnoj ljubavnoj, heteroseksualnoj, priči.

I dok se smejem očigledno smešnoj sceni od malo pre, kupujem pucke i koka kolu. A pošto film traje tri sata, sve uzimam u džambo, mega giga varijanti. Gospodjica naravno uzima karte, ja grlim grickalice i sokove, a za uvo sam zadenuo slamčice. Tužnog lica krećem se prema Sali broj 5, dok čujem zvuke pucačine iz sale pored.

Počinje film, naočare na mestu. Kokice koje su do malo pre bile kod mene uveliko su u njenom krilu. Ne drugom kraju sale ona trojica sede, jedan do drugog, a na licu im se vidi nestrpljenje, kao da će ovaj put, brod potopuniti na neki drugi, možda tragičniji način.

Film traje i traje. Kokice su još tu, koka kole više nema. Par puta sam pokušao, prilazio, mazio, ma jok, ona se totalno posvetila filmu. Tek po neki poljubac padne, više kao nagrada za trud i strpljenje. A strpljenje je potrebno. Jer film sam gledao jednom i bilo je dovoljno, a ova 3D varijanta se ništa od te obične ne razlikuje. Brod tone apsolutno, nedvomisleno na isti način.

Napuštam salu po nekoliko puta, ne mogu da izdržim. Ne zbog same priče koliko zbog koka kole koju sam stukao, a da nije ni pola filma. I svaki puta kada izadjem i vratim se vidim koliko se svaki momak koji je došao sa devojkom to veče, smorio. Trenutak potonuća je blizu. Scene momka koji mrzne u vodi, dok na vratima pluta gospodjica i žali se kako joj je hladno dodatno čine film mučnim. Kažeš hladno ti je?! Ili scena u kojoj mu obećava da ga neće pustiti, a ni trideset sekundi posle, on tone u mračne i hladne dubine Atlantika. Da li je svaka od ovih devojka film izabrala jer želi svom momku, pratiocu za večeras da pošalje skrivenu poruku, iako je to tako, kakva bi to poruka mogla biti.

A da, umalo da zaboravim. Ona trojica, mišićavih, pa recimo da ne znam kako se nisu udavili kokicama, s obzirom da su iste gutali enormno velikom brzinom kad god bi situacija na filmu postajala dramatična. Mislim da pogled nisu skrenuli s platna ni za sekundu.

Sve je prošlo, ona je preživela, on nije. Karpatija je stigla i spasila ih. I dok je njih spasila, nas ostale je osudila da unazad, u mom slučaju 30 godina, a neki i preko 50, gledamo priču o brodu koji tone i sa sobom u smrt povlači stotine i stotine ljudi, a čija smrt je stavljena ovim novim holivudskim ostvarenjima u drugi plan naspram smešne priče o dvoje zaljubljenih. Pitam se, šta bi bilo da je Karpatija zakasnila još više?